VRTLOG KORUPCIJE

AKTUELNI MEMOARI | Pregleda: 28 | Autor:

Ko je i kako Srbiju posvađao sa Zapadnom Evropom (5)

VRTLOG KORUPCIJE

Pašić je u Topčideru imao kamenolom i bio je glavni liferant kamena za gradnju stubova mosta, a kasnije se prihvatio da bude železnički nadzorni inženjer.

I upravo taj most mu je spasio život kada je tri godine kasnije bežao da ne bi bio streljan zbog dizanja Timočke bune. Po jednoj verziji, jednostavno je prešao most u uniformi nadzornog inženjera. Po drugoj verziji je u pratnji dva železnička inspektora otplovio čamcem da tobože prokontrolišu stubove. Posle pregleda tražio je da se čamac pritera uz zemunsku obalu, rekao je kolegama da ima neki posao i da će se brzo vratiti, pa je železničkom prugom otišao do Zemuna, pa vozom do Fuime, a zatim brodom do Istanbula, pa u Sofiju.
Ristić je morao Skupštini i da objašnjava zašto pruga ide pravo kroz „dolinu moravsku“, a ne krivuda od mesta do mesta prema lokalnim interesima, kako su to radikali zahtevali da se provede „kroz najplodnije krajeve naše otadžbine“.
Ristić je morao da se pozove i na ocenu srpskog Generalštaba i na procene stručnjaka za trgovinu i privredu da je najisplativiji i najkorisniji pravac kroz moravsku dolinu.
Radikalima je, zatim, bila sumnjiva obaveza da se pruga Beograd-Niš-Vranje uključi u međunarodni saobraćaj tek kada bude gotova u celini.
U tome su videli neki poseban interes Austrougarske i diktat Srbiji. Ristić je objasnio da prema ugovoru Srbija u unutrašnjem saobraćaju može koristiti svaku dovršenu etapu po volji i da Austrougarska nije „htela da osigura neke svoje veće interese“, već je jedino tražila da neka druga država pre nje ne počne da koristi prugu, jer „Austrija prinosi znatne žrtve imajući da sagradi veliku prugu na svom zemljištu“ koja će Srbiju povezati sa Evropom.
Monarhija je izgradila prugu od Budimpešte do Zemuna u dužini od 340 kilometara i to paralelno sa postojećom prugom kroz Banat. Omogućila je i da srpska pruga ne ostane lokalna pruga.
Radikali su pokušavali da miniraju konvenciju bacajući sumnje na tarife korišćenja železnice, da je Srbija „ujedanput postala austro-ugarski ekonomski vazal“, ali je kasnije dokazano da ni u tome Srbija nije ni na koji način bila oštećena.
Pašić i drugovi su toliko uznemirili „gunjac i opanak“ da su se u Skupštini vladi postavljala, sa tehničkog stanovišta, besmislena pitanja. Pašić je svodio raspravu na opančarski nivo. Neki istoričari te besmislice pravdaju „strahom“ i da se „mora razumeti zbog položaja Srbije u prethodnih 80 godina borbe za nacionalno oslobođenje“.
Ali, i taj „strah“ je bio Pašićeva manipulacija, zloupotreba rodoljublja. Pri tom, u toj borbi za nacionalno oslobođenje u prethodnih 80 godina Austrougarska je na mnoge načine pomagala i ustanike i političare. I kada su bežali i kada su pobeđivali.
Juriš Pašićevih studenata
Za paranoju koju je izazivao ne može se kriviti samo Pašić, ona je bila kolektivna. Mase su u opštem neznanju, u siromaštvu, u želji za sigurnošću i imanjem, a sklone impulsivnom reagovanju imale dobar sluh za njegovu retoriku.
Skerlić je 1902. primetio „našu žalosnu ekonomsku zapuštenost i umnu začmalost“. Kakva je tek bila 20 godina ranije kada se odlučivalo o konvencijama!?
A kakav je svet bio u varošima, Skerlić ga britko i sa gađenjem 1907. opisuje u jednoj kontri, u kritici Nušića: „Ono što je nisko i antipatično kod našeg građanstva, ono što redovno buni i vređa naše sunarodnike van Srbije koji sa iluzijama dolaze u „Pijemont Srpstva“, ono što je cincarsko i ćiftinsko kod nas, sav onaj tupi cinizam, sva ona gruba frivolnost puzavih duhova i razvraćenih duša, ona ružna sklonost glupaka, neznalica i svega četvrtkulturnog sveta da se šegače sa svačim što ne razume i sprda sa svačim što ga premaša, ono odsustvo poleta i oduševljenja, ono što je izvesno najružnije kod našeg sveta, sve je to primio Nušić, razradio, uneo u knjigu, i zato ga je ta ista publika, koja isto tako misli, oseća i govori, onako razdragano primila“.
Početkom marta 1881. u srpskoj skupštini u zgradi Crvenog krsta vodila se žestoka rasprava o železnici. Mase uzbuđenog sveta su okruživale zgradu i mnogo pre nego da počne zasedanje.
Bilo je kao neko „ratno stanje“. Pašić je angažovao i studente i organizovao njihov juriš na skupštinu. Kada se diskutovalo o ugovoru sa Bontuom „pojuriše jednog večera pred zgradom Crvenog Krsta u kojoj su se držale skupštinske sednice i, baš u najkritičnijem momentu, hteli su studenti da prodru u zasedanje skupštine. Ali, policija i žandarmerija morale su da intervenišu i da spreče studente u njihovoj nameri. Zato vreme radikalni poslanici, koristeći se slobodom reči, držali su govore u kojima su javno napadali vladu i njenu konvenciju“.
Đorđe Stanković je sa simpatijama pisao o Pašiću i u ogledu o njegovom psihološkom liku naveo priličan broj osobina koje su krasile i tadašnje pripadnike jednog zatvorenog društva u „balkanskom kotlu“: ćutljivost, zatvorenost, tromost, fatalizam, sumnjičavost, zavereništvo, nedruželjubivost, podozrivost, misli se kriju, sklonost korupciji, tvrdoglavost, neobrazovanost, nesklonost dijalogu. Kosta Stojanović je za njega napisao da je „mediokritet prošvercovan na mesto velikog čoveka“.
Sve što bi mu se u skupštini prigovorilo, on je tumačio i banalizovao ocenom da se radi o ličnoj političkoj netrpeljivosti prema njemu. Strani posmatrači su ocenili da u Srbiji „još nije bio stečen evropski kulturni mentalitet lojalne džentlmenske borbe, i to je bila jedna od smetnji za ispravno sprovođenje parlamentarnog života“.
Pašić tokom svoje karijere, pa i kad je bio stariji, nije ostavljao pozitivan utisak na svoje sagovornike u Evropi. Čak ni na mnoge ruske diplomate.
Glavni cilj Pašićevih napada na konvenciju i železnicu nisu bila stručna, tehnička i ekonomska poboljšavanja projekta, već rušenje vlade, destabilizacija države, izazivanje haosa u društvu i otvaranje puta radikalima da ruše vlast naklonjenu Beču.
Ipak je tada, pre nego da radikali uđu u vlast i državu, u skupštini sedelo više trezvenih poslanika i konvencija je većinom glasova i ozakonjena 3. juna 1880.
Konvencija sklopljena sa Austrougarskom o izgradnji železnice moravskom dolinom ne da nije bila štetna, nego je značila razvoj i ostvarenje želja koje su napredni ljudi u Srbiji gajili pola veka pre toga.
Ni ugovor sa Bontuom uopšte nije bio štetan za Srbiju. Štetu je pravio samo Pašić svojim agitacijama. Slični ugovori su se potpisivali gotovo u celom ondašnjem svetu.
U demagoškoj kampanji ondašnjih radikalskih prvaka, u kojoj se isticao Petar Velimirović kao tobožnji stručnjak za železnice, najviše se prigovaralo što je Bontu osim u Francuskoj imao svoju banku i u Austriji, pa je to tobože značilo da će Austrija da okupira Srbiju. Svuda u svetu su takve poduhvate pokrivale po dve i više banaka.
Jedna Amerika je morala da uzima kredite od više država u Evropi.
Ni posle 140 godina mi nemamo objektivnu sliku kako je izgrađena srpska železnica. Pašićeva agitacija izlila se i u rukopise istoričara, pre svega antiobrenovića i prokarađorđevićevaca, a onda se prepisivalo, pa su prepisivači prepisivali prepisivače. Za njih je Pašić bio „narod“, a njegova politika „Srbija“.
Nije se ulazilo u to kako je došao na vlast i sa kojim nasiljem, ucenama i marifetlucima na izborima. Pašić je sve do Prvog svetskog rata na godišnjicama stranke, i u klubu, i na tribinama, opsesivno ponavljao kako je njegova velika zasluga bila što je opominjao na štetnost ugovora sa Bontuom. Na laži je gradio svoje zasluge i produžavao večno prokletstvo kralja Milana.
Skupština u Srbiji košta 200 hiljada franaka
Razmere korupcije nisu ustanovljene, ali, reklo bi se da su se gotovo svi u tom malom krugu onih koji odlučuju „omastili“. Bontu jeste bio izdašan.
Mala beogradska palanka je pomahnitala u međusobnim optužbama i „niko se nije ustručavao da i javno izgovori najuglednija imena grada i vlade“. Vrtelo im se u glavi od cifara koje su se iznosile i širile sokacima i preko pištoljskih novina.
Tome su doprinosili, kako je Čedomilj Mijatović istakao, i sami Bontuovi agenti koji su „bestidno podmićivali“ i vlast i opoziciju. Poslanici stranih sila su se takođe uključili u licitacije sa visinama mita i podgrevali da lonac proključa. Najviše se bio istakao engleski poslanik, pa su ga vlasti proterale iz Beograda.
Uglavnom se pominjao kralj Milan i tri miliona, mada je tu sumnju Čedomilj Mijatović opovrgao.
O podmićivanju detaljno je pisao Čedomilj Mijatović u sećanjima objavljenim u Politici 50 godina kasnije. Njemu je službenik austrijskog ministarstva spoljnih poslova Mihajlo Rozen poverio da su Rusi poslali Pašiću veliku sumu novca za potkupljivanje da se Bontuova ponuda odbije. Mijatović u to nije poverovao.
Rozen je navodno i njemu ponudio 300 hiljada franaka, sa napomenom da može i više, ali je Čedomilj odbio.
Prisetio se da je Bontu podmićivao i vladine i opozicione poslanike sa po 20 do 50 hiljada dinara. Ponudio je i njemu nagradu, ali ga je Čeda, kako je napisao, iznerviran izbacio iz stana, ali mu se Bontu kasnije izvinio. Optuživali su i Milana Piroćanca, ni to nije dokazano, a u njegovim beleškama možemo da čitamo koliko ga je to ogovaranje pogodilo i uvredilo.
Ali, ono što se gura pod tepih jeste da je Nikola Pašić dobio 20 hiljada lično od Bontua da ne izađe iz Skupštine kada se glasa o ugovoru Generalne unije. I ma koliko je ranije pretio da će izići i tako sprečiti Skupštinu da glasa, Pašić je ostao i obezbedio kvorum. Savremenici su uočili to njegovo ponašanje – da napada, preti, a onda pretnje ne realizuje, da postavlja pitanja, a ne traži odgovore, i sumnjali su da je dobijao „ponude koje nije mogao da odbije“.
Konačno, i on je istom metodom „ubeđivao“ one koji su se njemu suprotstavljali. Pavle Paja Mihajlović, saborac i prijatelj Pašića, jedan od pokretača Narodne radikalne stranke, prevodilac romana „Šta da se radi“ Černiševskog, u dnevnicima je kritikovao Pašićevu osobinu da sve, i kad za tim nema potrebe, radi tajno, konspirativno. Smetalo mu je što su u Pašićevu kuću vrlo često svraćali ruski izaslanici i poslanici.
Grozio se Pašićeve sebičnosti i njegove upornosti u kojoj nije birao sredstva da dođe do novca. Zahtevao je čak da mu država isplaćuje i sporne godine službovanja. Dok su bili u opoziciji vođe radikala su kritikovali i kralja Milana i vlast da otimaju od „naroda“, a kada su oni došli na vlast njihovim pohlepama i zloupotrebama nije bilo kraja. Mihailović je zapisao:“Lični interesi su na prvom mestu pa posle sve ostalo kako kod jednih tako i kod drugih, i kad to rade ljudi koji bi trebalo da to najmanje rade, onda zaista se nemamo nadati nikakvom boljitku u budućnosti. Svaki ti to vuče za sebe i na svoju stranu, a narodu i zemlji kako bude. Na sve strane, u sred poplave ove, jad i nevolja, narod nema porezu da plaća a njegovi prvi ljudi traže da mu natovare da plaća i neke godine službe koje su pod pitanjem… Sirota Srbija, šta ti ona još neće dočekati“.
Mihajlović u dnevnik zapisuje i saznanja ozbiljnih ljudi (Jevrema Gudovića i Alimpija Vasiljevića) da je Pašić primio novac i od Rozena i od generala Černjajeva prilikom glasanja o Bontuovoj koncesiji.
Od generala Černjajeva da je osporava, a od Rozena da je prihvati.
Poznavaoci biznisa tvrde da su premije i nagrade potencijalnim partnerima običaj u poslovnom svetu, i „da se tome ne može ništa ozbiljno prigovoriti“ ukoliko se radi o poslu kojim niko nije oštećen.
Siromaštvo žitelja ondašnje beogradske varoši učinilo je da svi pomahnitaju pred tim običajem i da preteruju sa sumama koje bi Bontua pre naterale da odustane, nego da prihvati posao.
Kraljica Natalija Obrenović je u Mojim uspomenama zapisala:“Razume se da ima izuzetaka, ali su oni na žalost veoma retki. Šovinisti, ali lišeni rodoljublja, jer su kao vrlo siromašni podložni korupciji i to za smešno male iznose. Žalosno je reći, ali nema skupštine u Srbiji koja se ne može kupiti za najviše dvesta hiljada franaka“.
Generalna unija završila posao u rekordnom roku
Kada je dobio saglasnost, Bontu je započeo radove, tvrde stručnjaci, „u rekordnom roku, pre garantovanog dana i tekli su dobro“. I dok su ga u Parizu rušili on se potrudio da se nađe društvo koje će bez prekida i bez štete za Srbiju okončati poduhvat.
Pruga, železničke stanice, radionice i organizacija železničkog sistema Beograd-Niš su završeni rekordno, uprkos propasti Generalne unije, za tri godine (od 21. juna 1881. do 3. septembra 1884.). Pruga Niš-Ristovac je zbog teških radova u Grdeličkoj klisuri predana u saobraćaj 1. septembra 1886., a veza sa turskom granicom kod Ristovca uspostavljena je tek 6. maja 1888. godine.
Za te tri godine postavljeno je 300 kilometara šina i 285 hiljada pragova, beogradska stanica je izgrađena sa zgradom pošte na vodoplavnom zemljištu sa samo dve mašine za prenos zemlje. Unija je preuzela i troškove školovanja kadra i u inostranstvo poslala 43 pitomca da savladaju železnički know-how. Radikalima će trebati 20 godina da naprave još 600 kilometara pruge do 1914. godine.
Ruska igra
Najveći protivnik realizacije srpske železnice u skladu sa Berlinskim ugovorom i konvencijom sa Austrougarskom bila je ruska agentura. Delovali su preko Pašića i njegovih radikala, i udarno preko dve novine – beogradske radikalske Samouprave i novosadske Zastave Svetozara Miletića. Još je grof Andraši pri zaključivanju konvencije u Berlinu sa Jovanom Ristićem smatrao da se ona ne može realizovati „sve dok Rusi ne odu iz Beograda“, a tako je mislio i sam Ristić.
Rusi su tražili da se odbaci koncesija sa Bečom, jer će ona, navodno, sprečiti Srbiju da „ostvari svoju istorijsku misiju na Balkanu“. U Zastavi je napadana vlada što nije razmatrala ponudu ruskog generala Černjajeva koji je preporučivao izvesnog gospodina Poljakova, odnosno Baranova. Ispostavilo se da je to bio potez ruske vlade i da je zadatak Baranova bio „ne da gradi železnice, već da ometa njihovo građenje“.
Računalo se da general Černjajev kao komandant u srpsko-turskim ratovima uživa simpatije, što, međutim, nije bio slučaj, jer su ga mnogi u Beogradu smatrali glavnim krivcem za poraze.
Ponudu je poslao vladi kada je skupštinska debata bila daleko odmakla, mada su ruski agenti kako tvrdi jedan istraživač „uspeli da dobiju na uvid ponudu Bontua“ pa su rusku ponudu prilagodili i uneli i Bontuove predloge. Ocenjeno je da je generalova ponuda mnogo slabija, što objektivno i jeste bila, pa je vlada nije ni uzimala u obzir.
I u bečkim i u peštanskim novinama su se plasirali tekstovi protiv ugovora sa Bontuom. Svi ti tekstovi, iako objavljivani u različitim novinama, kao da su imali istog autora. I kao što su u Skupštini radikali tvrdili da iza ugovora stoji Nemačka „koja preko nas i na nas oće da pusti poplavu austrijskih i germanskih težanja“, u tim novinama su se iznosile, tobože stručne procene o Bontuovom profitu od nekoliko „milijuna dukata“. Pa su se završavali kukanjem i preklinjanjem:“Kakva grdna i užasna globa za malu i jadnu Srbiju!… Ljudi božji i braćo srpska, nemojte sami ubijati svoju rođenu otadžbinu!“ Zastava je pisala da će Bontu opljačkati Srbiju, da „visi Damaklov mač nad srpskom kesom“.
Jezdimir S. Nikolić, međutim, u svojoj istoriji o železnicama Srbije, Vojvodine, Crne Gore i Kosova objavljenoj krajem 20. veka komentariše – „i kada nas je pomogla velika susedna velika sila da se naš san ostvari, i kada je ostala u obavezi da nas pomogne da dobijemo odgovarajuće priključke, kada nam nije nametnula nijednu neravnopravnu obavezu – mi smo se uplašili i na tog suseda sručili nezasluženu srdžbu i prekor. Austrougarska je u tim godinama radila za svoje interese, razume se, ali joj je odgovaralo da nas pomogne“.

Komentari





Prepišite ovaj kod

Komentari (0)

Upotreba kolačića (eng. Cookies). Ovaj sajt koristi kolačiće u cilju analize saobraćaja i poboljšanja korisničkog iskustva. Daljim korišćenjem sajta izjavljujete da se slažete sa upotrebom kolačića.
Razumem