4 SRPSKE MAJKE

AKTUELNI MEMOARI | Pregleda: 33 | Autor:

Zrake iz sadašnjosti

Nikola Tesla, Radoje Domanović, Jovan Skerlić, Mihailo Pupin


Kad se među Srbima pita Čiji si ti, mali – poteže se očeva loza; kada pogađaju Na koga liči, mali - a pošto je muško, dakle, isti tata; a na malo tiše pitanje Na koga je pametan, mali – taman posla da otac ispadne glup. Normalno je da sin na vašaru života za babom tapka, trči, skakuće, među sabljama britkim i atima misirskim. I tako istoriju prave i pišu muškarci. Da nisu žene u Srbiji bile gurnute na najniži društveni nivo u Evropi, i istorija bi nam bila drugačija. Ima, međutim, majki koje subverzivno razbijaju rondo patrijahalne matrice i preko svojih potomaka omogućuju iskorak iz okamenjenog sveta drevnih običaja. Majke nas uče jeziku, ali i razvijaju imaginaciju – najveći dar čoveka. Imaginaciju je Gaston Bašlar odredio kao sposobnost stvaranja slika koje prevazilaze stvarnost, sa njom se prekoračuje uobičajena ljudska sudbina.
Majke su uvek u senci, one su tu da rode mužu junake i srpske sinove za bitke i grobove, majke Jugovića, njihovo je da brinu, da kuvaju, peru i štrikaju, čak se i strepi da majke ne utiču previše na sinove, mogu da omlitave. Da ne raspredam mnogo, poznato je već u kojoj meri patrijahalno društvo marginalizuje ženu, dok su neka druga, starija, u njoj videla i Veliku Majku, Belu Boginju, Veliku Stvoriteljicu. Majka i jeste kosmos. Mnogo je umetnika priznalo uticaj majki, ili žena, na njihovo stvaralaštvo. Za Bodlera je žena „bez sumnje, svetlost“. Kroz istoriju stvaralaštva znamo da su žene nazvane muzama bile neophodne, bile su majke velikih dela. I među Srbima bilo je majki koje su uticale na stvaralaštvo sinova. Naravno da ne mislim na one „srpske majke“ koje su vrlo popularne u srpskoj javnosti. Ima majki koje su, na žalost, stvorile i zlotvore.

1.

Otkrića je Nikola Tesla smatrao „najbitnijim trenucima u ljudskom društvu“, svoju autobiografiju počinje rečenicama – „Ubrzani razvoj čoveka usko je vezan za pronalazaštvo. Izumiteljski rad najvažniji je proizvod stvaralačkog uma“. Ljudska rasa, bio je ubeđen, bez pronalazaštva odavno bi nestala u gorkoj borbi protiv nemilosrdnih prirodnih sila. Dar da vidi ono što drugi ne mogu, istakao je, nasledio je od majke i ona je uticala da ga razvije do, nama još uvek nerazumljivih, razmera. Moja majka je, piše Tesla, bila briljantna sa izraženo razvijenom moći intuicije. Poticala je iz pronalazačke porodice koja je izumela mnoge sprave za domaćinstvo i poljoprivredu. Ona sama je bila „velika žena, retkih veština, hrabrosti i moralne snage“, borila se sa životnim nevoljama i prošla mnoga iskušenja.

 width=
Nikola Tesla i Georgina Đuka Tesla


U životu Nikole Tesla postojala je samo jedna žena – njegova majka. Poput loze života ona obuhvata i njega i njegove mašine, prisutna je i na javi i u snovima i u košmarima i kada je kilometrima daleko od nje. Tesla je inače bio ubeđen da smo svi povezani nevidljivim nitima i da svako od nas kada dođe u kontakt sa drugim „čiji su upravljački organi ozbiljno oštećeni“ doživljava – „kosmičku“ bol. Možda ga je svest o bežičnom upravljanju iz jezgre majčinske energije, koje je osećao na sebi, navelo da se bavi bežičnim prenosom energije (remotecontroltechnology), od teleautomatike, spiritualizma do struja koja se prostiru kroz Zemlju na čije vibracije određenih frekvencija ona reaguje poput zvučne viljuške. I Tesla je bio „zvučna viljuška“ pod talasima majke.
Tesla je bio siguran, dok se odmarao od bdenja nad majkom na samrti u blizini roditeljske kuće, da će mu ona poslati signal pre nego što pođe u svet senki. U snu pred jutro je video oblak koji nosi anđeoske figure veličanstvene lepote, od kojih ga je jedna posmatrala sa ljubavlju i postepeno je poprimila oblike njegove majke. Priviđenje je lagano lebdelo kroz sobu i nestalo, a njega je probudila neopisivo lepa pesma, a pevalo ju je mnogo glasova. Shvatio je da mu je u tom trenutku majka umrla. Tesla je objasnio naučno kako se ta slika oformila, odakle muzika, ali se pojavila u njemu tek kada mu je majka poslala signal. Bio je to još jedan dokaz za postojanje bežičnog prenosa poruka.

2.

Pisca je u Domanoviću probudila majka u selu Ovsište kraj Topole. Prema sećanjima njegovih drugova, Domanović nikako nije mogao od oca da nasledi stvaralački potencijal. Sam on je, a potvrdila je i njegova sestra, često pričao da je književnost zavoleo još kao dete, i to preko matere, koja mu je neprestano pevala narodne pesme i pričala razne priče, što ga je podstaklo da i on sam počne da piše. Milan Grol je u eseju o velikom književniku zaključio da je između majke i sina postojala podudarnost tople inteligencije i čedne vedrine – „Domanovićeva mati bila je ono što narod zove dobra duša, i Domanović se sa tom dobrom dušom pokazuje u svojim mladim godinama i u delu i u životu“. Počeo je sa idiličnim pričama iz seoskog života, ali kasnije su ga surove okolnosti života u Srbiji, sa podlostima i nasiljem, u kojoj je „svaki zelenaš i nitkov mogao sebi kupiti za nekoliko groša titulu „veliki narodni rodoljub“, izmrcvarile i pretvorile u satiričara. Gorko se vajkao– „Bar kod nas je, hvala bogu, ako nigde na drugom mestu, pametan običaj da se sve radi naopačke, kako ne treba, bez smisla i pameti, pa kud bih ja onda mogao i pomišljati samo da u ovoj zemlji, gde je sve bez smisla, jedino ova moja priča ima, ko bajagi, nekog smisla“.
U kratkom, brzom životu sa imaginacijom i lucidnošću koje mu je majka podarila Domanović je kritički sagledao društvo onakvim kakvim jeste, bez opijumskih slika koje su emitovale elite korupcionaša i maštoviti polu-intelektualci. Njegovo delo nije veliko, ali je kondenzovano, nema tu više šta da se doda. Mrtvo more, Danga, Stradija … nisu fikcija, već gola, egzaktna istina o zatvorenom društvu, socijalna introspekcija najvećeg mogućeg intenziteta, ontologija našeg društvenog postojanja. Svim srpskim vlastodršcima omogućio je da shvate kako bez ikakvog zazora mogu postupati sa ovdašnjim pokornim stanovnicima, koji, kao u Dangi, žude da budu jahani i mazohistički poturaju glavu da im gospodar udari što više žigova na čelo. Domanović pruža priliku da se kroz katarzu zgrozimo, ne bi li smo se odlučili da budemo drugačiji, bolji nego što jesmo.

3.

Persida Mirković imala je neskladan brak sa Skerlićevim ocem. Poreklom iz vojvođanske svešteničke porodice, kći peštanskih zanatlija, s vaspitanjem i obrazovanjem austrougarske građanke. Za sugrađane - Švabica, a zapravo je bila dobra Srpkinja i po rodu i po vaspitanju, sa daljim poreklom iz Dalmacije. Školovala se na nemačkom, posedovala je biblioteku na nemačkom jeziku. Otac je imao 39, a ona 19 godina kada su se venčali. Persida je bila vrlo vredna, retko bi bila u „leru“. Trudila se da deci omogući što kulturniji život. Tereti domaćinstva, firme i dobrostojećeg statusa bili su na njoj. Bila je prva žena preduzetnik u Beogradu. Trudila se ne samo oko ekonomije, već i oko estetike. Oko sebe je stvorila lep i kulturan ambijent. Cveće je negovala sa strašću, semenje i voće naručivala iz Nemačke, po katalogu, a ispred kuće je zasadila vrt kome se cela varoš divila. Uvek je bila uredno i ukusno obučena, i u kući i za javnost, garderobu je nabavljala u Beču.
Skerlić svojoj strogoj majci, tvrdi Milan Grol, ima da zahvali za gvozdenu samodisciplinu, i samo tako je uspeo da napiše tolike knjige i da tako snažno učestvuje u javnom životu. Otac Miloš nije hteo da mu sin „preuči“, radije neka se uklopi u čaršijske poslove i dane, majka Persida mu se, međutim, suprotstavila imperativom - Moj sin će svršiti školu! Sestra Jelena Skerlić Ćorović u uspomenama naziva Persidu „Jovanovom majkom“, a Jovan je bio Persidin sin. Sestra je eksplicitna i svedoči da jeste preko „poluprimitivnog oca“ Jovan primio slobodoumlje Šumadije i svest o celini narodnoj, ali je preko majke primio radnu energiju kulturnog Zapada, nagon da se uvek gleda unapred, da se kida sa teškom ostavštinom Istoka, da se odbace naslage koje nas tako teško pritiskaju. Milan Grol je dobro poznavao porodicu i tvrdio je da su roditelji bili nepomirljivi tipovi – u ocu neobuzdana pustolovna priroda, s hajdučkom krvlju iz dva kolena; u materi sređena glava, vaspitana volja, požrtvovan rad, neprekidan kao rad časovnika do poslednjeg otkucaja.

 width=
Porodica Skerlić


Ključni akcioni stav Jovana Skerlića, i danas aktuelan, jeste da - Srbija tek treba da bude! Ona se kao civilizovana država i kulturno društvo tek mora stvoriti. U više navrata je javno to izjavljivao, naročito u vreme pred Prvi svetski rat, kada je Srbiji identitet nametao, i nametnuo, Pašić sa radikalima.
Skerlić je i ženu potražio izvan Srbije, i našao je autentičnu „Švabicu“, rođenu i vaspitavanu u svetu iz koga je bila i njegova majka. Ženski krug se u njemu zatvorio - „Švabica“ ga je rodila, sa „Švabicom“ se oženio. Želeo je „višu ženu“, ženu s unutrašnjim životom, onu koja je „umela stvoriti sebi jedan viši ideal života i živeti u njemu“. Supruga Klara se, međutim, teško prilagođavala sredini u kojoj, kako je Grol opisao, ceo svet zaviruje kroz plotove u život jedno drugome i gde su se nevolje Skerlićeve iskorišćavale sa „ljudožderskom svirepošću“. Skerlić je duhovne obzore moderne kulture Srba pronašao u domovini svoje majke, u Austrougarskoj. Postao je, kako to Grol navodi – zastavnik jugoslovenskog nacionalizma, te ja ta njegova figura zasenila i književnu i partijsko-političku srbijansku figuru. Smrt je pokazala koliko je bio uvažavan i poštovan, on je prvi i jedini Srbin koga je ožalio ceo narod i ceo region, i to se više u 20. veku neće ponoviti ni sa jednim drugim Srbinom.

4.

U Pupinovoj autobiografiji postoji jedno gotovo metafizičko mesto uzdizanja, moglo bi se reći – vaskrsavanja, svakako sublimacija, kada majka Olimpijada upućuje sina na nebo slave i skreće ga sa puta da začaran ostane u brlogu putene, erotske slasti i palanačke sreće.
Pupin je posle 11 godina provedenih u Americi posetio svoj Idvor i ostao dva meseca do jeseni. Jedne večeri pri zalasku sunca pored Tamiša, dok je nebo plamtelo zlatnom svetlošću od koje je bila rumena i mirna površina reke, Pupin je video u čamcu crnu senku čobanina i vrlo brzo je jeknula slatka melodija u koju je pastir izlio svoju dušu, bila je to pesma ljubavi. Svirao ju je Gavra koji je krenuo u školu kada je Pupin otišao, a sada na Miholjdan se ženi. Ljubavni zov uznemirio je Pupinovu dušu.

 width=
Pupinova majka sa ćerkom i unucima


Zažalio je što je napustio jedan svet u kojem nije bilo važno „Šta je svetlost“ i poverovao je da Gavra ima bogatiji život, da ima devojku koju voli i koja ga voli, Gavra ne zna to što zna Pupin, ali je srećniji. Majka je osetila šta se u njemu događa i jedne večeri je započela razgovor.
Podsetila ga je kada je sa velikog kupastog limenog krova na mlinu nestala zvezda i svi su se čudili kome je pošlo za rukom da se uspuže uz glatki i strmi krov i skine je, a da se ne oklizne i slomi vrat. Stari naš sused Ljubomir bio je uveren da si ti to učinio i bio je u pravu, pa sam ja uvek verovala da te je Bog spasao tada da u životu obaviš jedan zadatak mnogo veći nego onaj koji ima mladi Gavra, čijoj sreći, kako mi se čini, ti sada zavidiš. Blagoslovena Amerika naučila te je da se popneš na mnogo strmenitiji krov nego što je krov na Bukovalovom mlinu. A na vrhu tog krova i sve do njega srešćeš ti mnogu zvezdu, pravu nebesku zvezdu. Od tog vrha ti nisi danas daleko, niti sada možeš stati, niti se vratiti natrag. Gavrina čarobna frula i njegove nežne sevdalinke, pesme uzdisaja, skrenule su ti misli na stvari koje su sada svakome u glavi: na svadbe, na kolo, i ostale zabave u kojima plivaju srca mladeži. One prave velike stvari čekaju tebe u Kembridžu, a ne u začmalom Idvoru.
Pupin priznaje svoju slabost i traži olakšavajuće okolnosti – eto, njena nežna ljubav za vreme ovog odmora ga je učinila mekušcem i mlakonjom. A Olimpijada, ta mudra žena mu odgovara: “I kovač omekša svoj čelik pre no što će od njega stvoriti lanac, i ti si sada taman dovoljno mekan da te kuju oni kovači u Kembridžu“.

Majke najbolje znaju šta jesmo i šta možemo da budemo. Francuski filozof Žak Derida interpretirajući Hajdegera zaključio je da je potreban Poziv (derRuf) da bi čovek sebe osmislio i autentično živeo. Kod Tesle, Pupina, Domanovića i Skerlića je Poziv došao kroz žene, kroz njihove majke. Sa svojim Pozivom ponovo su ih rodile – duhovno.
Od četiri pametna Srbina dvojica su iz Austrougarske otišli, ne u Srbiju, već u Zapadnu Evropu i Ameriku i tamo se proslavili i unapredili čovečanstvo. Druga dvojica su ostala u Srbiji, postali ozlojeđeni i gotovo se udavili u mrtvom moru i „ljudožderskoj svireposti“. Ostavili su amanet da Srbije zapravo nema, da bi je kao civilizovano društvo i državu tek trebalo stvoriti.

Komentari





Prepišite ovaj kod

Komentari (0)

Upotreba kolačića (eng. Cookies). Ovaj sajt koristi kolačiće u cilju analize saobraćaja i poboljšanja korisničkog iskustva. Daljim korišćenjem sajta izjavljujete da se slažete sa upotrebom kolačića.
Razumem