PRAVI SRBIN JE PROST

AKTUELNI MEMOARI | Pregleda: 265 | Autor:

Ko je i kako Srbiju posvađao sa Zapadnom Evropom (2)

Skot Keli, pogled iz svemira



Takva legenda je napravljena od Svetozara Markovića, programskog utemeljitelja srpskog nacionalizma, da joj nije odoleo ni Radomir Konstantinović, upravo najtemeljnijeg kritičara „srpskog nacizma”.



U jednom eseju (Za koga je Svetozar Marković „konzervativni zbunjenko”) obrušio se na neimenovanog „strukturalistu”, koji se usudio da u julskoj svesci beogradskog časopisa Savremenik dovede u pitanje mesto i značaj Markovića u komunističkom revolucionarnom panteonu i nazove ga „konzervativnim zbunjenkom”.
Paradoksalno je da Konstantinović brani jednog od glavnih utemeljitelja srpske „rotopalanke” (izraz Svetislava Basare). Na „strukturalistu” je uperio Hegelovu teoriju o kretanju ideje i kretanju Duha.
On u kritičaru nalazi „izvesne samoubilačke ambicije” i „sasvim nehtenu težnju za smrću”. Ne očekuje se da čovek dijaloga ovako surovo zatvara dijalog, ovako okrutno odbacuje drugačije mišljenje.
On toleriše Markovićevo odbacivanje estetike i umetnosti, ali ne toleriše odbacivanje Svetozara.
Konstantinović postavlja Markovića u rang Platona i Hegela, štaviše, i još više, naziva ga našim Platonom i Hegelom, i to kao da ovoj dvojici čini čast, pa ako oni nisu sa svojim idejama mrtvaci, onda nije ni Svetozar Marković, jer je on „ovaj duh čiji je utopizam pre svega nemirenje sa jednim datim svetom”.
To je „revolucionarna misao” koja se ne sme dovoditi u pitanje. Lepe rečenice, ali ono što je u njima rečeno jeste neverovatno!
Niko nema ništa protiv ideja, Konstantinovićeva argumentacija je promašena priča.
Ne zabranjuje se Markoviću da sanja, pa makar i fantazmagorijski. Radi se o onome što je Marković politički i stvarno činio, a to je osnivanje i priprema stranke destrukcije i terora, konstruisanje nacionalističke platforme i nagovaranje da se kolektivno iskoči iz evropskog sveta napretka u tadašnji ambis ruske zaostalosti.
Za Vladimira Dvornikovića je Svetozar Marković duhovni otac radikalne stranke koja se smatrala „zasebnom nacijom u naciji, ili nekom privilegovanom izdvojenom porodicom za koju ostali delovi naroda ili nisu ni postojali ili su smatrani građanima drugog reda”.
Moguće je da Konstantinović nije znao ono što su kasnije istraživači obelodanili i detaljnije rekonstruisali aktivnosti revolucionarnog para Marković-Pašić. On je pripadao Savezu komunista i verovao u aktuelne abrakadabra reči „samoupravljanje” i „odumiranje države”.
Zato on i naglašava da „nije reč o odbrani Svetozara Markovića; reč je o odbrani nas samih.
Reč je o našem osposobljavanju za učešće u živom svetu; reč je o sposobnosti za to učešće, u kome se ideje jedino stvarajuů” Tekst je pisan 1971. u atmosferi optimizma kada se smatralo da su Beograd, Jugoslavija, Srbija ľ svet, štaviše centar sveta, i da je revolucijom stvoreno jedno novo društvo bez premca i da će samo napredovati, nikako propasti. Vladalo je ubeđenje da je socijalizam forma svetskog duha i da je socijalizam doista svetski proces. Gotovo je sa lokalnim duhom-neduhom džimrijskog interesa, preostalo je da se on političkom akcijom CK i Saveza komunista prevlada.
Socijalizam je stvoren iz ideje, rascvetao se iz utopije. Jedan revolucionar ili adept revolucije, međutim, nije uočio da je napredak stvoren ne iz ideološke, već iz industrijske revolucije, koji je uništen onog časa kada je partokratija odbila da prihvati kapitalistički produkcioni odnos, tržište robe, novca i rada, bez kojih, pokazalo se, privreda nije mogla da opstane.
Ne može se kuditi jedan mladi, drski apostol koji je hteo da se uzdigne iznad zaostale sredine i da je pouči šta joj treba činiti. Problemi se stvaraju kada se ta zaostalost zloupotrebi, tobože u njenom interesu da joj bude bolje, a zapravo se gurne na marginu sveta, u ratove, na groblja, u siromaštvo i izbeglištvo.
Prošlo je 150 godina od političkog angažmana Svetozara Markovića koji je bio vrlo uspešan, jer je njegovu radikalnu stranku doveo na vlast i sa kratkim prekidima bila je na vlasti do 1941.
NJegov revolucionarni apostolat su prihvatili i komunisti, kao i njegove anti-kapitalističke ideje. Na njegove ideje „oslobođenja i ujedinjenja Srba i srpstva” su se pozivale sve novostvorene srpske stranke sa obe strane Drine i drugih „srpskih zemalja”, i gotovo svi srpski intelektualci od velikog uticaja na javnost i političare.
I gde smo u prvoj petini 21. veka? Astronaut Skot Keli se nedavno vratio sa jednogodišnjeg putovanja na Međunarodnoj vasionskoj stanici i objavio dve knjige „Endurance” i „Infinite wonder”.
U ovoj drugoj je mnoštvo fotografija sa tog svemirskog putovanja. Dok pišem ovaj tekst upravo gledam jednu koja me impresionirala: Skot u vunenim čarapama stoji na staklenom podu broda, i snimak je preko njegovih nogu u čarapama ispod kojih je naša plava planeta, deluje kao da u zvezdanom prostoru lebdi iznad nje. Amerika jeste bila razvijenija od Srbije još u Markovićevo doba.
Izabrala je kapitalizam, Markovićevi agitatori su izabrali „preskakanje kapitalizma”, destrukciju, ratove, prkošenje međunarodnom poretku, zavere i „narodnu državu”, koja nikada nije bila „narodna”, već vlasništvo grupe koja se uzurpatorski i uz pomoć državne represije nazivala „narodom”.
Amerika odlazi u vasionu i međuplanetarne relacije, u Srbiji neki naš Petar Petrović jedva može da otputuje od Beograda do Niša na pruzi kojom su vozovi tutnjali brže pre 120 godina.
Da bi smo bolje razumeli o čemu se radi, moram da naglasim da se u procesu industrijske revolucije ne radi samo o sve savršenijim mašinama. Ona donosi sa sobom čitav splet društveno-državno-proizvodnih-kulturnih odnosa.
Industrijska revolucija bez kapitalizma, kako je pokazao Alfred Jr. Chandler, nije bila moguća. Između otkrivanja, stvaranja znanja, njihove primene i kapitalističke strukture postojala je uzajamna uzročna veza.
Tehnološka industrija razvijala se kroz komercijalizaciju, a komercijalizacija je omogućavala napredak u naučnim istraživanjima. Preduzetnici su da bi opstali i napredovali morali da imaju strategiju rasta, a rasta nije bilo bez učenja i novih znanja.
Kombinaciju tehničkih, naučnih, poslovnih, investicijskih, profitnih, invencijskih, transportnih, sindikalnih komponenti je morala regulativom i svojom snagom da obezbedi država.
Samo je tako moglo da se stvori društvo koje se naziva high-energy society of the twentieth century. U nekoliko dekada na Zapadu u 19. veku milioni seljaka su se svake godine prebacivali u gradove i gradili infrastrukturu moderne ekonomije.
U dve ili tri generacije se izlazilo iz seljačkih društava u ekonomije kojima je dominirala fabrička proizvodnja.
Ogromne količine kamena su sečene, lomljene i oblikovane, a još veće količine zemlje, peska i gline je vađeno i prebacivano i ugrađivano u cigle i beton.
U modernizaciji Pariza, na primer, Osman je upotrebljavao kamen za petospratnice sa mansardnim krovovima i za izgradnju pravih, širokih bulevara. U njegovo vreme je izgrađeno oko 40 hiljada novih zgrada za koje je prosečno bilo potrebno 350 tona kamena za temelje i 250 tona za fasade.
Otprilike je utrošeno oko 25 miliona tona kamena. A vađenje kamena, trasport, sečenje i ostali manipulativni troškovi bili su duplo veći. „Naše Parizlije”, studenti koji su dobili od Obrenovića državne stipendije da izuče nauke i upoznaju svet, kao da nisu shvatali suštinu ovih kolosalnih događaja, jer život po kafanama nije mogao da čeka.
U drugoj polovini 19. veka trebalo je na svaki kilometar pruge tri hiljade kubnih metara glomaznog materijala što je do kraja veka iznosilo gotovo 2.5 giga kubnih metara.
Za učvršćivanje pruge bilo je potrebno lomljenog kamena po kilometru dve hiljade tona što je iznosilo oko 2 giga tona do kraja veka. Za svaki kilometar pruge bilo je potrebno 1900 pragova, svaki je težio od 70 kg (bor) do 100 kg (hrast) i za svaki kilometar bilo je potrebno 130-190 tona obrađenog drveta.
Po kalkulaciji koju je napravio Vaclav Smil u 19. veku je za pragove upotrebljeno 100 miliona tona drveta i 60 miliona tona drvene građe za popravke i zamene. Svi pragovi za pruge u 19. veku bili su od drveta, betonski počinju da se koriste oko 1900., ali ne ulaze u upotrebu do Drugog svetskog rata.
Za proširivanje puteva, luka, za građenje fabrika je takođe trebala ogromna količina materijala, peska i cementa. Već 1824. je Joseph Aspdin, engleski ciglar, proizveo Portland cement. Zatim se otkrio i armirani beton.
Prvi betonski neboder, Chicagoĺs Monadnock Building, je završen 1891. godine. Sve što je usavršilo betonsku eru dogodilo se pre 1900. godine. Sa patentima Henry Bessemera (Engleska) i William Kelly-ja (SAD) 1857. dobija se jeftini čelik.
Proizvodnju su potom unapredili izumi Siemensa i Martina (1866.). Amerikanci su 1800. proizvodili 200 hiljada tona čelika, a 1900. ľ devet i po miliona tona. Globalna proizvodnja sirovog gvožđa je 1850. bila pet miliona tona, a 1900. ľ 30 miliona tona.
Dok je globalna proizvodnja čelika 1870. bila pola miliona tona, na kraju veka je dostigla proizvodnju od 28 miliona tona.
Jeftini čelik je omogućio masovnu proizvodnju raznih metalnih struktura, od pruga, mostova do višespratnica, zatim raznih sprava i mašina koje su ranije izrađivane od kovanog gvožđa ili drveta.
Dominantna ekonomska aktivnost u polovini 19. veka u svetu je bila poljoprivreda i naglo je unapređuje liveni plug od čelika (patentiran 1868. godine).
NJegova masovna upotreba je omogućila kultivaciju američkih i kanadskih prerija. Od čelika se prave vršalice, drljače, sejačice i prvi kombajni koje su vukli konji ( a već su 1911. uvedeni samohodni kombajni).
Oko 1880. su izumljene bešavne čelične cevi. Iste godine u upotrebu se uvode brzometne puške, izumljuju mitraljezi i moderni eksplozivi, masovno se proizvode granate i bombe, a izgrađuju se i ogromni, teški oklopni brodovi (prvi Dreadnought završen je 1906.). Za železničke konstrukcije između 1850. i 1900. utrošeno je 20 miliona tona čelika.
Čelik je bio omiljeni materijal za gradnju železničkih mostova, prvi je sagrađen u Škotskoj između 1883. i 1890., bio je dugačak 2529 metara, ugrađeno je 51 hiljada tona metala, a dizajnirali su ga John Fowler i Benjamin Baker. Brodogradilišta u Velikoj Britaniji, Nemačkoj i Francuskoj oko 1900. počinju da prave brodove od čelika umesto od drveta.
I treća vrsta transporta još pre 1900. potražuje čelik, i sa Fordovim modelom T 1908. počinje doba masovne automobilske industrije i ogromna potrošnja čelika. Na kraju 19. veka kreiranje novih industrijskih mašina, alata i komponenata stvorilo je ogromnu potražnju za čelikom.
Električna industrija počinje 1880. i njoj su bili potrebni bojleri, parni turbogeneratori, transformatori, kule za transmisiju i električne žice.
Potražnja je bila i u industriji nafte i gasa (za cevi, cevovode, bušilice, tankove, rafinerije). Ni prehrambena industrija više nije mogla bez čelika. Na kraju veka je podignut World Building u NJujorku, neboder visok 94 metara, sa dvadeset spratova. Neboderi su zahtevali liftove i 1889. Otis (i u 21. veku lider među liftadžijama) instalira prvi električni lift.
Pored čelika povećava se i proizvodnja bakra, za vodoinstalaterske sisteme po kućama i stanovima u sve većim gradovima, kao i za grejanje i hlađenje. Na početku 1880. napravljeni su ogromni električni generatori.
Pošto je odličan provodnik elektriciteta od bakra se prave žice, kablovi, električni motori, konektori, kočnice, radijatori, zatim se koristio kao materijal za pokrivanje krovova, a zbog njegovih antimikrobskih svojstava ugrađuje se u javne prostore zbog čestih dodirivanja.
Aluminijum se otkriva 1825., a pri kraju veka i način kako da se topi i dobiju iz boksita veće količine ovog metala. Celokupna proizvodnja aluminijuma je 1900. bila samo 8 hiljada tona.
U početku 19. veka se revolucioniše proizvodnja papira, dobio se jeftin i kvaltetan papir i patentiraju se rotacione štamparske mašine. Sve je to omogućilo ogromne tiraže i knjiga, novina i časopisa.
Počelo je bolje informisanje javnosti, ali i njeno beskrupulozno manipulisanje i trovanje svesti. Raznim izumima omogućena je i masovna proizvodnja tekstila. Na početku 19. veka u Engleskoj je bilo dve hiljade razboja, a 1857. radilo je 250 hiljada razboja.
U drugoj polovini 19. veka naučnici i inženjeri su pronašli način da izdvoje gas iz atmosfere i hlađenjem mu promene agregatno stanje u tečno. Taj pronalazak Thomsona i Joula je patentirao 1895. Carl von Linde, i danas je, sto dvadeset godina kasnije, njegova kompanija svetski lider u likvizaciji gasa.
Između 1880. i 1890. na svetskom farmaceutskom tržištu dominiraju tri nemačke kompanije ľ BASF, Bayer i Hoechst. Telefonija se razvija 1890. i njenom komercijalizacijom i unapređenjem dolazi se do radija 1920., komercijalizacijom radija postavljeni su temelji za komercijalizaciju televizije 1940.-1950., zatim stižu ploče i trake 1970.-1980. Po planeti se već u 19. veku rasprostiru tzv, Levijatani ľ multinacionalne kompanije.
Za sva ova postignuća većina stanovnika Srbije u drugoj polovini 19. veka nije znala ni da postoje. Te tehnološke promene nisu uticale na njihov život. To obilje koje je prekrilo tržište Zapada koristilo je možda nekoliko desetina porodica u Srbiji.
U poređenju sa tim intelektualnim boom-om u Evropi, kakav je bio naš intelektualni potencijal? Formiranje tehničkih struka pokrenuće izgradnja železnice. Nikola Pašić je bio jedan od retkih inženjera.
Intelektualci opšteg, društvenog smera kakvi su se okupili oko Svetozara Markovića da osnuju radikalnu stranku nisu organski izrasli iz srpskog društva, iz njegovih potreba.
Oni su već po tome bili utopični. Ideje i teorije o kojima su se obavestili bili su proizvodi drugih, mnogo razvijenijih društava i nisu se mogli primeniti na zaostalo srpsko društvo.
Tokom dvanaest godina po ubistvu Knez Mihaila do 1880. okupljala se grupa sa političkim namerama potpuno suprotnim svim njegovim reformskim projektima. NJen inicijator je bio Svetozar Marković.
U opširnoj studiji „Apostoli radikalizma” Jasmina V. Milanović prati život i delo Pavla Paje Mihajlovića, jednog od osnivača radikalne stranke, i objašnjava kako su se i zašto okupili ti apostoli, kako su stvorili stranku i dovukli društvo i državu do sloma 1915.
Odmah po ubistvu knez-Mihaila, Marković pokušava da osnuje stranku, između mnogih imena koja je imao u glavi bilo je i „radikalna”. Pokušava prvo da preuzme i da se nametne Ujedinjenoj omladini srpskoj, ali mu ne uspeva.
Osnov njegovog programa bilo je rušenje političkog i društvenog poretka u Srbiji. Da bi privukao što više članova, obnovio je staru parolu liberala ľ nacionalno oslobođenje i ujedinjenje. NJegova stranka, govorio je, zastupaće „narod” i sa njim će izvršiti „narodnu revoluciju”.
Marković i Pašić su kroz stranku i kasnije kroz institucije stvorili svoj „srpski narod”, utvrdili mentalitet koji se smatrao autentično „srpskim”. Što prostiji i ubogiji čovek, to je bio autentičniji Srbin, pravi „narod”.
Do dana današnjeg je merilo srpstva ostalo isto. I to je bio legat ruskih populista koji su verovali u dobrotu prostih ljudi, i da su samo takvi – autentičan narod, a obrazovani, bogati, bili su „izrodi”, „ prozapadnjačka i izdajnička gospoda”.
I jedni i drugi razvijali su duboko nepoverenje prema institucijama, pravu, zakonima, redu, zapravo mržnju prema državi. NJihove države su po njima bile onaj Lĺancien regime koji je francuska revolucija srušila. Isto to treba uraditi i sa njihovim režimima, jer „ropskim lancima” okivaju narod i proletarijat.
Pašićeve kritike vlade i zakona nisu bile samo „opozicione”, one su bile u suštini rušilačke, anarhističke.
NJegova organizacija stranke i države kasnije kada je bio na vlasti, bila je, kako je pokazao Šemjakin, – zaverenička. Urotničko jezgro stranke je preko institucija upravljalo celim društvom.
U jednom govoru 1881. u Zaječaru poziva:”Mi tvrdo verujemo da će naš narod toliko svestan i umešan biti, da u trenutku, kad bude sam kovač svoje sreće bio, neće nove lance sebi kovati, niti stare potezati ľ već će ih jednim udarom za navek smrviti”. Kidanje lanaca ľ simbol Internacionale, a lanci su sve što je donosilo napredak ľ uređena država, kapital, tehnologija, Zapad.
Kako navodi Isaija Berlin refren ruskih populista je bio „skinite lance okovanom junaku, i on će se ispraviti do svoje pune visine i živeće slobodno i srećno zauvek”.
U času kada se formira ta rušilačka stranka, kako je taj „narod”, taj „junak” izgledao? Koga su Marković, Pašić, Todorović i još nekoliko njih pokretali na „narodnu revoluciju”, ubeđivali ga da jeste „gunjac i opanak”, ali da je stvorio „državu”, „otadžbinu”, i to sam bez ičije pomoći, pogotovu bez pomoći Austro-Ugarske? Kakva je bila ta „država”?
Obično se govori i piše da je to bila seljačka zemlja.
Međutim, ima raznih „seljaka”, ali, ta reč u svom najširem značenju obuhvata stanovništvo koje ne živi urbano.
Seljak je i onaj ko živi u šumi, ili u polju u kolibi i nema za šta pas da ga ujede, a seljak je i onaj koji je vrednim radom napravio čitavo gazdinstvo.
Seljak je onaj koji ide go i bos i živi najelementarnijim životom od danas do sutra, a seljak je i onaj koji je čist i uredan preko celog dana, ima čizme, čeze, spava u spavaćoj sobi u čistoj posteljini, a ne na nekoj klupi ili prostirci pored ognjišta iz koga ga davi dim.
Nacionalisti vole da zamišljaju svoj „narod” u romantičnom stilu ľ zdrav, jedar, čist, dobar, nasmejan, bogat, snažan. I nacionalisti i komunisti nisu voleli preduzetne, bogate seljake, tzv. kulake.
„Prost narod” je bio njihova uzdanica – siromašni su i jadni, jer je za to neko drugi bio kriv, ne oni sami ľ tako su ih uzimali u zaštitu.
Međutim, taj „narod” starosedelaca i došljaka uglavnom je bio unazađen, zapušten, bedan, neuk, praznoveran, to je bio njegov izbor. O tome su pisali Milovan Danojlić, Stevan Sremac, Dimitrije Tucović, Radoje Domanović, Feliks Kanic.
Dovoljno je pročitati „Putešestvije po Srbiji” Joakima Vujića.
U trenutku kada Marković i Pašić stvaraju radikalnu stranku ti stanovnici-došljaci pustoše prirodu, uništavaju Šumadiju, seku je i krče bez milosti. Sve dimenzije njihovog života je najbolje opisao jedan od naših prvih sociologa dr Sreten Vukosavljević u svom kapitalnom delu „Istorija seljačkog društva”.
Samo su Beograd i Niš imali više od deset hiljada stanovnika. Status varoši su dobijala naselja od nekoliko kuća da bi ondašnja „država” u povoju, mogla da uspostavi kakvu-takvu administraciju.
Po livadama i šumama živelo je oko 1,6 miliona ljudi, 87,5 odsto stanovništva. Nepismenih je bilo preko 80 posto. U palankama je bilo 47,7 odsto pismenih, van njih 6,4 odsto stanovnika.
U celoj zemlji je bilo samo 13 odsto pismenih žena i to samo u varošicama. Zahvaljujući inicijativi knez-Mihaila i Kralja Milana u Beogradu su izgrađena zdanja nalik na evropska ľ Narodno pozorište i spomenik knezu-Mihailu (1882), Oficirski dom (1885), a posebno Novi Dvor (1887).
Osim fabrike oružja i baruta, bilo je deset fabrika piva, 99 mlinova od kojih 35 parnih, nekoliko strugara i po jedna fabrika sirćeta, tekstila, stakla, kože, metli, duvana i cementa.
Privrednom delatnošću se bavilo 15 hiljada lica, svaki peti je bio kafedžija, a svaki treći trgovac i bakalin. Bilo je 3.000 kafedžija i 1.000 nastavnika i učitelja.
Mala grupa trgovaca i rentijera (5-6 odsto stanovništva) imala je gotov novac i oni su državne zvaničnike tretirali kao svoju ličnu poslugu i odlično su zarađivali poslujući upravo sa državom i preko nje.
Proto-tajkunizacija. Svoje su interese proglašavali za interese države i naroda, a suverenitet im je služio da uspostave monopole i da spreče konkurenciju iz okolnih zemalja.
Oni su i podstakli kasnije austrijsko-srpski carinski rat 1906-1911., jer su njihovi interesi bili u pitanju, nisu mogli da zarađuju onoliko koliko su želeli, i hteli su da ih država zaštiti od konkurencije i na stranom tržištu.
Te 1880. izgradnja železnice privukla je veliki broj stranaca, radnika i inženjera, preko 4.000 Nemaca i oko 1.000 Mađara. Upravo na suprotstavljanju toj izgradnji, Pašić je sa svojim drugovima omasovljavao stranku.
Radikali su u politiku uveli „narod”, bar su tako oni govorili, a drugi njihovi savremenici su opominjali da je taj „narod” bio zapravo mulj sa dna društva.
Pašić je u stranku uveo hijerarhiju, strogu disciplinu i konspiraciju.
Od početka je stranka imala vojni karakter, a zbog ideologije verski. Članovi stranke su bili i vojnici i vernici, kako je primetio Vasa Kazimirović „u tako uređenoj vojsci svako se osećao jak i obezbeđen”.
Oni su bili krstaši, koji su krenuli u rat protiv sopstvene države, Austro-Ugarske i Nemačke („ezuitskog-katoličkog duha”), i da se spasu „raskomadani i neoslobođeni delovi srpstva i buđenje svesti o narodnom nacionalnom jedinstvu svih Srba”. Već je Marković okupio oko sebe mlađe sveštenstvo.
Iz beogradske Bogoslovije, piše Jasmina V. Milanović, izlaze čitave generacije mladih sveštenika koji će sa učiteljima biti apostoli radikalizma po selima i varošicama, oni su omasovili radikalnu stranku.
Nepismeni ljudi su verovali sveštenicima i učiteljima. Sveštenici i učitelji su konfrontirani činovnicima kao „tuđincima”.
Marković je preko brata Jevrema za rušenje države vrbovao oficire.
Radikali su zagovarali rat sa svima, osim sa Rusijom, uneli su konflikte u svaku poru društva. Kralj Milan je odmah ocenio da je radikalski program „hrpa ideja apsurdnih i protivnih interesima zemlje”.
Stojan Novaković je odmah video da radikalske vođe ne veruju ni u šta, da su nihilisti ľ „oni osuđuju sve, traže da se sve popravi, promeni, iskoreni”, tobože za korist i blagostanje „naroda”. I za te lepe parole „prionulo je ili je navalilo deset puta više svakojakih elemenata iz onog opšteg mutljaga koji vri kao gust i debeo talog u svakoj masi narodnoj, a koji je u maloj balkanskoj državi, novoj, sirotnoj, častoljubivoj, imao još i osobite karakteristike balkanskih zemalja.
Jednom pokrenut, taj je element dalje odlučivao i upravljao vođama stranke, dok su ljudi sa idealima nestali”.

Komentari





Prepišite ovaj kod

Komentari (0)

Upotreba kolačića (eng. Cookies). Ovaj sajt koristi kolačiće u cilju analize saobraćaja i poboljšanja korisničkog iskustva. Daljim korišćenjem sajta izjavljujete da se slažete sa upotrebom kolačića.
Razumem