Usne na ulici

U Beogradu su već duže vreme u modi džipovi, hijaluronski fileri u usnama, obrazima i botoksi. Nisam baš zagledao, skrenule su mi pažnju da se radi o epidemiji prijateljice iz Grčke Pa ovde su i mlade devojke napumpane, zapanjeno su prokomentarisale stavljajući šake na usta.

Hm, usta… Obratio sam pažnju, otisnuo se do dva opasna „Bermudska trougla“, onaj od Ruskog cara preko Obilićevog venca do ulice Cara Lazara, i na prostrane bašte i terase Beograda na vodi. Beograd je neiscrpan, uvek ima dovoljno ljudi da popuni hiljade stolica na trgovima i ulicama u bilo koje doba dana i duboko u noć. Niko ih ne zove, ta se mesta ne oglašavaju, ništa se tu besplatno ne nudi, uhodane su migracijske staze. Nameće mi se poređenje sa termitima kad navale odjednom sa svih strana, ipak se pitam kako je ova masa uspela i kojim se sve naporima izložila kroz prilično neprohodan grad da bi se dokopala ovih svetih mesta dokoličarskog delirijuma, gde vreme nestane, a da niko ne primeti ni kada, ni kako, baš kao brodovi i avioni u Bermudskom trouglu.

Ali, usta… da, pojavljuju se od blago, jedva primetno napumpanih, do upadljivo rascvetanih. Pažnju mi privlače ona neprekidno poluotvorena i kada ćute i kada govore, i kako na koju stranu okrenu glavu usne ostaju poluotvorene, a kapućino iz šolje dignute u vis pažljivo sipaju u usta. U građanskom vaspitanju opominjalo se Zatvori usta da ti ne uleti muva! Ne da bi se spasila muva, nego da se ne izgleda glupo i seljački. Na sreću muva i drugih insekata nema baš mnogo non-stop otvorenih usta. Uglavnom su izložene blaže ili jače nabubrele, bez gipkosti i izražajnosti, hej, da li to govori robot? Teško da posle oralne manipulacije na usnama može na njima da zaigra tanani osmeh, onaj osmeh od koga mužjaci premru, srce im poskoči do grla, a pesnici ispisuju stihove. Sa ugrađenim filerima usne su krute i dok govore uvek se pojavljuje neka prazna rupa bez zvuka. Zašto to sebi žene u Beograde tako masovno rade nije lako odgonetnuti, mada ima mnogo onih kojima su te deformacije lepe, a o ukusima je, kažu, bespredmetno diskutovati.

Najveća lepota na licu, pored očiju jesu, kako su već estetičari isticali, usne. U njima i na njima se manifestuje duša. Uvek su umetnici, od slikara, skulptora do reditelja, bili vrlo obazrivi kada su prikazivali usne. Pogrešan potez i estetsko uživanje pretvara se u gađenje, ili negativna emocija gađenja najlakše se izaziva grimasom na usnama.

Sasvim je legitimna želja da od sebe napravimo, makar spolja, boljeg sebe, da popravimo sebe, na tim željama izgrađeni su čitava kozmetička industrija i tehnike i sredstva glamura. U ovom slučaju obmana je u funkciji zavođenja, davanje smisla svom postojanju i izvršavanje naloga produžetka vrste. Ipak postoji crv sumnje ne radi li se u takvom poduhvatu o ličnom porazu? Bolje bi bilo potruditi se naporom duha da budemo prihvaćeni onakvi kakvi jesmo? Kada se svetla pogase i sve izbriše sa lica, okupa, fileri i botoksi istroše, od sebe se ne može pobeći. U jednom trenutku inteligencija se mora suočiti sa pitanjem – da li vole proteze u mojim usnama ili mene? Estetska hirurgija od hitne pomoći da se saniraju posledice rada zuba vremena ili da se pomogne u imitiranju nečije ili nekakve slike, često iz estetike lepog sklizne u ružno, doprinese ruiniranju fasade.

Na ulici su fasade zgrada, ali i fasade naših lica. Naša lica su takođe prizori ulice. Dilema pri izlasku nije samo kakvu garderobu, nego i kakve usne, kakve izraze lica na ulici nosimo. Ulice jesu pune života ako se na njima ne izlažu iluzije i karikature života. Pa kada se pita gde je duša ovog grada, osvrnimo se oko sebe, ona je u nama i na nama.

11. oktobar 2024.