JAPAN (2): PORAZ U RATU MOŽE BITI LEKOVIT

I pre nego što je usred podneva počelo da zvecka, krcka, da se trese i ljulja, Ilja je tihim glasom najavio: “Evo zemljotresa.” Živi dugo u Japanu, razvio je senzor i za zemljotrese i za tajfune. I onda je sve oko nas zaigralo, police i stolovi su poskakivali. Bili smo na šestom spratu, u knjižari, u gusto naseljenom delu Tokija – čuvenom Šinđuku sa oblakoderima, moćnom raskrsnicom svih metro linija, centrom državnog (dnevnog) i boemskog (noćnog) života. Knjige nisu letele oko nas, police su tako napravljene da ih zadrže i pri udaru od preko pet stepeni Rihtera, koliko nas je u tom trenutku protreslo.
Nije bilo panike, mnogobrojne mušterije su i dalje mirno razgledale knjige, a personal je najnormalnije obavljao svoj posao, kupovalo se, prodavalo, ulazilo i izlazilo.

Na ulici je takođe sve regularno, masa se (subota je) kreće bez ikakvog uzbuđenja kao da upravo nije “protrčao” zemljotres koji tom jačinom van Japana ruši kuće i unesrećuje ljude. Gledamo sa nevericom mnoštvo kula oko nas, mirno stoje na svom mestu, cepaju nebo, prkose gravitaciji i ignorišu seizmičke talase koji pomeraju kontinente. Sve oko nas, već na oko, izgleda savršeno solidno, postojano, lepo i neuništivo. Osećamo da smo u jednom besprekornom, harmoničnom i vrlo bezbednom svetu koji zna da se odbrani od kataklizmi.
Na Dalekom istoku, nema sumnje, potpuno se rascvetala zapadna civilizacija. Miriše na Ameriku, ali nije Amerika. Imitiraju ih, ali i nadmašuju. Amerikanci su im saveznici, najbolji prijatelji.
Bili smo impresionirani kako sa “Narite” u roku od dvadeset minuta poleti dvanaest “erbasova” za Njujork. To je bilo oko jedanaest sati prepodne, koliko ih tek odleti i doleti preko celog dana?! Čuveno je njihovo avionsko prijateljstvo, tako je i počelo, sa bombarderima i lovcima: oni njima bombu, ovi njima bombu, oni sliste Perl Harbor, potope pacifičku flotu i pošalju na nebo par hiljada marinaca, ovi napalmom zapale Tokio, izvrše atomski udar na Hirošimu i Nagasaki i pretvore u prah i pepeo nekoliko stotina hiljada ljudi, nikada ih konačno nisu izbrojali, razneo ih vetar. Spremno su, međutim, Japanci sačekali sudbinu. Znamenja su im večito sunce i pod njim ptica Feniks koja večito uskrsava upravo iz pepela. Niko ih nikada nije tako uništio kao Amerikanci, i ne samo da su ih ponizili i zgazili im nacionalnu čast, već su im isprali mozak i učinili ih vrlo miroljubivim narodom. Zasad.

Tokom života jedne generacije na pepelu je stvorena veličanstvena civilizacija, a još malo pa će dvadeset godina od kako je NATO nas bombardovao a oštećene zgrade u Beogradu i dalje stoje. Navodno kao osuda Amerikanaca i dokaz njihovog varvarstva. Tokio je bio spaljen, ali je posle dvadeset godina bio podignut novi grad, a uništeni Japan rekonstruisan tako da je predstavljao svetsko čudo. Nisu se naslađivali i konzervirali porazom, ulogom žrtve i osudama. Ušli su u trku sa pobednikom i okupatorom, koristeći sva njegova znanja, ali i neprilike u koje je upadao posle rata. Kao što je Gandi u Indiji, tako su se i Japanci na svom arhipelagu trudili da što više preuzmu od kolonijalnih osvajača za sopstveni razvoj. U vreme tzv. bubble ekonomije, krajem osamdesetih godina prošlog veka, vodeći japanski listovi su pisali da je na papiru Japan postao najbogatija država na svetu, da je po prvi put prevazišao SAD u nacionalnoj aktivi od 43,7 triliona dolara, kolika je bila vrednost zemlje, fabrika, zaliha roba i drugih bogatstava.
Japanski poraz i sedmogodišnja okupacija relativizuju uvreženo negativno značenje poraza i okupacije. Pokazali su da poraz može biti vrlo lekovit, a okupacija dobar put u napredak i blagostanje. U porazu i okupaciji može se pokrenuti i nacionalni preporod. Kroz poraz i u okupaciji poraženi Japanci i pobednici Amerikanci su od neprijatelja postali prijatelji. Američka vojna uprava je naredila “demilitarizaciju i demokratizaciju”. Japanci su odmah po potpisivanju predaje osudili svoj militarizam, dvadesetogodišnja vojevanja po Kini, Koreji, Filipinima i Pacifiku, bespogovorno priznali grehe, zaboravili su samurajsku prošlost, poklonili su se okupatoru kao božanstvu, zavrnuli rukave i okrenuli se budućnosti. Rezultat je privredni gigant i moderno, zdravo društvo na Dalekom istoku. Od gubitnika u ratu za samo nekoliko godina postali su dobitnici u miru. Pada u oči i razlika između američke okupacije Nemačke i Japana i sovjetske okupacije istočne Evrope i ne mogu se ignorisati razmere napretka u prvom i razmere zaostalosti u drugom slučaju.

Fascinacija “japanskim čudom” je trajala godinama, ali se dugo ćutalo o “japanskom slučaju”, odnosno šta se sve događalo iza kulisa tog čuda. Sve do pada Berlinskog zida trajali su američka cenzura i japanska samocenzura. Pa i danas, priča nam Ilja Musulin, pred kamerama na japanskim televizijama prilikom obeležavanja godišnjice atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki đaci iz tih gradova izjavljuju da je tu pala “bomba”, dakle pridev je očišćen, ne kažu da je bila “atomska” i da je bila “američka”. Na ovogodišnjoj komemoraciji u Hirošimi, Obama se, kako je već primećeno, nije izvinio japanskom narodu. Ali upravo američki profesori politikolozi ističu da dvadeseti vek ne može biti više memorijalna palata u kojoj bi se izvodile selektivne komemoracije – Minhen, Perl Harbor, Aušvic, Gulag– a zaboravljala upotreba sredstava za masovnu destrukciju u Nemačkoj, Japanu i u ostalim delovima Azije. I o “japanskom slučaju” poslednjih godina najotvorenije i najdokumentovanije pišu upravo Amerikanci, dižući zavesu sa događaja koje je pod embargo stavljala američka administracija.

U kakvu dramu Amerikanac može da uvuče japansku ženu prikazao je Pučini u operi “Madam Baterflaj”. Poručnik američke mornarice Pinkerton zavodi gejšu Ćo Ćo San, ostavlja je i vraća se posle nekoliko godina sa suprugom Amerikankom da bi uzeo sina. Ćo Ćo San izvršava harakiri

Rekonstrukcija japanskog poraza, okupacije i njegovog oporavka uvodi nas direktno u način kako velike sile prave ovaj svet. U “japanskom slučaju” su izloženi metode i ciljevi američke politike posle Drugog svetskog rata. Ni danas se tu ništa nije promenilo. Da se u Beogradu znalo za Tokijski tribunal za ratne zločine ili koliko su moćni američki ratni potencijal i društveni i politički inženjering, možda bi se osamdesetih i devedesetih vodila drugačija politika ili bi postojala svest o neminovnim posledicama onoga što se čini.
Japanska drama imala je nekoliko činova.
Do pred sam dan predaje Japanci su bili spremni da u borbi, u tom “svetom ratu”protiv “američkog čudovišta” poginu svi do jednog ili izvrše harakiri jer se neprijatelj morao dočekati ili vatrom ili sopstvenim lešom, živi u ruke osvajača nikako. A u danu predaje svi su zajedno sa carem Hirohitom klekli i sa dubokim poštovanjem se poklonili komandantu američkih okupacionih snaga generalu Daglasu Mekarturu, štaviše, prihvatili su ga kao svog drugog, nekrunisanog cara.
Dvadeset godina je već Hirohito bio car, njegovi podanici su ga mogli videti samo na slikama kako poput nepobedivog vojskovođe energično jaše belog konja Beli sneg. Tradicionalno o caru se nije smelo ni misliti ni govoriti i pošto je bio božansko biće podanicima se nikada nije obratio. Doživeli su šok kada su 15. avgusta 1945. preko radija čuli njegov piskavi dečji glasić kakav nisu sanjali da bi mogao biti i visokoparnu objavu kapitulacije u anahroničnim rečenicama. Zatražio je da nacija “podnese nepodnošljivo“. Širom Japana mnogi su muškarci i mnoge žene popadali u nesvest, za njih je kapitulacija značila da Japana više nema. Oko tri miliona Japanaca je poginulo, mnogo je bilo ranjenih i mnogo ozbiljno bolesnih. Američki predsednik Truman odmah posle bacanja prve atomske bombe na Hirošimu je izjavio: “Ako oni ne budu prihvatili naše uslove, mogu očekivati kišu razaranja sa neba, takvu kakvu nikada do sada nije viđena na zemlji. Posle ovog vazdušnog napada doći će pomorske i kopnene trupe u takvom broju i sa takvom moći koju oni do sada nisu videli i sa takvim borbenim veštinama koje su oni već dobro upoznali.” Usledila je druga atomska bomba na Nagasaki.
Bio je srušen mit da “2.600 godina noga osvajača nije stupila na japansko tle”. Stotine moćnih ratnih brodova su zapušile Tokijski zaliv, nebo je bilo zamračeno preletom četiri stotina bombardera “B-29” i hiljadu petsto lovaca i četvrt miliona super opremljenih belaca je okupiralo zemlju trešanja i hrizantema. U momentu su Japanci shvatili koliko je Amerika moćna i bogata, a koliko su oni slabi i ranjivi. Na prvoj konferenciji za štampu Makartur im je saopštio da su pali na poziciju “četvororazredne nacije”. Bila je to šokantna izjava za Japance koji su svoje susede do tada nazivali “trećerazrednim nacijama”. Računalo se da je Japan izgubio jednu trećinu ukupnog bogatstva i jednu polovinu potencijalnih prihoda. Bilo je teško bombardovano 66 velikih gradova, uništeno je 40 procenata urbanih oblasti u Tokiju i 65 posto kuća. Devet miliona ljudi širom Japana ostalo je bez svojih domova. Prvi američki novinari su pisali da je “sve bilo sravnjeno sa zemljom, jedino su grobovi stajali uspravno”. Rezidencijalni delovi, zgrade carske imperijalne birokratije su, međutim, bili pošteđeni razaranja, pogotovu finansijski centar i ti delovi su postali “little America” – naselili su ih Makartur i njegov GHQ (General Headquarters).

Makartur odmah pristupa modernizaciji i sprovodi niz političkih i ekonomskih reformi, koje su komentatori nazvali “revolucijom odozgo”. Preraspodeljuje zemlju, ukida feudalne povlastice, slama moć (tzv. zaibatsu) gigantske finansijske i industrijske oligarhije koja je surovo eksploatisala sopstveni narod, raspisuje izbore na kojima su prvi put glasale i žene. Mnoge od ovih mera su podržali komunistički i socijalistički lideri oslobođeni iz imperatorovih tamnica.
Zemljom je zavladala glad. Za jelo se preporučivalo raznorazno lišće, cveće, seme, a od proteina – gusenice svilene bube, crvi, skakavci, miševi, pacovi, krtice, puževi, zmije, ptice ili prah od sasušene krvi krava, konja i svinja. Sve se nabavljalo preko crnog tržišta, prostitucija je postala unosan posao. Prve engleske reči koje su deca učila bile su “hello”, “goodbye”, “jeep”, “give me chocolate” a igre koje su najviše igrali su bile američki vojnici i prostitutke, crno tržište, radničke demonstracije i prenatrpani vozovi. Japanski militaristi su tražili da “sto miliona srca bije kao jedno”, što je Amerikance navodilo da ceo narod posmatraju kao robote ispranog mozga. Poraz je, međutim, uništio ultranacionalističku indoktrinaciju i autoritarnu državu i ljudi su se prepustili, kako tvrde neki američki istraživači, da li cinično, “beskrajnoj raznovrsnosti zadovoljstava i aktivnosti”. Stvorila se tzv. kultura poraza: prostitucija, droga, alkoholizam i zabava. Celokupni život bio je stavljen pod nadzor Makartura, njegovog štaba i instaliranog odeljenja CIA. Ništa se nije moglo preduzeti ili javno obznaniti bez njihovog odobrenja.
Na tadašnje japanske intelektualce utiče naročito Žan-Pol Sartr sa opisima egzistencijalističkog beznađa i apsurda. Američki cenzori će japanskim vlastima preporučivati da se neka dela književnika marginalizuju, a da se neki tekstovi i ne objavljuju.
Neki režiseri su uzalud radili na filmovima, bili su zabranjeni za prikazivanje. O propasti nacije, književnik Osamu Dazai piše u romanu “Sunce na zalasku” i u 39. godini zajedno sa ljubavnicom Tomi Jamazaki okončavaju živote davljenjem u vodi kanala nadošloj od kiše. I Mišima u “Zlatnom paviljonu” daje potresne slike poraza i okupacije, na primer događaj kada ogromni američki vojnik džipom upada u sveti prostor oko kultnog hrama u Kjotu i usred ljute zime izbacuje na sneg gotovo golu ljubavnicu i prisiljava budističkog sveštenika da joj stane na goli trbuh i tako izazove pobačaj.
Makartur je prispeo sa 250.000 ljudi i zahtevao je da se trećina budžeta odvaja za njihovo izdržavanje, ali i da se stvore i drugi “comfort facilities” za njegove ljude. Prevedeno na običan jezik to je značilo – obezbediti žene za vojnike. Još pred kraj rata a i dok je car izgovarao radio-objavu kapitulacije širili su se glasovi da će “neprijatelj, kada se bude iskrcao, silovati žene jednu za drugom”. Te glasine su najviše širili japanski vojnici koji su se vratili sa fronta u Mandžuriji gde su od desetina hiljada Kineskinja u specijalnim logorima stvarali seksualne robinje, “comfort women”. U panici mlade žene su se slale u zabačena sela, a one koje su ostale upozoravane su da se ne doteruju, da izgledaju što ružnije i da ne prihvataju “prijateljsko” ponašanje stranaca.
Uostalom, u kakvu dramu Amerikanac može da uvuče japansku ženu prikazao je Pučini još na početku dvadesetog veka u operi “Madam Baterflaj”. Poručnik američke mornarice Pinkerton zavodi gejšu Ćo Ćo San, ostavlja je i vraća se posle nekoliko godina sa suprugom Amerikankom da bi uzeo sina. Ćo Ćo San izvršava harakiri, a “Madam Baterflaj” je jedna od najpopularnijih opera više od sto godina.
Vlada, međutim, nije gubila vreme da odgovori na ovaj generalov zahtev. Ministarstvo je poslalo tajnu poruku policijskim službama širom zemlje sa instrukcijama da pripreme “comfort facilities” za okupacionu armiju. Lokalni šefovi policije su angažovali lokalne preduzetnike seksualnih usluga, a policijski šefovi za Tokijo-Jokohama su svodnicima obećali 50 miliona jena podrške, ali s tim da očekuju da oni isto toliko ulože. I država i biznismeni su investirali milione jena da bi stvorili profesionalnu prostituciju koja će od “zapadnih varvara” zaštiti nevinost i čistotu “dobrih” japanskih žena. Na veliko iznenađenje vlade rutinirane profesionalke nisu prihvatile ponudu. One su bile poplašene ratnom propagandom koja je Amerikance prikazivala kao demone koji poseduju prevelik seksualni organ koji ih može povrediti. Organizatori su se onda obratili “običnim ženama” i na Ginzi u samom centru Tokija okačili su proglas upućen “novim japanskim ženama”. Na njemu je pisalo: “Kao deo urgentnih nacionalnih priprema u posleratnoj situaciji tražimo aktivnu kooperaciju novih japanskih žena u sprovođenju velikog zadatka smeštaja okupacionih snaga”. Tražile su se devojke od 18 do 25 godina, bilo je naglašeno da su obezbeđeni smeštaj, odeća i hrana. Mlade žene privučene ovim oglasom bile su bedno obučene, mnoge i bosonoge. Na razgovoru im je predočeno da se od njih očekuje da “daju telo” za otadžbinu. Neke nisu prihvatile, ali od 1.360 koje su ostale formirano je nešto što se nazvalo R. R. A., Recreation and Amusement Association.
Već sledećeg dana na prostoru ispred imperijalne palate organizovana je inauguralna ceremonija za R. R. A. na kojoj su žene položile zakletvu. Od njih je traženo da budu “bedem koji će zaustaviti pobesnele talase i odbraniti i odnegovati čistotu naše rase”, da postanu takođe “nevidljivi podzemni stub u temeljima posleratnog društvenog reda”. Zakletva se završavala sledećim rečima: “Mi apsolutno nećemo laskati okupacionim snagama. Mi nećemo obrukati naš integritet niti prodavati naše duše. Mi nudimo neizbežnu učtivost i služimo ispunjavanju jednog dela naših obaveza i tako doprinosimo bezbednosti našeg društva. Usuđujemo se da kažemo glasno: ‘Mi se žrtvujemo za odbranu nacionalnog poretka. Mi ga reafirmišemo‘.” Posle pevanja himne istaknuto je još da se upravo kroz R. R. A. “promoviše zajedničko razumevanje savezničke okupacione vojske i našeg naroda i da se doprinosi glatkom razvoju narodne diplomatije i podstiče izgrađivanje miroljubivog sveta”.
Odmah potom je nekoliko stotina američkih vojnika krenulo u tu “narodnu diplomatiju”, došlo u deo grada gde ih je čekao mali broj neiskusnih regrutkinja R. R. A. Pošto je ceo Tokio bio srušen, niti je bilo soba, niti kreveta, niti dušeka i kako su svedočili očevici pod vedrim nebom odigrala se brutalna “jebačina”, a pripadnici tzv. “američke civilizacije” pokazali su se bestidnim poput životinja. Lokalni šef policije gledajući sve to plakao je kao kiša i jecao od bola i nemoći. Tom prilikom su se na nekim od žena izređala i po 23 vojnika, a obično su opsluživale dnevno od 15 do 60 Amerikanaca. Neke devojke su doživele nervni slom i pobegle, a pojedine su izvršile samoubistvo. Ipak, već posle mesec dana bilo je po Tokiju 33 ovakvih centara za rekreaciju i zabavu, a brzo su se raširili i u dvadeset drugih gradova.