Putovanje u političke podrume Srbije: u ropotarnicama prošlosti zatrpane su istine o nama
Francuska veza
Ima i drugih putovanja osim onih pomamnih kroz turističke aranžmane kada se u deset dana proživi više stresova nego u prethodnim radnim mesecima, ili iscrpljujuće šoping ture po okolnim outlet-ovima do Austrije i Italije. Ljude je odvajkada najviše privlačilo putovanje kroz vreme, bilo u budućnost, bilo u prošlost i sanjala se vremenska mašina koja bi omogućila da učestvujemo u životu davno pre nas, ili u onom koji nećemo doživeti. Za putovanje u budućnost na raspolaganju imamo utopiju, a za prošlost istoriju. Ni utopija nije egzaktna, kao ni istorija, mada nas istoričari ubeđuju da jeste. Samo je donekle, ali razumevanje prošlih epoha nam izmiče i svaka nova generacija ima svoju istinu o njima, i tako i treba da bude.
Nekako najslabije poznajemo ono što nam je najbliže, mesto gde živimo. Srodili smo se sa raznim „istinama“ koje su putem neke vrste osmoze prodrle u našu svest i formiraju nam „busolu“ koja nas orijentiše u vremenu i prostoru, i daje smisao. U tom toku je mnogo predrasuda, lažnih informacija, fake-news, političkih i ideoloških manipulacija i istina tipa što se babi snilo to joj se i zbilo. Još sve to ukomponovano u ogromnu uobraženost koju pripadnici malih naroda imaju o sebi čini ne samo da imamo lažnu svest o sebi, već i da lažno živimo.
Skoknimo na jedno kratko putovanje kroz vreme, do početka 20. veka, u politički pejzaž kada su pokretani događaji koji su bitno odredili i način na koji živimo danas.
U poslednjih 30 godina gotovo se svi politički akteri okreću prošlosti i iz nje vade tobože „bolju prošlost“ kojoj bi se trebalo vratiti. I umesto da se prilagođavamo novim okolnostima stojimo u mestu, na vetrometini izukrštenih interesa velikih sila, pripadajući svima i nikome, pretvoreni u onaj Balkan, „korupcionašku močvaru“ kako je govorio Čerčil u tadašnje vreme, na kome se rat mogao izazvati u bilo kom ili svakom, za gospodare planete, pogodnom trenutku.
Generacije su u proteklih sto godinaodgajane u veri da su nam Francuzi veliki prijatelji, „naša braća“, kao i Rusi, i da je Francuska gotovo naša druga domovina. Uglavljen je takav doživljaj, mada Francuska veza nije nastala iz ljubavi, već po imperijalnim interesima Francuske i Rusije, i iz njihovog sudara sa Nemačkom i Austrougarskom. Mnogo je proslava bilo na Kalemegdanu, uz muziku i patetične reči, sa vencima i zaklinjanjima sa suzama zahvalnicama u očima…
Srbija je bila francuska kolonija
Na početku veka Nemačka prodire sa kapitalom, naoružanjem, vojnim instruktorima u Tursku, planira bagdadsku železnicu, Krup istiskuje Šnajder-Kroazo i ugrožava interese i Rusije i Engleske na Bosforu, Bliskom istoku, Egeju i Jadranu. Rusija nalaže Pašiću da prekine sve političko-ekonomske odnose sa Nemačkom i Austrougarskom, i pošto sama nema veliku finansijsku moć, upućuje ga na zajmove i kredite francuskih bankara. Francuska je tada bila prva u svetu po centralizaciji bankovnog kapitala, svima je zajmila i nazivali su je svetskim zelenašem. Pariske pozajmljivače kontrolisala je Rusija, naročito zajmove balkanskim državama. Francuski bankari su zahtevali da se celokupna ekonomija Srbije veže za francusku, za njihovo naoružanje, metalurgiju, železnicu i da celokupni srpski izvoz ide preko njih. Francuski kapital je preplavio siromašnu zemlju poput bujice, podignute su klanice, hladnjače, sve mesne i mlečne prerađevine su eksportovane na njihova tržišta sa cenama koje su oni određivali. To je bio presudan korak u odvajanju Srbije od Austrougarske. Francuzi su stekli monopol nad celim političkim, ekonomskim i društvenim životom, sastavljali su Pašiću vlade i ceo narod je postao dužnik francuskom kapitalu.
Kako je to primetila istoričarka Ljiljana Aleksić-Pejković Francuska nije bila saveznik, već okrutni gospodar kome se srpska elita bespogovorno potčinila, a preko nje i bloku Antante.
Glavni saveznik u osamostaljivanju od Austrougarske pretvorio se u gazdu.
Francuski kapital se služio metodama prinude kao i austrougarski. Beč je zatvarao granice, a francuski finansijeri i diplomate su neprestano podsećale vladu na usluge koje im duguje i opominjali ih da se državni kredit može i upropastiti ako se Srbija suprotstavi njihovim zahtevima. Omča se nije mogla razlabaviti, francuske banke su paralisale Srbiju iz godine u godinu sve gorim uslovima za zajmove i kredite.
Pred Prvi svetski rat Srbija je bila bankrot država, zadužena za četiri godišnja budžeta, u potpunoj zavisnosti od svog kreditora.
Onaj ko nije bio kupljen, nije ni postojao
Vladajuća radikalska grupacija i njen režim opstajali su samo zahvaljujući francuskoj finansijskoj i diplomatskoj pomoći. Omogućavali su Pašiću pozajmice sa kojima je izbegavao pobune u zemlji. Pašić je zajmove i kredite koristio za obračun sa svojim suparnicima. I sama francuska vlada bi se angažovala ukoliko je bilo potrebno da se radikali održe na vlasti, a obuzdaju i likvidiraju njihovi protivnici.
Srbija je bila pretvorena u Pašićevo vlasništvo, ona je išla tamo kuda ju je on usmeravao. On je imao moć da preko noći svog pristašu učini bogatim, a protivnika siromašnim. Obezbeđivao je prevashodno krupne ribe, a malim gazdama je tu i tamo dobacivao po koju kosku. Stranke su se grčevito borile i oko najmanjih koncesija, a o raspodeli su odlučivale radikalske vođe.
Nemačke rekonstrukcije
Pašić je morao za interese Rusije, Francuske i Engleske da gurne srpski narod u ratove, pogibije i uništenje zemlje. Francuska je 42 odsto svog kapitala izvezla u Tursku, Rusiju i Srbiju, pa su francuski poverioci bili „krvno zainteresovani“ za odbranu crnomorskog, istočno-sredozemnog i balkanskog pojasa. Sa balkanskim ratovima Srbija je postala najvažnija prepreka austro-nemačkom prodoru na Istok.
Nemačka nikada nije priznala Srbiji rezultate osvajanja u balkanskim ratovima i svakom prilikom, i u svakom sledećem ratu ona je preduzimala geostrateške rekonstrukcije regiona. I danas je, vidimo, Nemačka vrlo zainteresovana i vrlo tvrda u svojim stavovima oko rešavanja i kosovskog i bosanskog pitanja.