“USPON I PAD TITOVE JUGOSLAVIJE I RANKOVIĆA NA BRIONIMA”

- Za inteligentno društvo je važno da sve ono što je nepoznato treba da se otvori i da se sazna. Zašto bi nešto ostavljali u mraku i o tome razmišljali na dogmatičan način:
Momčilo Đorgović, autor knige “Uspon i pad Titove Jugoslavije i Rankovića na Brionima”,
koja je upravo izašla u izdanju Dan grafa.

Dnevni list Danas objavio je 4 jula 2013. prikaz knjige Uspon i pad Titove Jugoslavije i Rankovića na Brionima Preuzmite PDF verziju

SADRŽAJ Misterije sećanja Tito otkriva Brione Ja Tarzan, ti Džejn. Veridba se oglašava preko Britanaca Ranković i Jovanka Nova godina – Kaudiljo i Papa Jovanka, Pepca, intrige Svađa sa Krcunom Kako funkcioneru reći da je rogonja Ljubav i prisluškivanje Intermeco – Nova godina Kardelj na meti Tito sa Krležom Tito sa Ćosićem o izdajama Intermeco – Nova godina Tito hipnotiše Rankovića Čistilište Plenum – oberd žrtvenog jarca Bond – u službi NJenog veličanstva Tito sa Lordom Tomsonom Tito ,, sahranjuje Rankovića,, Ranković cepa novine Intermeco – Nova godina Prisluškivanja tek počinju Jagma oko vlasti Prepirka Tita i Jovanke Poslednja Titova Nova godina Tito je ipak umro Likvidacija Jovanke Slobo-Slobodo Broz isteruje Ćosića iz svog kabineta Amerikanac na Brionima Prosper - Tito

Kažete u uvodu da je inspiracija za knjigu došla kada ste putovali na pozorišni festival na Malim Brionima i videli Velike Brione. Koji su uopšte motivi da napišete ovakvu knjigu?
- Mene taj Brionski plenum nikada nije interesovao. I kada se događao mnogo su mi bili važniji Bitlsi i Rolingstonsi. Mada sam video naslovne strane Politike, sa ogromin naslovima, znao sam da se nešto značajno dešava u zemlji, ali normalno nisam obraćao pažnju na to. Kasnije, baveći se novinarstvom, putujući po Jugoslaviji, počela je da me kopka ta priča. Onda sam u razgovoru sa nekim ljudima, naročito sa Dobricom Ćosićem, počeo da se interesujem, a kad sam prošao pored Velikih Brijuna, javila se neka muza. Počeo sam da preispitujem sebe, šta ja znam o tom Brionskom plenumu. Video sam da je to gomila nekih političkih optužbi i kvalifikacija. Taj Brionski plenum je neka prekretnica u Jugoslaviji, ali ne zbog toga što se događalo na njemu već zbog jednog smišljenog plana koji 1966. godine nije bio vidljiv, a koji nam je sada mnogo jasniji. I od tog Brionskog plenuma napravila se jedna kletva, jedna psovka, koja se prenosila sa generacije političara na sledeću generaciju. I to me nagnalo da zaronim u knjige i arhive.

Vi ste ovo pisali kao putopis u 30 dramatskih slika.
- Osetio sam da su ti Brioni neko mitsko mesto na kojima je nastajala druga Jugoslavija i gde je u osnovi i umrla. Bilo je tu karika koje nedostaju, a nije postojao faktografski materijal ili ja nisam mogao da dođem do njega, te je bilo neminovno da to upotpunim nekom imaginacijom. Mislio sam da jednom imaginativnom tvorevinom i literarnom pričom pre mogu da dam naznake šta se stvarno dogodilo, nego nekim istraživanjem.

Je l’ u knjizi ima više fikcije nego nekih autentičnih stvari?
- Zavisi koliko fikcije ima u autorima koje sam čitao. Recimo, stenogrami sa četvrtog plenuma postoje. To je Tanjug izdao. I to su falsifikovani stenogrami. Oni su selekcionisani i skraćeni. Ne odgovaraju niti atmosferi niti onome što se stvarno pričalo na Brionskom plenumu. Ja sam pročitao te autentične stenograme i oni su bar u mojoj mašti bili mnogo uzbudljiviji. Recimo, ta ključna scena koju ja nazivam žrtvovanjem jarca je gotovo potpuno autentična. S tim što sam ja izašao iz tih oficijelnih stenografskih beležaka i na neki način malo restaurirao, dao neki drugi ritam, dinamiku... Da pomognem u interpretaciji tog događaja.

Pisano je kao drama. Jeste li imali ambicije da od toga nastane pozorišna predstava?
- Imao sam ambicije, ali mi se to otelo, nisam mogao da zatvorim u ta tri-četiri čina koliko treba da ima drama. Odmah mi se nametnulo da to treba da ima taj dramatski stil. Ali mislim da tekstovi Ežena Joneska uopšte ne liče na dramu. To su pre neke šire eksplikacije. Tako da sam time bio malo ohrabren. Naročito me je motovisalo i podstaklo delo Harolda Pintera. Ali ja sam hteo da kažem sve. Neki ljudi iz pozorišta su ga čitali i dopala im se ta širina. I rekli su da bi to moglo da se izvede. Bez obzira što bi trajalo pet sati.

Oni koji su čitali knjigu kažu da je to rehabilitacija Aleksandra Leke Rankovića?
- Ne slažem se. Prema svim likovima gledao sam da zauzmem distancu, prema svima sam bio apsolutno dobronameran ili gledao da istaknem njihovu ljudsku dramu - jer svako od njih ima neku ljudsku dramu. Naravno, sem učesnika na Brionskom plenumu koji su se ponašali ideološli katapultirano. I oni nisu mogli da odustanu ni kada su im protivnici bili na kolenima. Posle toliko godina jasno je da je Ranković, jednostavno, žrtva. Pre svega, ja ne mogu da ga rehabilitujem. Ja njega otvaram kao žrtvu i smatram da te optužbe koje se pišu protiv njega na Brionskom plenumu jednostavno nisu stajale.
Nijedna. Prisluškivanje nije on organizovao, to je jasno. Ti uređaji su bili postavljeni u vreme Prve konferencije nesvrstanih i oni su tada prisluškivali svoje goste. Ta paranoja oko prisluškivanja koja je stalno prisutna i do dana današnjeg u Beogradu jeste zbog toga što je svako od njih imao putera na glavi. Sa druge strane, u trenutku kada se Ranković obara on je daleko od tih bezbedonosnih organa.
A optužba za nacionalizam isto tako ne stoji jer Ranković nije bio srpski nacionalista. Poznato je da je on upravo pre tog plenuma imao nekoliko govora koji su bili protiv srpskog nacionalizma. Govorim uslovno, jer šta je mogao biti srpski nacionalista u uslovima jedne komunističke države. Ubeđen sam da Ranković nije bio protiv Tita. Mislim da je Titu bio potreban jedan spektakl, ritualno da ga žrtvuje jer su ga huškali funkcioneri iz drugih republika, plašeći se navodnog srpskog nacionalizma i mogućnosti da Ranković nasledi Tita. I taj spektakl je bio Brionski plenum.

Nekako se čini, čitajući knjigu, da je među tim visokim funkcionerima partije i države postojala paranoja, intrige, da su se oni plašili jedni drugih. I da je bila velika uloga žena.
- Svi su oni bili pre svega ljudi. Ma koliko pokušavali da to maskiraju nekim ideološkim motivima. Naravno, sva moguća surevnjivost je postojala. Mi sada saznajemo nove detalje o Jovanki Broz, ali među ženama je postojao konflikt, isti kao među drugovima. Oni su bili jedno zatvoreno društvo, svi upućeni jedni na druge, i kriterijum njihove vrednosti je na neki način bio lični.

Jednu od bitnih uloga u knjizi ima Dobrica Ćosić koga pominjete u više njegovih životnih perioda. Moglo bi se reći na kraju da on jeste neki negativac.
- Ne mislim da je Dobrica negativac. Ne znam zašto to ne bi bio i Krleža. Samo ta dva jugoslovenska pisca su bili u situaciji da vode takve razgovore sa visokim funkcionerima, koje ja rekonstruišem na osnovu onoga što su oni pričali u svojim intervjuima ili dnevnicima. Nije tačno da je to Dobričino članstvo u partiji prestalo, nego je ono obrmulo kao što je obrmula i partija. Dobrica kasnije jedno komunističko stanovište menja za nacionalno. Ja njega pominjem zato što je kao jedini pisac u ovom delu raspadnute Jugoslavije, jednim tekstom u knjizi “Promene”, otvorio Josipa Broza, i na neki način artikulisao celu tu kampanju, tačnije - dao teze za kampanju protiv Tita. Tu se naročito ističe taj luksuzan život Broza i činjenica da je on korumpirao društvo. Iz onoga što sam ja video na Brionima, ne mislim da je Tito živeo u luksuzu. To je bila jedna normalna materijalna pozicija velikog državnika. Današnji bogataši raspolažu sa mnogo većim luksuzom nego što je on ikada imao.

Iz detaljnih opisa u knjizi čini se da ste obišli lokacije na Brionima koje pominjete. Recimo, hotele “Neptun” i “Istra”.
- Da, naravno. Brionski plenum se događao u “Istri”, odmah do “Neptuna”, u jednoj vrlo maloj, tesnoj sali. I danas mi je čudno kako je tu moglo da sedne 145 ljudi, članova CK SKJ. Tu su bili i gardisti, ubačeni oficiri sa pištoljima koji su bili spremni da intervenišu ukoliko nastane neka frka. Meni su novinari, kolege koje su bile tada prisutne na Brionima, govorili da je ceo taj obračun odigran tu, na krajnjoj tački zapadne granice Jugoslavije, jer je Tito mogao potpuno da se obezbedi vojskom. Pet kilometara odatle čamcima su, opet, bile NATO vode. A ta mala sala je bila vrlo zgodna. Ja sam pokušavao da zamislim koja je to usijana atmosfera bila, gde su svi upirali prstom u “krivce”. To je psihološki bilo užasno za Rankovića i Ćeću Stefanovića.

SLOBODAN RANKOVIĆ,
sin Aleksandra Leke Rankovića:

Momčilo Đorgović, autor knjige "Uspon i pad Titove Jugoslavije i Rankovića na Brionima", koju je objavio list Danas, tvrdi da je Brionski plenum prekretnica u Jugoslaviji, ali ne zbog onoga što se događalo na njemu već zbog jednog smišljenog plana koji 1966. godine nije bio vidljiv, a koji nam je sada mnogo jasniji. Čitali ste knjigu?

- Brionski plenum je po mnogim istoričarima jedan od najznačajnijih događaja u novijoj političkoj istoriji Jugoslavije, pre svega zato što je otvorio put onim snagama koje su se zalagale za mnogo veće osamostaljivanje republika. Đorgovićeva knjiga se na zanimljiv i jedinstven način bavi ovom problematikom i ona, bez obzira na to što je delom plod fikcije, predstavlja važno štivo za one koji proučavaju taj period istorije Jugoslavije.

Prošlo je već gotovo pola veka od održavanja Brionskog plenuma i bilo bi prirodno da je do sada istorijska nauka rasvetlila sve okolnosti i aktere tog događaja. Međutim, budući da živimo u zemlji koja pati od "viška istorije", svi misle da imaju pravo na svoju verziju istine, već prema sopstvenim uverenjima ili pripadnosti nekoj od strana ili partija. Pitanje je i na osnovu kojih dokumenata se može doneti neki pouzdan sud s obzirom na to da su uništavani delovi arhiva, na drugima se intervenisalo, menjani su tekstovi, retuširane slike... Zato istraživačke knjige, a u poslednje vreme ih je dosta izašlo, imaju za nas veliku vrednost.

MIRKO ĐORĐEVIĆ:

DRAMA NAŠEG SUNOVRATA

Momčilo Đorgović: “Uspon i pad Titove Jugoslavije i Rankovića na Brionima”
(Dangraf, Beograd 2013.)

Zapis ovaj je osvrt na knjigu gore navedenu umesto prikaza koji zahteva širu raspravu, a mi se uostalom bavimo jednim momentom u knjizi.

Podnaslov je možda važniji, a glasi „Politčki putopis u trideset dramskih slika“. Ozbiljan čitalac je uostalom u iskušenju da ovo Đorgovićevo delo nazove i dramom, jer strogo su poštovani principi jedinstva mesta radnje i konflikta koji otkriva dramsku ideju. Može se naravno delo Đorgovićevo doživeti i kao mešoviti dramolet, sa didaskalijama koje su poseban i veliki izazov. Nije delo podeljeno na činove i s razlogom – drama još nije okončana. Bez epiloga je u istorijskom smislu, iako sve slike govore da su za sada samo prolog. Likovi su izvan svake fikcije, odnosno istorijski prepoznatljivi, u ovom dramskom ansamblu njih ima mnogo, a sigurno su glavni Tito, Kardelj, Ranković i Dobrica Ćosić među piscima, iako je važno mesto ipak dato M. Krleži. Sa Ćosićem se ovaj dramolet i završava, i tu je najveća tajna piščeve zamisli. Tu drama traje. Didaskalije su takođe velika novina – ono što junaci izgovaraju je bez navodnika, a sve što izgovaraju autentično je i može se rekonstruisati iz zapisa koje su istoričari u obilju ponudili, koristeći svedočenja samih Đorgovićevih junaka koji na dramskoj sceni – to su Brioni – vode dijaloge pune istinske dramske napetosti. Scena je oblikovana nekako šekspirovski, iako na sceni nema mrtvih – to će doći kasnije, i uživo i u imaginaciji. Mi ćemo se u zapisu ovom baviti posebno jedanaestom slikom, i to nečim u njoj što je rečeno, i posebno onim što nije dorečeno iako Đorgović zna dobro o čemu se radi. Tu – jedino tu – imamo iskaz koji pripada Titu, tačkice koje govore o nečem što je možda i najvažnija tačka jugoslovenske drame, odnosno tačka jednog zapleta sa posledicama koje znamo.

U ovoj slici su politički moćnik J.B. Tito i pisac M. Krleža kao nesumnjivo najveće ime u književnosti ne samo Balkana – scena je divna.

Tito sluti o nekoj zaveri i zabrinuto to obrazlaže, dok mu Krleža istorijosofskim reminiscencijama pomaže da se shvati ono što će neminovno doći posle smrti Titove. Tu na Brionima se sreću latinski Zapad i balkanske političke igre bez granica. To je razgovor o smrti. U Senci smrti. Tito je okružen „socijalističkim božanstvima“. U senci scene su Kardelj i Ranković, a „poznato je da Srbi svoje kraljeve ubijaju“. Scena diše istorijskom napetošću koja seže do paroksizma. Kardelj neumorno piše svoje „utopije“, a sve u kontekstu koji Krleža naglašava – „a Ranković pokušava da nacionalistu i teroristu Apisa pretvori u srpskog naprednog socijalistu i revolucionara“. To je Krležina replika. Scena postaje još napetija. Tito odmahuje rukom i dodaje: „To su mu podmetnuli, on ne zna…“ – iako sluti. Stoga ćemo ovde uneti i neke napomene, važne za razumevanje drame, i Titove i Jugoslavije.

Drama ima svoj prostor, ali i svoju scenu koja se pomera i napred i nazad prema razvoju zbivanja. O tome ovo što sledi.

Godine 1953. u Beogradu se pojavila knjiga Borivoja Neškovića – ako to nešto znači, to je brat ondašnjeg predsednika srpske Vlade B. Neškovića – „Istina o solunskom procesu“. Izvršena je rekonstrukcija procesa u Solunu 1917, kada je kralj Aleksandar sa N. Pašićem osudio na smrt Apisa i kazna je izvršena. Decenijama je stajala senka da je to namešten proces i on je to i bio, i rekonstrukcija je bila na mestu da se izvrši istorijska pravda. I to je urađeno u Beogradu 1953. „Krajem prošle godine” – čitamo u uvodu – „drug Aleksandar Ranković je dobio pismo koje je major Vulović, osuđen u solunskom procesu, napisao svom prijatelju“. To je tačno. I nema sumnje, namere su bile plemenite i urađeno je kako je to drug Ranković zahtevao. Cilj je bio da se razotkriju mahinacije dvora i N. Pašića koje su nevine ljude ubile. „Na osnovu naređenja druga Rankovića“ Vrhovni sud Narodne Republike Srbije doneo je oslobađajuću presudu. Apis i Vemić su rehabilitovani kao heroji borbe za oslobođenje balkanskih naroda. Sudom je predsedavao sudija Svetolik Lazarević. Ostalo znamo iz knjige koja nudi dokumentaciju. Ubice kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage jesu revolucionari i čisti ljudi. Nisu se svi istoričari složili s ovim – a proces je bio namešten, naravno – ni danas se ne slažu, ali urađeno je po naređenju A. Rankovića. Nema potrebe dalje o knjizi B. Neškovića, jer ona govori za sebe.

Otvorilo se jedno pitanje, i danas je otvoreno, o tome da li su Apis i drugovi ubice teroristi ili revolucionari.

Krleža je ovde jasan i jasan je i Tito, iako su njegove replike prekinute onim tačkicama. I danas je za jedne Apis terorista, a za druge revolucionar koji se žrtvuje za oslobođenje južnoslovenskih naroda. Nećemo navoditi taj spor, odnosno to smo učinili u nekim ranijim zapisima. Nisu neosnovana poređenja između Majskog prevrata i ubistva premijera Đinđića, kojim je obeležena stogodišnjica krvavog čina 1903. I time se u ovom osvrtu nećemo šire baviti jer smo to davno učinili – a mnogi bolje od nas svakako među istoričarima. Ko sve nije zazivao Apisa i ko sve to danas ne čini. Godine 2004. pojavio se praunuk pukovnika Vemića, multimedijalni umetnik Zoran Vemić, koji je tražio još rehabilitaciju i Apisa i svog pradede. On je položio cveće na zdanju Dvora u Beogradu i tražio da se jedna beogradska ulica nazove imenom Crne ruke i njegovog pradede Vemića. To je dobilo širok publicitet u beogradskoj „Politici“. I u drugim listovima u Beogradu. Znali su dakle – vratimo se Đorgovićevoj drami – i Krleža i Tito šta Ranković radi, no – i o tome se može posebno. Đorgovićevo delo je bogato i u umetničkom i u istorijskom smislu. U njegovim slikama sa naglašenim dramskim nabojem stoji poruka o svetu u kojem smo sada, ovde i sada. O drugim piscima-junacima bi se moglo posebno govoriti, ali je najvažniji D. Ćosić, čijim se dijalozima sa suprugom završava knjiga. Ima u njegovom delu i ljupkih scena sa političkom pozadinom – posebno mesto zauzima drama mladog crnogorskog pesnika sa biblijskim imenom kao ljubavnika revolucionarne legende Stanke Veselinov. Ova dramska slika započinje u krevetu, a završava se raspletom – ako to nije novi zaplet – u lovištu Moroviću. Tu su i Tito i svi. Naravno i Ranković i Kardelj.

Đorgovićeve dramske slike se vezuju u novi zaplet, još dinamičnijeg naboja i Titova se država ljuljala na talasima kao Jadran pod nogama Titovim i Krležinim na talasima. Bonaca se završila nocturnom, kako govori neukrotivi spiritus movens u ovim slikama, M. Krleža. Istorijske činjenice su autentične i sve nisu zamah piščeve imaginacije kojem se mora odati pohvala. Svaka slika ovoga političkog putopisa zaslužuje poseban osvrt i sve se spliću u dramu Jugoslavije. Ako je ono na početku prolog, ono na kraju sa replikama D. Ćosića je epilog ili nešto blisko tome – drama Balkana traje i u njoj je Srbija kao sveća na vetru.

Ko je kriv za raspad Jugoslavije, to nam pisac ne nameće, ali ipak nije nejasno. Retko se događa da u političkoj publicistici stvaralačka imaginacija deluje ovako sugestivno – i to je još jedna vrlina Đorgovićevog dela.

NENAD PROKIĆ:

Bio sam na putu za Sloveniju, u kojoj sam proveo pet godina svog života, upravo sam vozio kroz Hrvatsku, prekrivenu snegom, u kojoj sam proveo mnogo više godina nego u Sloveniji. Tek što sam izašao iz Srbije, u kojoj sam proveo sve ostale svoje godine - zazvonio je telefon. Nisam dobro čuo muški glas koji mi se predstavio. Posle kratke ćutnje, zapitao me je "znaš li ko je"? "Ne" - odgovorio sam i rekao da je veza slaba. Ponovio je ime, ali ja ponovo nisam čuo, rekao sam da sam na putu. "Javi se kad se vratiš". Posle dva minuta sam shvatio da me je zvao Momčilo Đorgović i simbolično tim pozivom povezao tri ključne zemlje u mom životu.

Odmah sam ga pozvao. Iako ga, osim u prolazu, nisam nikada viđao u svom životu, njegov sam dužnik. I to baš od 1983. godine, kada je umro Ranković. Bio sam u to vreme redovni čitalac zagrebačkog "Danasa", sjajnog hrvatskog tjednika koji je jedan od dokaza da je hrvatska kultura veoma uticala na moje formiranje u životu. Među izvrsnim novinarima koji su tamo objavljivali svoje tekstove, i Đorgović se povremeno pojavljivao. Jedan od najboljih intervjua koje sam ikada pročitao, bio je njegov intervju u "Danasu" sa Brankom Hofmanom, slovenačkim piscem koji je napisao "Noć do jutra", prvi roman u SFRJ sa temom Golog otoka. Đorgović je sedam dana proveo s Brankom Hofmanom i rezultat je bio takav da me je naterao da napišem svoju dramu koja je ušla u Antologiju savremene srpske drame i definitivno me učinila piscem.

Sastali smo posle mog povratka iz Slovenije i prihvatio sam da Đorgovićev dramski materijal pod naslovom "Uspon i pad Titove Jugoslavije na Brionima" preradim i tehnički pripremim za pozorišno prikazivanje. Pred sobom sam imao živ i zanimljiv dramski materijal, pisan sa očiglednim odličnim poznavanjem materije i intelektualnim poštenjem. Skratio sam naslov u "Brioni", iako je to dobrim delom drama o Rankoviću, kao licu koje "trpi radnju" u njoj. Time sam na neki način odužio dug Đorgoviću za davnu inspiraciju. Zajedno smo otišli prvo u JDP, u kojem sam radio kao dramaturg-pisac deset godina, a zatim i u Atelje 212, pozorište u kojem sam doživeo prvu premijeru i to veoma uspešnu, baš sa tekstom za koji je Đorgović "krivac". Jedva smo ih naterali da tekst uopšte pročitaju, za šta ne mogu da optužim ni Tita ni Rankovića, ali to je druga bolna tema. Naš, i onako neuspešan odlazak u dva beogradska pozorišta, ipak nije ostao nezapažen u beogradskoj čaršiji. Počeli su da prenose od uha do uha kako je to pokušaj rehabilitacije Rankovića.

Savremeno okruženje u Srbiji danas je veoma interesantno. Događaju se promene, čije razmere i ishod još ne možemo da sagledamo. U okviru tih promena čeka nas i nezaobilazan obračun sa istoriografijom. Naša istoriografija je čista improvizacija prošlosti, događaja i pojmova. Obračun sa njom će biti težak, jer tu nastupate protiv demokratske većine na čelu sa svim autoritetima akademija, profesora, sa svim tim Žičama i Moravama i svim tim moravskim školama. Ako je reč o događajima posle raspada Jugoslavije i trenutnom stanju u Srbiji, možda se možemo usuditi da kažemo da je Srbija počela da se trezni od nacionalističkog, a zatim i petooktobarskog mamurluka koji je skončao u bljutavom marketingu. Mislim da se na tu šansu koju Srbija ima, nakon visoke cene koju je platila za sopstvene teške greške, ne gleda blagonaklono u bivšim republikama. Sve one su, neka manje neka više, ne razmatrajući sopstvenu krivicu za raspad Jugoslavije i krijući se iza srpske krivice, došle do sopstvene državnosti, ali ne i do samopoštovanja i samopouzdanja. Jer samopoštovanje i samopouzdanje se ne stiče epigonstvom, takvim skrivanjima i Danke Deutschland politikama, uvođenjem eura na nepropisan način i parametrima za samodefinisanje koji se svi odreda nalaze van sopstvene teritorije. A Srbija je na nakazan i tragičan način to samopoštovanje i samopouzdanje možda i očuvala, makar zbog toga što se nije definisala isključivo kroz drugog, već i velikim delom kroz samu sebe, takvu ubogu kakva jeste. Videćemo.

Ta nova uzburkanost me je privukla da se odazovem Đorgovićevom pozivu. Nikad nisam bio član SK, nikad titoista - ali danas sa velikim simpatijama gledam na taj sam zenit našeg učešća u svetskoj istoriji. U vreme pada Rankovića, moj otac je bio partijski sekretar u Kragujevcu i sećam se da smo se vratili hitno s mora, zbog "situacije".

Navešću sada svoja razmišljanja o Rankoviću, koja su se u velikoj meri poklopila sa Đorgovićevim, tokom naših razgovora:

- Optužbe da je prisluškivao Tita i rukovodioce nisu do danas dokazane, i ne mogu biti, jer su izmišljene.U takvom stepenu kontrole države i društva, partije kakvu je Tito imao, to nije bilo ni mogućno.

- U to vreme Ranković nije bio šef Udbe već deset godina, nego potpredsednik savezne države i bavio se spoljnom politikom.

- Na Brionskom plenumu se isključivo pričalo o prisluškivanju Tita, a posle plenuma su mediji i političari (prednjačili su beogradski i srpski) formirali priču o "srpskom hegemonizmu", "velikosrpskoj represiji" i uopšte o represiji. Posle Plenuma policija i Udba bile su, međutim, još jače.

- Bio je oženjen Slovenkom, nikada nije bio nacionalista. Otac nacije je u svojim tekstovima dokazivao da je Ranković jedno ništa. U panteonu srpskog nacionalizma njega nema, njega su se bili odrekli i komunisti i nacionalisti.

- Na njegovoj sahrani korota je uzvikivala "Leka - heroj", a ne "Leka - Srbin", a čaršija ga je čašćavala titulama najvećeg srpskog zlotvora i najvećeg ubice Srba.

- Posle plenuma nad njim i njegovom porodicom je bio sproveden neprimeran teror za jedno demokratsko društvo. Stenogram sa plenuma je partijska komisija falsifikovala, njegova supruga je izbačena sa fakulteta (optužba u Gradskom komitetu je bila da se "svakog dana družila sa drugom Aleksandrom Rankovićem"). Njegovo prezime je unakaženo i pretvoreno u političko-policijsku psovku.

- Podsticaj za Brionski plenum dao je slovenački udbaš Edo Brajnik, napisavši pismo Titu u kojem optužio Rankovića da kontroliše kadrovanje u Ministarstvu spoljnih poslova. Postoji teza da su Rankovića srušili Rusi da bi mu se osvetili za 1948. i zbog toga što ga je CIA opservirala za naslednika Tita i smatrala da je mnogo bolje rešenje od Kardelja. Jovo Kapičić mi je ispričao detalje o ključnoj ulozi Rankovića u likvidaciji vojnog vrha Jugoslavije, koji je kompletno izdao zemlju (kao i 1991) i pokušao da prebegne u Rumuniju. Kako su Amerikanci proglasili 1948. drugim najvažnijim događajem u 20. veku, posle kapitulacije Japana, ta hipoteza o ruskom rušenju Rankovića svakako nije besmislena. Tito je 1966. imao 75 godina i svi su u zemlji očekivali da će ga naslediti Ranković, što se nikako nije dopadalo zapadnom delu države, da liderstvo preuzme Srbin. Slično kao što su sredinom osamdesetih bili protiv da Ivan Stambolić postane predsednik Savezne vlade, pa je Stipe Šuvar podržao Slobodana Miloševića, i ne samo on. Tri dana posle plenuma Tita su na Brionima posetili američki medijski magnat i britanski novinar, posle dve godine ubijen u Kairu kao špijun. Isključivo su se interesovali ko će ga naslediti. Tito je odgovorio da Jugoslavija nije monarhija i da u njoj nasleđivanja vlasti nema, niti će biti.

- Danas su još živi ondašnji mladi partijski sekretari koji su sprovodili teror nad Rankovićem i njegovom porodicom (neki su se u međuvremenu čak i nacionalno samoosvestili) i oni imaju interesa da u javnosti ostane portret Rankovića kakav su oni napravili. Neki od njih sarađuju i u novinama za koje ovo pišem.

- Bes protiv mrtvog Rankovića govori koliko u srpskom društvu ima nasilja i nema elementarnog osećaja za pravdu.

- Preko "slučaja Ranković" pokušava se, između ostalog, i da se dokaže hegemonistička i osvajačka suština Srba. Istina je suprotna - u Srbiji Ranković niti se slavio, niti će se slaviti, niti je on pao zbog hegemonizma. Srpsko-crnogorski komunisti su ga uništili u borbi za vlast, zbog nečiste savesti i da sebe amnestiraju od onoga što su i sami činili.

- Ranković je naknadno "srbiziran". Možda bi srpski nacionalisti (koji su upropastili zemlju), voleli da ga upotrebe kao neko svoje poslednje preostalo nepotrošeno i zloupotrebljeno tajno oruzje, kojim će se dobiti već izgubljeni rat. Ali, kao što ni Tito nije bio intelektualac, već političar, desetar, kaplar, domobran - tako je i Ranković bio abadžijski kalfa, hrabar ratnik, načelnik Ozne za Jugoslaviju, Titov kum - ali nije bio nacionalista. I mislim da je bio veran Titu kao pas.

Krivcem za sve i svašta bio je često proglašavan, činili su to razni ljudi i u različita vremena, preuveličavajući ili ne njegovu krivicu. Neće biti naodmet da ga neko sagleda i iz ugla žrtve, što je on sigurno jednim delom i bio. Prvi put su ga žrtvom učinili njegovi komunisti, drugi put nacionalisti, koji nikad nisu bili njegovi, niti je on ikada bio njihov.

Njegova kuća na Senjaku i danas stoji zapuštena i zarasla u korov, kao ukleta. U njoj niko ne živi.

NARUDŽBENICA