MOJ OTAC, ŽIL VERN

AKTUELNI MEMOARI | Pregleda: 308 | Autor:

Maštu je Petrović dobio rođenjem, ali ko mu je pomogao da je razvije? Žil Vern i oni koji su stvorili Žil Verna, Mika je ušao u duhovno srodstvo sa velikim duhovima Zapadne Evrope. Putovanja koja je Vern u imaginaciji video i u romanima dramatizovao, Mihailo je u stvarnosti doživeo i opisao – nekoliko vanrednih i neobičnih putovanja (Voyages extraordinaire).

Mihailo Petrović Alas, pustolov i fotoreporter


U mirnom, skromnom Mihailu Petroviću, nalazio se pustolov vulkanske energije, neustrašivi učesnik u ekspedicijama koje su ličile na avanture Indijana Džonsa. Samozatajni profesor je misteriozno nestajao na duže vreme kad god bi mu se ukazala prilika, a to je bilo često. Išao je na kraj sveta u potrazi za nečim što je većini stanovnika ondašnje države bilo nepoznato.
Svi misle da je u Parizu, ne, on je na Severnom polu; sigurno predaje studentima, ne, on je u bestragiji Indijskog okeana na domak Antarktika u tajfunskoj oluji; sada je u čitaonici među knjigama, ne, on hladnokrvno gleda kako lovac golica travkom morža po nosu, pa kada otvori usta puca mu iz pištolja u grlo; verovatno je na nekoj bretanjskoj plaži, ne, on juri jegulje po Sargaskom moru; očekujemo da se vrati iz Francuske, ne, on je u Sahari; čujemo da je u svom kabinetu zadubljen u komplikovane matematičke zadatke, ne, on proučava antilske gusare, ili piše studiju o onom najvećem, mediteranskom – obožavanom Hajredinu Barbarosi.
Zanimanje za Mihaila u ondašnjem malom gradu Beogradu dopiralo je do dunavskog alasa i riblje čorbe. Mljac! Bar je tako primetio Radomir Konstantinović - veliki matematičar je među sunarodnicima bio najpoznatiji po veštini da skuva dobru riblju čorbu. Znalo se za njegove putopise, retko ih je ko čitao. Znalo se da je matematičar, retko je ko razumeo čime se zapravo bavi. Ponosile su se varošlije „najvećim srpskim matematičarem“, ali nije palanka bila impresionirana matematikom, nego opet sobom, jer, eto, kako smo „mi“ pametni, bitno jeste da je „srpski“, „matematičar“ je samo pridev. Sam Petrović je bežao od „čaršijske naučne slave“, prezirao ju je kao puku taštinu za kojom čeznu mediokriteti, on je uživao u tihom zadovoljstvu stvaralaštva u svom skromnom sobičku na fakultetu. Sasvim neobična samozatajnost u sredini toliko sklonoj praznom hvalisanju, lažnoj pompi, pretencioznosti, krađi tuđeg perja i veštoj da svojom „veličinom“ obmanjuju i sebe i druge. Vern je bio na vrhuncu slave u vreme Mikinog studiranja. Milioni su ga čitali, ali ga niko nije video, za javnost je bio anoniman, nije davao intervjue, pitali su se da li taj čovek zaista postoji. I, uopšte, kako jedan čovek može da napiše toliko mnogo romana? Vern nije voleo publicitet, smatrao je da je dovoljno da javnost poznaje njegova dela, a ne i njega. Distancu od javnosti i skromnost velikog čoveka i Petrović je učinom crtom svog karaktera.

Putovanja kao sudbina

Mihailo Petrović je izbegao poetski jezik i ekspresije ličnog doživljaja u putopisima, mada ga je upravo mašta pokrenula na avanture, da se otkači i odluta. Nema ni velike matematike bez velike mašte. Radomir Konstantinović je primetio u eseju Pohvala putovanju da tamo „gde je identitet, tu nema stvaranja“, i nema ni putovanja, jer - „da bi se nekuda pošlo, potreban je nesporazum, sudar, sukob; potrebna je i izvesna mera gluposti…“ Pa dalje:“Na putu, u putovanju, umire svet koji je „moj“ svet… kroz njegovu smrt, ja upoznajem i smrt jednoga svoga ja“. Putovanja nas nagone da sa novim svetom uspostavimo nove odnose, da stvorimo sebe – „uvek nova priča, uvek novi nalog istorije koja će svet da učini mojim svetom, da me useli u njega, poveže s njim, otme ništavilu“.
Maštu je Petrović dobio rođenjem, ali ko mu je pomogao da je razvije? Žil Vern i oni koji su stvorili Žil Verna, Mika je ušao u duhovno srodstvo sa velikim duhovima Zapadne Evrope. Putovanja koja je Vern u imaginaciji video i u romanima dramatizovao, Mihailo Petrović Alas je u stvarnosti doživeo i opisao – nekoliko vanrednih i neobičnih putovanja (Voyages extraordinaire).

Bilo je godina kada od 365 Petrović nije bio u Beogradu od 210 do 285 dana. Moglo bi se reći da ga Beograd nije ni poznavao, mnogo više prijatelja je imao po Evropi, i o tom njegovom evropskom životu se malo zna.


Evropski narodi imaju mnoge i velike putnike, romantičare i istraživače, nepokolebljive i srčane ljude koji su se ne samo odvažili da se otkače sa jednog mesta gde su sunarodnici provodili ceo svoj život, nego su uspeli, uprkos velikim preprekama i da se vrate i da opišu šta su videli i šta su doživeli. Bilo ih je i među Srbima, naročito među onima koji su poticali sa prostora Austro-Ugarske. Za pisanje putopisa, kao i za filozofiju, potrebna je sposobnost čuđenja, radoznalost i nagon da se saopšte impresije i znanja sugrađanima. Neophodno je da su i sugrađani jednako radoznali kao i pisac, željni novih vidika i spremni da vide dalje od sopstvenog nosa. Profesor Miodrag Popović je utvrdio da u našoj književnosti romantizma gotovo i da nema putopisne proze, a upravo u tom dobu u Evropi ona cveta. Isidora Sekulić polovinom prošlog veka dijagnosticira:»U književnosti našoj – niko ne zna zašto i kako – ima malo putopisa… Miloš Crnjanski i Rastko Petrović, i onda je ta vrsta književnosti opet presušila… Po novinama, novinarski, prigodno – u ranijoj Politici naročito – tek poneki putopisni člančić, zanimljiv, vrlo zanimljiv, ali usamljen, dakle, po jedna kafena kašičica te literature». Poznato je kako se ona pred Prvi svetski rat provela sa svojim izvanrednim putopisom iz Norveške pred nacionalno rapsodičnim i ambivalentnim Jovanom Skerlićem, i to samo zato što je kosmopolitski „stranstvovala“, umesto da bude isključivo „nacionalna, domaća“, čak je i njeno ime bilo „strano“, i sa njim „nas“ je izdala.
Duh mesta je doprineo buđenju radoznalosti i putničko-istraživačkom nemiru. Rodio se i odrastao Mihailo Petrović na jednoj romantičnoj koti, na samoj ivici grebena koji se nadvio iznad dve velike reke, Save i Dunava. Pred kućom kao pred puntom na moru prostiralo se vazdušno okeansko prostranstvo nad ušćem i dalje prema Panoniji, a iza kuće stisla se orijentalna varoš. Galebovi u letu bili su mu na dohvat ruke, njihova sloboda mu je bila neprestano pred očima. Kako bi sišao sa tog grebena ulazio bi u arenu pustolovina. Bio je dole na obali sasvim drugi svet, nastanjen posebnim ljudima, biljnim i životinjskim carstvom koje ga je začaralo i zarobilo za ceo život i sa kojim će živeti kadgod je u Beogradu. Miris reke, tinje, slobodan i pustolovni život na obali, na granici, na reci pod suncem, kišom i vetrovima vezali su ga neraskidivim nitima. Porastao je među čvrstim ljudima koji su od centra čaršije bili udaljeni koliko i Polinezija. Mnogi do smrti nisu prešli Dušanovu ulicu. Saživeli su se ribari, čamdžije, dunavski piloti, šverceri, sitni trgovci i kafedžije, muzikanti, agenti, begunci od zakona, lutalice, izbeglice, piljari, sirotinja, pomešanih nacija, rasa i vera, svi oni što su se okupljali na granici između Istoka i Zapada. Odrastao sa nogama u vodi, u blatu, u pesku, na ledu, među ribarskim mrežama, strukovima, čamcima, pored vesala i ispolaca i prepela, u specifičnim žargonima kojim se govorilo na velikoj reci. I pre nego što je prohodao mogao je da posmatra bele lađe pod raznim zastavam, i na jedra i na paru, što su poput kraljica lagano plovile rečnim vodama. Na drugoj obali bio je Zemun, Evropa. Dunav i Podunavlje, ta postojbina pored moćne prirodne sile još je više učvrstila njegovo kasnije prijateljstvo sa Milutinom Milankovićem, takođe odraslom na jednoj punti nad Dunavom.
Bilo je već 150 godina kako su grof Luiđi Ferdinando Marsilji, vojni izviđač Eugena Savojskog, i njegov saradnik nirnberški kartograf Johan Kristof Miler otkrili srednje i donje Podunavlje i precizno ga iskartografisali, svaku okuku i adu. I dok Osmanlije nisu stvorile svoje Podunavlje, podunavsku privredu i kulturu, već samo „jaliju“, dakle nešto jalovo i bezvredno, Austrija je od Beča pa gotovo do Crnog mora inicirala i razvila varijetet svoje civilizacije, i ona je bila pred dečačkim očima Mihaila Petrovića. Kada je odrastao nekoliko puta je u Đakovu posetio Štrosmajera, vrlo ga je poštovao, dopisivali su se, ali je prepiska zagubljena, može se pretpostaviti da je bio opredeljen za Štrosmajerovo jugoslovenstvo. U ličnoj Petrovićevoj biblioteci nađen je portret Štrosmajera u albumu fotografija dragih ličnosti i prijatelja. Kada je izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, 27. juna 1897., bio je izabran i za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Aktivno je sarađivao sa JAZU, učestvovao je i u osnivanju Oceanografskog instituta na Jadranskom moru. I druge svoje saradnike sa Univerziteta i Akademije upućivao je na saradnju sa JAZU i hrvatskim naučnicima.

Nijedan srpski putopisac nije se potrudio da tolikim brojem fotografija, crteža, ilustracija, portreta i mapa snabde svoje knjige, kao da je radio čitav institut.


Pored Žila Verna, duhovni otac Mihailu bio je i njegov deda Novica Lazarević, prota Saborne crkve. Savetovao ga je da čita knjige, podsticao na široko obrazovanje, a kada je završio Veliku školu i novčano je podržao da Mihaila pošalju u Pariz na studije i to ni više ni manje, nego na L’Ecole Normale Superieure da studira matematiku i fiziku. Izuzetni prota Novica Lazarević bio je očigledno čovek dalekovidnih nazora i van živčane čaršije. Od tog duhovnika ostala je fotografija, vidimo prosvećeno i produhovljeno lice, snažnu trezvenost bez i jedne nijanse verske zatucanosti. Neobično je da jedan pravoslavni sveštenik u ondašnjem Beogradu, u jednom zaostalom regionu, gde se za nauku tek čulo, učini tako nešto, mada su slično uradili, takođe pravoslavni sveštenici, očevi Nikole Tesle i Dimitrija Tucovića.

Plodovi industrijske revolucije

Mihailo je sazrevao u procesu evropeizacije države koju je pokrenuo kralj Milan Obrenović, pre nego što je radikalska partokratija sa „prostim narodom“ osvojila državu. Beograd je bio tek varošica sa 28 hiljada stanovnika i snažno se osećao kosmopolitiski duh Obrenovića. Nije slučajno dobio ime Mihailo. Glavna tema osamdesetih u javnosti bila je izgradnja železnice. U Beograd su došli mnogi nemački, austrijski, francuski i češki inženjeri, a sa njima i duh druge industrijske revolucije.
Žil Vern je prvi književnik koji je svoja dela stvarao na plodovima industrijske revolucije. Kao i Mihailo Petrović i on je odrastao na velikim vodama, pored Atlantika i najduže reke u Francuskoj - Loari. I pre nego što se susreo sa naukom i njenim dostignućima maštu su mu „uigravali“ omiljeni Baron Minhauzenove priče o njegovim čudesnim putovanjima i pustolovni romani Aleksandra Dime Tri musketara i Grof Monte Kristo. Kao student upoznao je Dimu i postao njegov bliski saradnik u famoznom pozorištu Monte Kristo, najpopularniji pisac tadašnje Evrope ohrabrivao ga je da se oproba u pisanju. Najdublje strahopoštovanje je gajio i prema Viktoru Igou. Bez Dime i Igoa, smatra se, Vern nikada ne bi za svet stvorio znamenitu seriju „Voyages Extraordinaires“ od 1863. do 1905. godine koja je podstakla i Mihaila Petrovića na veliki naučni san i da proputuje mora, okeane, sante leda, gola ostrva i pustinje kroz uragane, tropske kiše i vrućine.
Posle 70 godina od prvog pojavljivanja Vernovog romana, kada je prešao 6o. godinu, Mihailo je svoj prvi putopis počeo sledećim rečima:“Ono o čemu se u detinjstvu i mladosti maštalo, čitajući Avanture kapetana Haterasa od Žil Verna, i o čemu sam lično imao bledu viziju provodeći dane i noći u zimskim ribolovima po Savi i Dunavu, punim lovačkih i brodarskih avantura, dosta puta u kršu od leda, ili nošen ledenim santama, doživeo sam da vidim i neposredno osetim na licu mesta i uporedim sa slikom koju sam sebi stvorio o polarnom ledenom haosu“. Vern je napisao Haterasa dve godine pre Mihailovog rođenja, a kada je posle nekoliko decenija u stvarnosti realizovao Haterasove avanture, Mika se osetio kao „probuđen iz neobičnog sna“.
Vernov Hateras je opsednut Severnim polom, želi da stane na centar pola, na vrh sveta. Kada je otkrio da je pol vulkansko ostrvo, a da je tražena tačka u krateru, Hateras skače u krater, jedva ga spašavaju, on poludi i smeštaju ga u sanatorijum. Do smrti se uvek kretao u pravcu severa, bio je u vlasti magnetne sile, kada bi došao do kraja staze, vraćao se natraške s licem prema Severnom polu. Magnetna sila polarnog kruga privukla je i Miku Alasa.

Petrovićeve fotografije su vest, uspomena, svedočanstvo, tragovi istraživanja i autentičan su oblik autobiografskog izraza


Svoj kolosalni opus Vern počinje Afrikom i Severnim polom, a završava Dunavom, „Istočnim pitanjem“, balkanskim narodima i Crnim morem. Jedna od poslednjih njegovih knjiga je Dunavski pilot, dopisuje je i sin, koji je i putovao do Beograda da bi prikupio potrebnu građu. Objavljena 1908. svakako je pala u šake mladom Petroviću, i sa njom se u njemu spojila blistava duga vernovske inspiracije - kao što se predao pustolovinama na bankizama i santama Severnog pola, tako je postao i doživotni dunavski pilot i alas na svom brodu Karaš.
I popularna književnost je primenila Vernovu romanesknu kombinaciju avanture sa naukom i geografijom, fizikom, hemijom, geologijom, astronomijom, zoologijom. H.G. Vels je objavio Vremensku mašinu, Hagard romane Ona i Rudnike cara Solomona, Konan Dojl Šerloka Holmsa, Edgar Alan Po Avanture Artura Gordona Pima. Svu ovu literaturu je sa oduševljenjem čitao i Mihailo Petrović. Godinu dana posle Vernove smrti, 1905., u nemačkom časopisu Die Nation je pisalo da je Vern mnogim generacijama preneo magično Faustovo zaveštanje – „jednim dahom iz njegovog duha, preneo nas je u najdalje daljine“. Tim faustovsko-vernovskim dahom bio je zahvaćen i Mika Alas.
Zanimljivo je uporediti kako je o morima i okeanu pisao jedan drugi Srbin, naš savremenik, Dobrica Ćosić, a kako Petrović. Mihailo je rođen i odrastao pored Dunava. Dobrica Ćosić na južnom obodu Šumadije, daleko od kakve veće reke, pa i od Morave. Dva Srbina, dve različite percepcije Mediterana i okeana, jedan naučnik i putopisac, drugi književnik i političar. U naknadnom sećanju na svoje putovanje Galebom s Josipom Brozom po Mediteranu i Atlantiku, Ćosić more doživljava kao medium tragične istorije, kao plavu grobnicu. Četrdeset godina kasnije, u 21. veku sa seobama migranata Sredozemlje je ponovo postalo plava grobnica. Ćosiću se kao u filmu strave i užasa prikazuju davljenici kako tonu u morske dubine dok ih jedu ribe i rakovi. U Ćosiću se podigao veliki strah pred velikom vodom, tek ga je okean nagnao da razmišlja o tišini i o zagonetki vremena, shvatio je kako je i zašto nastala starogrčka filozofija i zašto čovek uopšte misli. Ipak, kao politički čovek, savremenik blokovskih sudara u hladnom ratu, Ćosić „vidi“ ispod površine Atlantika američke nuklearne podmornice koje u borbi protiv komunista mogu da unište celu Evropu. Fragmente svog doživljaja mora i okeana Ćosić je ubacio u knjigu sa kojom se 1987. obračunavao sa „tiraninom“ Brozom, grozomorni opisi mora njemu služe da pojača averziju prema Brozu i istakne srpsku tragediju. Mihailo Petrović je on sam pred stihijama i njegova neutaživa želja za znanjem. Doživljava mora i okeane žilvernovski - geografski, meteorološki, biološki, komercijalno, okeanografski, kroz pirate i pustolovine. Uživao je u njihovoj ćudi uprkos tome što nije znao da pliva, pa čak i kada je doživeo uragan blizu Antarktika koji ga umalo nije udavio potopom sa neba i ogromnim talasima koji su 24 sata bacali brod i prekrivali ga.

Svedok fotografije

Mika je bio neprestano on the road, again. Prema istraživanjima Dragana Trifunovića bilo je godina kada od 365 Petrović nije bio u Beogradu od 210 do 285 dana. Moglo bi se reći da ga Beograd nije ni poznavao, mnogo više prijatelja je imao po Evropi, i o tom njegovom evropskom životu se malo zna. U Beogradu se osećao osamljenim, a ni atmosfera nije bila „naučnička“. Možemo samo da nagađamo kakvi su bili njegovi politički stavovi, ali pošto je živeo u istoj kući sa zetom dr Živojinom Perićem, pravnikom evropske reputacije, velikim i doslednim protivnikom Pašića, radikala i njihove ratne politike, austrofilom, može se pretpostaviti da je slično mislio. Petrović se samo 1936. pred parlamentarne izbore pozabavio izbornim sistemom i uporedio ga sa sistemima u razvijenijim parlamentarnim zemljama. Nakon iscrpne analize predložio je da se za predstojeće izbore 1937. vrati na „najbolji i najpravedniji“ sistem iz 1888., iz vremena kralja Milana Obrenovića. Postojeći je snažno favorizovao grupu koja je u taj mah vladala državom. Izborni zakon, proporcionalni, iz 1888. je po njemu bio gotovo idealan. Isticao je da su naročito izbori iz 1904., posle mučkog državnog udara, bili nepravedni i neracionalni.
Od Verna je prihvatio i manir bogatog opremanja knjiga ilustracijama, fotografijama, crtežima, geografskim kartama. U putopisima je objavio 470 fotografija, sa ilustracijama i kartama ukupno na 850 strana. Samo u putopisu Kroz polarnu oblast – 87 fotografija. Fotografije je sam odabirao, čak je Kroz polarnu oblast u prvom izdanju Srpske književne zadruge 1932., sa dozvolom Pavla Popovića, lično u štampariji tehnički prelomio knjigu i rasporedio fotografije da prate tok priče. Nije imao takve ilustratore kao što su bili Vernovi Fransoa Panemaker i Žorž Ru, ali je ipak uspevao da čitalac „vidi“ ono o čemu on piše.
Pretpostavljam da je mnoge fotografije i sam napravio, mada nije navedeno poreklo fotografija i ilustracija. Nisam pronašao podatak kojim je aparatima Petrović fotografisao. Ni na izložbi u SANU (2018.) među malobrojnim izloženim predmetima nije bilo foto-aparata. Nijedan srpski putopisac nije se potrudio da tolikim brojem fotografija, crteža, ilustracija, portreta i mapa snabde svoje knjige, kao da je radio čitav institut.
Na studijama u Parizu bio je svedok razvoja fotografije i senzacije koju je izazvala. Petrović iz Pariza piše pismo 13. februara 1891. prijatelju Pavlu Popoviću u Beograd i obaveštava ga:“Od novosti da ti navedem – fotografiju u bojama, pronađenu pre nekoliko dana; pronašao je Lippmann prof. fizike… Ako bi te interesovalo, mogao bih ti poslati tačan opis, jer sam sa profesorima školskim prisustvovao opitima „Lippmann-ovim“, i poznate su mi sve pojedinosti. Metoda je savršeno upotrebljiva za nepokretne predmete, ali još nije dovoljno usavršena za portrete“. Gabriel Lippmann je dobio Nobelovu nagradu 1908. za otkriće stvaranja fotografije u boji.
Fotografija je istovremeno i vest (news) o događaju i uspomena (memorial) na događaj i svedočanstvo (testimony) da se on odigrao. Petrovićeve fotografije su sve to, i ne samo «foto-suveniri», već i tragovi istraživanja i «pretvaraju se u autentični oblik autobiografskog izraza», kako bi to rekla Elvira Perego, francuski specijalista za istoriju fotografije. Postoji, primetila je ona, libido sciendi (žeđ za znanjem) koji prisiljava da se ide na neobične terene «instinktivnog zadovoljstva». Petrović nije imao porodicu, ali sve te slike ljudi, pejzaža, životinja zapravo su jedan «porodični album», njegova velika ostvarena «ljubavna priča». Sve popularnija je bila „outdoor“ fotografija, iz prirode, pejzaži „uživo“. Masovnu fascinaciju su izazivali prizori sa Alpa, tzv. „glacijalne“ fotke. I Petrović fotografiše original - «golu prirodu», evo, izvolte, dodirnite je, ovo je „neposredno viđeno“, sirovo.
Između dva rata, u doba džeza i čarlstona, benzina i „new look“-a, događa se boom fotografije, svi se slikaju, sve se slika, komercijala, propaganda, seks, perverzije, žurnalizam, političari, mase, nauka i tehnika. Nisu se mogli više zamisliti bez fotografija novine, časopisi, knjige. Tokom tridesetih utemeljuju se velike, svetske agencije za proizvodnju i distribuciju fotografija. Javljaju se veliki fotografi – Men Rej, Andre Kerteš, Brasai i mnogi drugi, zatim, specijalizovani foto časopisi – Vu, Match, Life, Look, po novinama tzv «duplerice». Fotografija uspostavlja odlučujući uticaj na društveno i kulturno ponašanje masa, značajan je njen potencijal u proizvodnji događaja.

Fotografija duše

Mihailo je bio u matici duha vremena. U Nemačkoj i Americi nastaje uticajni umetnički pokret nazvan Neue Sachlichkeit, prevodi se i kao Nova stvarnost i kao Nova objektivnost. Zahtevali su da se «svet čula predstavlja ne kroz ekspresiju kako duša doživljava svet, već kroz hladnu objektivnost samih stvari», dakle realizmom bez emocija, bez individualnog doživljaja. Što bezličnije, to bolje, a najbolje sredstvo jeste «tiha preciznost fotografije». U leto 1929. u Štutgartu pod naslovom FiFo održana je velika izložba Nove Fotografije. U centru postera bila je kamera predstavljena kao deo tela fotografa. U manifestu izložbe je istaknuto da su «nam postali dostupni novi instrumenti stvaranja sa kamerama, sočivima i još osetljivijim filmovima. Stigla je epoha optike. Stvari oko nas vidimo drugačije nego pre». Fotografija „hvata“ i fiksira vreme, ono što je „aktuelno“.
Moderna estetika posvećuje se dokumentarnom, mehaničkom i tehnološkom, izbegava lično i pikturalno, upućuje na teme «iz svakodnevnog života, pogotovu na sredstva i proizvode modernog industrijskog život, uključujući fabrike, mašine, nebodere, automobile i robu masovne potrošnje». Mihailo Petrović Alas prihvata epohu optike i evo ga oči u oči sa belim medvedom ili sa fokom ili sa Eskimima, sa pingvinima ili sa čudovišnim ribama iz dubina okeana, preko slike prisustvujemo komadanju kita na kitolovnoj stanici, vidimo i portret strašnog harpunara Kristijansena, pa sledi serija slika kako on pogađa ogromnog sisara. Istovremeno opisuje kako lovac okine desnom rukom, čaura eksplodira i parčadi kože i slanine lete u vazduh, a zatim sledećih 15 minuta ranjeni sisar vuče brod brzinom od 30 km na sat pokušavajući da se oslobodi harpuna, ali ga dovršavaju tek sa još 4 bombe. Dva sata je trajalo ubijanje i „posmatrači su morali imati jake nerve pa da mogu scenu do kraja da posmatraju“, hladno nas Petrović obaveštava. On je bio svedok planetarnoj likvidaciji kitova, a fotografisani je imao sto hiljada kilograma i te lovačke sezone bio Kristijansenu dvesta prvi ubijeni kit. Mika Alas je fotografisao riblje pijace, tehnologiju i moderna sredstva ribolova, brodove-fabrike za preradu masti i ulja kitova, harpune, mreže, strukove, usoljavanja, sušenja ili komadanja kita, beli medved rastrže foku, ubijeni beli medved leži opružen a iza njega se krije mladunac, zatim foke, morževe, sante leda, stene pustih ostrva, ledena brda, bankize, glečere, luke, brodove, pogled s jarbola, brodove u čeljustima leda. Njega nigde nema na fotkama, jer to bi onda bilo neskromno, i još gore - lično, bio bi to «selfi».

 width=
U Sarajevu, aprila 1941. godine. U krugu zarobljenih oficira pred odlazak u zarobljeništvo

Ali, aprila 1941. u Sarajevu sam Mihailo Petrović postaje objekat fotoaparata, u prizoru je sa grupom oficira koje Nemci šalju u zarobljeništvo, sličan prizoru sa ulovljenim kitovima. I koliko god se celog života trudio da sakrije emocije, na ovom snimku fotoaparat otkriva samu njegovu dušu, u emociji beznadežnosti preko njegovog lica se razliva nacionalna katastrofa, i sve razmere izdaje i poraza dvora, državnog vrha i vojske. Nova stvarnost nije više bila pred njim, već i na njegovom licu. I njegovo lice je postalo vest, svedočanstvo i uspomena na slom jedne duge i pogrešne politike.

Komentari





Prepišite ovaj kod

Komentari (0)

Upotreba kolačića (eng. Cookies). Ovaj sajt koristi kolačiće u cilju analize saobraćaja i poboljšanja korisničkog iskustva. Daljim korišćenjem sajta izjavljujete da se slažete sa upotrebom kolačića.
Razumem