Ulica

Džunglu na asfaltu ne baš, ali ulicu volim.

Ulica je sloboda.

Nigde se bolje ne oslobodim dosade nego na ulici. U radijusu od 4 kilometara od stana, bez obzira na teren, na vreme i bez obzira kojim poslom, grabim peške. Po svaku cenu izbegavam vozikanje lakiranom benzinskom kantom, kako je Krleža nazvao automobil, jer kada se uhvatim za volan jasno mi je da sam se okovao i mnogim problemima i obzirima, jeste da me vozi, ali ipak ja tu mašinu vučem za sobom, ograničava me i sputava na mnogo načina.

Tržni centri ili molovi ne mogu zameniti ulicu. Obišao sam sve tržne centre i u Beogradu i na Novom Beogradu, vozio se pokretnim stepenicama gore-dole, ogledao se u velikim izlozima, mljackao brzu hranu, sedeo na sedištima u bioskopu koja su se tresla od zvučne grmljavine što me podsetilo na tunele straha pod šatrom na vašarima, i brzo me hvatala dosada od cunjanja po tim velikim zgradama i dobro uređenim magacinima, hvatala me čežnja za ulicom. Jesu tržni centri zgodno zabavište da se klinke i klinci iz kraja vide i gledaju dok tačuju i rolaju po mobilnom, ipak je svuda okolo efikasno temperirani klimatizirani košmar veštačkog svetla i fetišizma robe i novca, stakleni inkubator za sitne, male i srednje potrošače, kavez, i u njemu nema ono što ulica ima – slobode, beskrajnosti, sunca, vetra, kiše, četiri godišnja doba, zemlje pod nogama i neba, sunca i meseca nad glavom, nema slobodnih ljudi, jednostavno u njima nisi napolju, nisina slobodi.

Da li Beograd još uvek ima ulice ili su to pretrpana skladišta parkiranih automobila tik do kuća i ograda, da li su stihijski bez planiranja pretvorene u Le Korbizjeove mašine za saobraćaj, ili u prostore za obimne i nikad-kraja građevinske radove? Ulice u vračarskom, voždovačkom, palilulskom, zvezdarskom, čukaričkom, starogradskom delu zatrpane su preprekama protiv kretanja, ukidaju prvi član mnogih ustava naprednih zemalja koji garantuju slobodu kretanja, umesto slobodnog hodanja, zastajkujem, zaobilazim, preskačem, noću dobro pazim da se ne spotaknem. Ako nisu automobili ili građevinski kamioni, pokretne betonjerke, onda su gradilišta koja sa zaštitnom ogradom preko trotoara izbijaju na kolovoz, sa okačenim upozorenjima Pešaci pređite na drugu stranu ulice, a to znači da, kao u Južnom bulevaru, moram da pretrčim dve kolovozne trake kojima jure kolone automobila.

U Beogradu nema ni mnogo pravih trotoara, nekoliko na Starom gradu, Vračaru, delimično Voždovcu, Zvezdari, Novom Beogradu… Otimalo se što se više moglo za svoju kuću, za svoje dvorište, svoju ogradu, za sebe, što bliže kolovozu, prvobitna akumulacija nekretnina bezobzirna prema javnom prostoru. Od Kalenić-pijace i nadalje prema Lekinom brdu, Crvenom krstu, Neimaru, trotoar se pretvara u grbavu popločanu stazu sa rupama, nužno zlo, puteljak za snađi se, živa arheologija nasumičnog i sebičnog nastajanja grada na luku i slanini. Vidi se da su preci bili pohlepni, a u opštinskim vlastima bez vizija i znanja, a možda i malo korumpirani. U prigradskim naseljima trotoari i ne postoje, jer njihove “ulice” su sve do samih zidova kuća ili ograde asfaltirane nekadašnje seoske džade.

Kadgod krenem Bulevarom kralja Aleksandra (nekadašnji Bulevar revolucije) čudim se ko je odlučio da iskasapi i uništi nekadašnju jedinu aveniju u Beogradu, pored one male u jednom delu Krunske, od Beogradske do Kalenića. Ako se taj i rodio u Beogradu ili u kakvom drugom gradu, očigledno mu se duša još nije preselila iz zabačenih krajeva sa raštrkanim kućama po brdima i šumovitom open space-u, zastoj u metempsihozi. Preraditi trotoare, kao što se uradilo u Bulevaru u prve dve dekade 21. veka, tako da praktično i ne postoje, pretvoriti ih u bogaze kojima se dvadeset sati dnevno jedni preko drugih tiska, gužva, nervira, svađa i jedva provlači hiljade žena, dece, muškaraca, gurnuti do izloga u dve kolone jedan po jedan se mimoilaze, a samo zato da bi se otele dve trećine pešačkog prostora za parking nekoliko desetina automobila. Na tom Bulevaru ukida se ljudsko dostojanstvo, građanin se pretvara u čobanina koji se dovija, provlači, prti, pa ko je brži, ko je jači i savitljiviji. Još jedan način uništavanja trotoara je izmišljen posle petog oktobra 2000. - po širem centru na trotoare ugradili su betonske kugle, kamene pragove za sprečavanje parkiranja. Vrlo gruba metoda, ratna, antidiverzijska, kad god naiđem na njih pomislim da ih je neko ko nas mnogo mrzi namerno posejao ne bi li nam polomio noge i vratove.

Što gore putevi i ulice izgledaju, manje je pojedinac integrisan u društvo, zaključak je poznatog nemačkog sociologa Norberta Elijasa u njegovoj knjizi Proces civilizacije.