Pejzaž je nekretnina

Nisam znao da sedenjem u kafiću prema kriterijumima Evropske unije obavljam kulturnu delatnost i da bi me samo zbog toga najnovije dugogodišnje istraživanje INVENT svrstalo među kulturne građane.

Otići u restoran ili u kafić da bi se popričalo, veruju u EU, afirmiše društvenost i znači upražnjavanje svakodnevne kulture. Meni se činilo da kafići služe za ubijanje dosade, kao parking za nezaposlene ili za zaposlene koji beže od posla, naravno za ogovaranje, ili gde drugde da se namerače jedno na drugo jedan čovek i jedna žena.

Kao i svake subote otišao sam sa nekoliko dnevnih novina pod miškom na jutarnju molitvu u kafić preko puta riječkog pozorišta Ivana plem. Zajca. Hoću da iskoristim ovaj sunčani aprilski dan, prema prognozi sutra duva bura i jednako surovo smrzava i seče u bašti kafića kao i na palubi broda, na putevima oko Rijeke svi će morati da voze automobile smanjenom brzinom. Kad bura krene s Velebita pa dobije ubrzanje kroz tesni Mali kanal između Krka i Crikvenice i sruči se poput topovskog udara po ulicama, trgovima i rivi Rijeke ne zaustavlja se sve gore do Matulja i vrha Učke. Ujutru je na njenim padinama osvanuo sneg. Sa vetrom, sve češće se diže i more i probija se kroz šahte i do članaka potopi prostor od rive preko tržnice sve do pozorišta, sve zgrade se ogledaju u vodi na asfaltu, promiču i oblaci, i nebo silazi na zemlju. Istočna obala Jadrana nezaustavljivo tone i prema stručnim predviđanjima za nekoliko desetina godina centralni deo grada biće pod vodom. I ovo mesto na kojem sada sedim na dnu mora.

Završeni su parlamentarni izbori, vode se pregovori o koalicijama i novine su pune predviđanja i analiza ko će s kim. Biram da prvo prelistam Večernji list, bogat je sadržajem, velikog formata i podeljen u četiri loga, u tzv Obzore, informativni, o politici i ekonomiji, o kulturi i o sportu. Osamdesetih godina u novinarskim krugovima u Beogradu (tada je bio jugoslavenski glavni grad) vladalo je ubeđenje da se u Zagrebu ne mogu praviti dobre ni dnevne niti nedeljne novine, kao nemaju rasne novinare tvrdilo se, ne umeju, i isturali su se kao nedostižni Politika i Nin. Već tada ih je osporio zagrebački politički nedeljnik Danas koji je u nekoliko brojeva postigao veliku čitanost na celom prostoru Jugoslavije i tiraž preko sto hiljada primeraka. Vremena i prilike su se promenile. U Hrvatskoj ima, bez obzira na politička opredeljenja, ozbiljnih, stručnih, kritičnih novinara i novina koje se uređuju profesionalno i zanimljivo, uz izbegavanja majstorija žute štampe.

I tako čitam o rezultatima istraživanja o kulturnom životu Evropljana po kojima „Hrvati najmanje u EU sudeluju u kulturnim aktivnostima i da je Hrvatska druga nakon Srbije po broju ljudi koji prate trivijalne sadržaje“. U trivijalne sadržaje na društvenim mrežama podrazumeva se praćenje poznatih ličnosti i influensera, gledanje kratkih zabavnih videa, videoigre itd. Više od polovine građana ne pročita ni jednu knjigu godišnje.

Primećeno je da intervjuisani ne znaju da se izražavaju i verbalizuju misli i emocije, dok su recimo Španci sposobni da vrlo precizno opišu i ličnu i opštu egzistencijalnu situaciju.

Citira se sociolog Mirko Petrić po kome se u Hrvatskoj mogu klasifikovati 4 kategorije stanovništva – oni koji su potpuno odustali od bilo kakvog vida kulturnih aktivnosti (ne idu ni u restorane, ni na izlete, ni u kafić, niti se rekreiraju, niti volontiraju, ne sviraju amaterski, niti se bave rukotvorevinama), zatim sledbenici online trendova, pa povremeni online učesnici i najmanja grupa – kulturni entuzijasti. Tako porazne rezultate on objašnjava lošim obrazovanjem i činjenicom da ljudi nemaju novaca da bi bilo šta od nabrojanih aktivnosti preduzeli.

Zašto ovo istraživanje, pitam se, nije uzelo u obzir paradoks da civilizacijski napredak, postignuća u komunikacijskoj tehnologiji i moć planetarne industrije spektakla i zabave doprinose trivijalizaciji, površnosti i da obesmišljavaju kulturni entuzijazam? Zar konzerviranje nekulture i duševnu pustoš ne omogućavaju najmodernija sredstva komunikacije?!

Prelep dan za ovako onespokojavajuće uvide, ne znam zašto sam uzeo da prvo pročitam ovaj tekst, uvek ta navada da nas privlači negativno, ali u kosmosu je obilje vremena, milioni svetlosnih godina, uzdići ćemo se.

Hajdemo u Kraj ili na Kraj, igram se rečima i predlažem Ervinu Dubroviću, apsolutnom arbitru riječke kulture, piscu mnogih knjiga, njegovu debelu Rijeka južni pol Srednje Evrope držim pod jastukom u pripravnosti da je pročitam, međutim, uvek me san preduhitri, a i više volim da mi je on na svoj veseli način ispriča, dakle pitam ja njega da li bi skoknuo do rodnog sela Viktora Cara Emina, obeležava se šezdesetjedna godina od njegove smrti. Ervin uvek eksplozivno znatiželjan ne dvoumi se. Nalazimo se posle podne na parkingu plaže kod Preluka odakle se Istra izdvaja od kopna i postaje poluostrvo, on se spušta iz svog Kastva, ja iz Rijeke i kao u špijunskom filmu prelazim u njegova kola ostavljam svoja. Posle Opatije kreće slalom-vožnja po obali Ičići, Ika, Lovran, Medveja, stalno nam je u retrovizoru lice vozača koji bi da ide brže od nas, ometamo ga, ima ograničenja brzine, niko ih ne poštuje, cesta vijuga između žbunova, šuma i usamljenih secesionističkih vila skockanih za Belle Epoque romantiku na hridi, masiv Učke pribio put na sama žala, transportna reka cirkuliše preko peskovitih plaža… može se učiniti da sam opčinjen saobraćajem, piše se i govori uglavnom o lepotama mora, o svetlosti, gastronomiji, mirisima, kupanjima, jedrenjima, ali nikako o načinu kako dolazimo do svega toga, skvrčeni za volanom, često uz stres, i koliko je vremena potrebno, a i svaka prirodna ili istorijska znamenitost je zatrpana automobilima, a kad nemate gde da parkirate ne vidite ništa, kuvate se u sopstvenom sosu… Ervin ironično gunđa: pa da, treba stranca-gosta da natovarim i da ga vozim po nepoznatim krajevima kao oni šerpasi po Himalajima… u pravu je, suvereno me vodi kroz istoriju i kulturu ovog područja.

Prolazimo tablu na kojoj piše Kraj i nailazimo na dve tri kuće pored samog puta, pretpostavljam da je selo skriveno u rastinju ispod i iznad ceste. Iznad krošnji vinula se dizalica u nebo, kroz grane se naziru obrisi mešalice za beton. Svake godine po padinama niknu novi objekti, baš kao pečurke posle kiše. Brdo iznad Opatije je plombirano kućama, vilama, formirao se višekilometarski pojas novogradnje koji se iznad Voloskog spojio sa Rijekom.

Ispred nas je sledeća okuka i cesta ponire nadole prosto vuče da se da gas, kao da je Kraju suđeno da se bez zadržavanja protutnji dalje ka Mošćeničkoj Dragi.

Toliko sam puta prošao ovde, jada se Ervin, i uvek hoću da stanem da razgledam selo i nikada nisam stao jer ne znam gde bih parkirao, ni santimetra za parkiranje... Cesta je usečena u padinu, iako je rizik da auto zakače kamioni, autobusi, uz suglasnost vlasnika kuće pribijamo se uz fasadu jedne od kuća na tesnom popločanom prostoru ispred kapije. Škodu smo nekako ugurali, retrovizor ostaje u vazdušnom prostoru iznad puta, jedva se izvlačimo iz kola.

Odlučujemo da malo prokrstarimo selom pre nego što događaj počne. Krećemo nadole Donjim Krajem, Gornji je iznad puta. Siromašnog sela iz vremena Viktora Cara više nema. Mada se kroz selo prolazi kozjim stazama sve kuće su obnovljene, dograđene, gotovo na svima piše Room! Skrivene u mediteranskom mirisnom gustišu nailazimo na luksuzne vile utonule u stručno održavane prostrane parkove sa palmama, maslinama, limunovima, travnjacima i bordurama od šimšira i ruzmarina…

Zadivljujuće! Bajkovito!

Ma tamo oko Opatije najviše su zemlju i kuće kupovali Rusi i zakupljivali vile, objašnjava mi sutradan u Rijeci jedan prijatelj, dok mi kasnije jedan drugi iz Opatije kaže da nema samo Rusa koji kupuju ili prave vile i parkove, ima i Slovenaca, Srba, Bosanaca, Mađara, Italijana, Austrijanaca, Amerikanaca…i šali se da kada na opatijskoj hitnoj pomoći donesu nekog u alarmantnom zdravstvenom stanju, to je ili Italijan koji umire od prežderavanja, ili Rus od prebijanja posle pijanke… Na trokilometarskoj šetnici pored samog mora, od Voloskog do Opatije, susrećem brojne ruske porodice, mlade parove, asociraju me na Čehovljevu priču Damu s psetancetom, i Čehov je bio ovde, eno mu biste pored opatijskog hotela Kvarner, ljubavna priča sa čuvenom početnom rečenicom Govorilo se da se na šetalištu kraj obale pojavilo novo lice: dama s psetancetom mogla je i ovde da se odigra kao i na Jalti, sigurno je bilo sličnih ljubavnih afera, ruska aristokratija i pre i posle Oktobarske revolucije bila je rasprostranjena na svim evropskim morskim i okeanskim rivijerama…

Sva je ta lepota, sve su te viste, proplanci, šumice, stare kućice iz starih vremena, kamen, obrađene, pripitomljene i u zidove ugrađene stene, crep i tvrdo drvo, sav taj skoreli inventar drhtave nostalgije, sve ono što bi pesniku nadimalo pluća, a slikaru razigralo kist pretvoreno je prosto i suvo u – nekretnine.

Pejzaž je nekretnina. Placevi, kvadrati. Kvadrati, placevi.

Cela obala je zapravo nekretnina za rentiranje, prodavanje i kupovanje.

I dok uživamo u posmatranju diveći se obali nagnutoj nad morem, obrću se milioni dolara i evra, obrću se nekretnine. Tuđin je opet tu. Celom ovom teritorijom sa Istrom, Kvarnerom i Rijekom velike sile do 1945. i jesu između sebe trgovale, sve do prodora 4. jugoslovenske partizanske armije. Nekada se Viktor Car Emin pisanjem i govorom borio protiv tuđina. Nekada je tuđin vladao. Sada domaći vladaju. Tuđin dolazi (milionske posete) da se odmara i uživa. Svi su, i tuđin i domaći, u mnogome zahvaljujući i prometu i rentiranju nekretnina, u boljoj poziciji nego li u vreme klasičnog kolonijalizma.

Pretrčavamo cestu, razvrćemo se na sve strane da iza okuka ne nalete kola, uspinjemo se Gornjim Krajem, žurimo na događaj. Ispod Učke srešćemo ljude koji nisu, kako su pokazali rezultati istraživanja EU, posvećeni samo trivijalnim sadržajima.