OPANAK ILI ŽELEZNICA

AKTUELNI MEMOARI | Pregleda: 98 | Autor:

Ko je i kako Srbiju posvađao sa Zapadnom Evropom

Nikola Pašić protiv izgradnje pruge Beograd - Niš

Za Srbiju je izgradnja železnice bila ravna čudu egipatskih piramida.

Najveće tehnološko postignuće u Srbiji od 19. pa do polovine 20. veka jeste železnica. Izgrađena je za samo tri godine, jer su kralj Milan, Jovan Ristić, Čedomilj Mijatović i predsednik vlade Milan Piroćanac prihvatili da realizuju odluke Berlinskog kongresa.
Grandioznu infrastrukturu koja je državu izvukla iz balkanske rupe i povezala je sa modernim svetom kompromitovali su i oklevetali Nikola Pašić sa svojim radikalskim drugovima. Izvanredan iskorak iz zaostalosti, pokušaj da se napravi moderna država i uvede u evropsku zajednicu, oni su pretvorili u aferu.
Železnica je stotinama hiljada ljudi promenila život, omogućila tehničko obrazovanje naroda i podigla inženjere, hiljade porodica je živelo od nje, milione tona robe su prevezene, Beograd i Niš su uvršteni u centre evropske železničke mreže, postali su kapije za orijentalnu trgovinu, u redu vožnje su se pojavile palanke za koje niko ranije nikad nije čuo.
Vreme je prestalo da bude orijentalna močvara i nije se samo računalo po crkvenim praznicima i slavama, uvedeno je tehnološko i poslovno precizno vreme. Noć nije pripadala vilama, anđamama, kroz nju su jurile, piskale lokomotive, odjekivao ritam točkova voza i škripale skretnice.
Pašićeva radikalska kampanja protiv železnice bila je tako temeljna i agresivna da je izbacila iz istorijske svesti njen značaj. Nalog Svetozara Markovića da Srbija mora da preskoči kapitalizam i ustukne pred Zapadnom Evropom izvršen je sa vojničkom odlučnošću.
Pašić je bio vrstan populistički alhemičar – od progresa je pravio bruku i preko nje se domogao vlasti.
Ukrao je stvarni događaj i sebe je instalirao kao događaj. Umesto saradnje sa svetom i uključivanja u industrijske revolucije, stanovnike Srbije i srpstvo je, pod geslom da ih oslobađa i pozivanjem na rat, okovala partokratija. Grupa pohlepnih avanturista i kockara pretvoriće ih, baš kao u pripoveci Radoja Domanovića, u zombirane pratioce slepaca i odvesti u istorijska bespuća, Srbiju u Stradiju.
Na Berlinskom kongresu Srbija je uz svesrdno zalaganje Austro-Ugarske odvojena od Turske i primljena je u Evropu.
Sama caristička Rusija ju je ohrabrila na savez. Priznata joj je nezavisnost (do tada je bila turski protektorat), proširena je sa 4 okruga prema jugoistoku, i da bi stvarno postala deo Evrope dobila je obavezu da izgradi prugu od mosta na Savi do turske granice, a Austro-Ugarska je preuzela da o svom trošku izgradi prugu od Pešte do Zemuna i tako pomogne Srbiji da se što pre uključi u evropsku mrežu.
Ruski pristanak je, međutim, bio varka, njihova strategija je bila da Srbija bude trojanski konj, neka vrsta mostobrana (kako je govorio Kosta Stojanović), i da im posluži za destabilizaciju jugoistočne Evrope.
Kao što su bili saglasni da evropska monarhija anketira Bosnu i Hercegovinu, i istovremeno su Srbe i srpstvo pozvali na pobunu. Petrograd nije bio zadovoljan podelom sveta na Berlinskom kongresu i čim se završio pokrenuo je mašineriju da se odluke obezvrede i ne realizuju.
Po Balkanu su bile razaslane stotine agenata Ohrane, oficira i vojnih emisara, pored diplomatske mreže ambasadora i konzula. Za duše masa bili su zaduženi pravoslavna crkva i razna slovenofilska udruženja.
Preko Svetozara Markovića i Nikole Pašića, koji su bili u kontaktu i sa šefom ruskog Azijskog departmana, i sa ruskim pravim i prerušenim socijalistima i anarhistima, pokrenuli su stvaranje političke stranke koja će od osnivanja biti produžena ruka ruskih geostrateških interesa.
To je bila Narodna radikalna stranka. Pašić je dobio nalog da po svaku cenu Srbiju izbaci iz Evrope, onemogući prodor industrijske revolucije i izgradnju bile koje instalacije ili potpisivanje ugovora preko kojih je Dunavska monarhija mogla da utiče ne Srbiju. Primio je obavezu da „naš mali čamac priveže za veliki brod naše sestre Rusije“. Prvi na udaru su bili – železnica i kralj Milan, kralj naklonjen Evropi.
Opanak ili železnica? Svetozar Marković, Nikola Pašić i Pera Todorović izabrali su opanak. Produžili su mu rok trajanja, i upregli ga da se večno bori za svoju zaostalost. Zbog Rusije, sa ljubavlju.
Tim Maršal je u svojoj knjizi The Prisoners of geography Srbiju uvrstio u jednog od „zatvorenika geografije“. Ideju da je napiše Maršal je dobio baš kada je kao reporter BBC-ija sa krova beogradskog hotela Hajat kamerama pratio varvarsko NATO bombardovanje Srbije 1999. godine.
I tada je Srbija jednom Englezu izgledala odsečena od sveta, kao što je bila u 19. veku. Visoki planinski venci i široke i duboke reke bez mostova bili su idealne prepreke. A Pašić je upravo i želeo Srbiju zgrčenu u samoizolaciji. Poređenje sa bunkerom nije bilo preterano.
Radikali su gradili u javnosti predstavu da je Srbija u opsadnom stanju, da se ne graniči sa susedima, već da je sa svih strana okružena neprijateljima.
U jednom od retkih spisa o istoriji srpskih železnica objavljenoj 1934. godine autor u uvodu piše: Čudnovata je i nezavidna sudbina Srpskog naroda! Sa Istoka navaljuju varvarske horde, a sa Zapada je izložen nezajažljivim prohtevima evropskih Tevtonaca: Nemaca, Austrijanaca i Madžara… A za razliku od njih… Srpski narod ima plemenite napore i lepe želje: da poživi u miru, i da ide za progresom i civilizacijom, ne čineći zla nikome i ne tražeći ni od koga ništa drugo…
Međutim, srpskim neprijateljima nije tu kraj, jer, po ovom autoru: „U maloj Srbiji – Pijemontu Jugoslovenstva – njen maleni narod bio je osuđen još i na to: da deli Balkansko poluostrvo sa drugim narodima, koji su od uvek protivnici mira i koji su stalno prelazili na njenu teritoriju, uznemiravali je i nisu joj dozvoljavali da se mirno i stalno razvija.“ Puni krug opsade je zatvoren.
Zapravo mi smo pod dvostrukom opsadom, i susedi i velike sile, i svi na svetu, osim Rusije, žele da nas unište.
Poruka je jasna: Balkansko poluostrvo pripada isključivo srpskom narodu, svi ostali su uljezi, koji „nam“ smetaju i zbog njih se ne možemo razviti. Za razliku od njih „Srpski narod je, od uvek, težio ka lepome i dobrome, čime je civilizacija obdarila čovečanstvo.
On je težio uvek progresu, usavršavanju u svim pravcima, ali večite borbe za samoodržanje sprečavale su ga da učini i jedan korak dalje.“ Autor završava uvod: jasno će se videti kako su i na koji način, ugnjetači i neprijatelji srpskog naroda sve činili da bi ga sprečili da i on sagradi i razvije „svoju dobru železničku mrežu“, koja će imati „savršen materijal“ i „pogodne tarife“ – što je od neophodne potrebe za svaku naciju.
Sve je bilo suprotno od ove tvrdnje i da nije bilo Zapada, njihovog know-how, inženjera i kapitala, Srbija ne bi ni imala železnicu. Samo ju je Rusija ometala da izgradi svoju prvu dobru železničku mrežu.
Opasna železnica
Nesumnjivo se znalo da pruga znači modernizaciju. I Pašić je intenzivno putovao po Evropi, i video šta se radi, a kao inženjer je neko vreme radio na izgradnji pruge u Ugarskoj, tako je i dobio austrougarski pasoš, pa je mogao godinama nesmetano da putuje po Monarhiji. Upravo pri kraju veka velike sile završavaju postavljanje pruga svuda po planeti.
Posle Berlinskog kongresa 1878. kada je podeljen svet, Evropa investira u lokomotive i železnički saobraćaj, prednjači Velika Britanija. Imperijalizam doživljava zvezdane časove, širi se po svim kontinentima – zauzimaju se teritorije, šire tržišta, obezbeđuju sirovine i radna snaga.
Lokomotive prolaze ispod Himalaja, ispod Anda, tutnje preko argentinskih pampasa, preko američkih prerija, po Africi. Evropska Rusija se prekrila mrežom koja je povezala sva mora oko nje, a najveći uspeh je bila Trans-Sibirska železnica. Ona je od Moskve do Vladivostoka bila jedan i po put duža od Kanadske pacifičke linije od Halifaksa do Vankuvera.
Nikola Pašić nije, zaključio je ruski istoričar Andrej Šemjakin, principijelno bio protivnik železnice. „Ja, kao inženjer, govorio je Pašić u skupštini, doista imam interesa da se na sve strane naše zemlje železnice grade“.
U ranim spisima je pokazao dobru obaveštenost o gigantskim razmerama globalne modernizacije. Mnogo ranije nego što je Mekluan zaključio da je svet postao selo, Nikola Pašić je bio još precizniji pa je napisao da se „svet tako reći zbio u jednu kuću“. I pogodio je za 21. vek kada se ceo svet nalazi ne samo u kući, već i na svakom dlanu u mobilnom telefonu.
Oko 1890. Pašić je pisao: „I najveće imperije željeznice i telegrafi tako su ih suzile, pribrale, koncentrirale da su iščezle sve prepreke prostranstva, reka i planina. Sada željeznice nose putnike i tovare tako brzo, tako sigurno i tako jeftino da su se spojili najudaljeniji krajevi Evrope, i pojedinih imperija.
Putevi koji su se nekada za mesec prelazili i to nesigurno, sada se prelaze mal ne za dan, a za nedelje putove koji su godinama trajali.
Pa ne samo to, sad gotovo ceo evropski svet živi jednim životom. Od Pariza do Carigrada svakog dana žica telegrafa nosi svima jednako, jednake svima vraća. Što car u Petrogradu rekne, može se istog dana znati po celoj njegovoj imperiji od istoka do zapada.
Tako isto i car može znati istog dana sve glavnije događaje u svome carstvu. Svet se takoreći zbio u jednu kuću.
Pored toga što su iščezle prepreke u prostranstvu i industriski i društveno-ekonomski život počeo se je tako grupisati da slabe jedinice iščezavaju, propadaju ili su prignali da svoje sile udruže sa silama postojećih jakih zadruga“… Borbe ekonomne-industrijske nastale su intenzivne i ekstenzivne. Na svakom se koraku vidu utakmica i na svakom se koraku vidi kako jači i silniji potčinjava slabijeg.
Ručni rad se zamenjuje fabričkim – proizvodi se u masi, milionima artikala u jednoj fabrici izrađuju se za grdni svet… Sile prirodne upregnute su u mašine da rade mesto čoveka, pa su sad čak dotle došli da se raspoređuje silama po zemlji jedne države kako im je volja – da ih prenašaju sa planina u radionice varoške.
Istoričar Đorđe Stanković je primetio da je Pašić posle Berlinskog kongresa 1878. pa do kraja života neprekidno upozoravao na opasnost od „germanskog Dranga“ (Drang nach Osten) i univerzalne moći Vatikana – katoličanstva.
Industrijsku revoluciju su po Evropi širili Nemci, a njihov duh je, po pogrešnom mišljenju Pašića, „duh ezujitsko-katolički“.
Da bi se zaustavili Nemci i „duh ezujitsko-katolički“ trebalo je zaustaviti i industrijsku revoluciju i ceo finansijski-privredni sistem koji je ona nosila sa sobom.
Otuda i poznati stav Pašića da bi mi trebalo da se koristimo njenim proizvodima, ali da se branimo od nemačkih instalacija i fabrika kao starostavno slovensko ostrvo, dobrovoljni pravoslavni Robinzoni, koji će budno paziti da nam Nemci preko tehnoloških sistema ne prodru na tlo i upregnu nas u te porobljivačke pogone, sa svojim kapitalom, menadžerima i inženjerima.
Pašić je pisao: „I prema takvom toku civilizacije nastale su ogromne opasnosti za pojedine male narode, a najviše za one male narode oko čijih se granica sudaraju velike države. Pravda božija malo vlada u državama, a još manje među državama. Još jedini je princip nacionalnosti koji se koliko toliko verma (uvažava) u Evropi, i to samo još za evropske narode. No i taj princip ne cepidlači se sada kao što se je nekada cepidlačio. Sada nema nacija u Italiji no samo jedne, niti u Nemačkoj više do same nemačke“.
Železnica jeste korisna, ali za nas opasna i Pašić je uveravao skupštinu:“Mene neće da rukovode moji lični interesi, nego interesi moje zemlje, naše otadžbine“. Plašio je narod da ćemo „postati nadničari stranih fabrikanata i kapitalista“.
Na Zapadu se događalo potpuno obrnuto. Razvoj železnice, telegrafa i telefona širio je obrazovanje, kvalifikacije, stvarao stotine novih profesija. Ti sistemi su zahtevali neprestano usavršavanje, pokret i dinamiku.
Oni su statično zemljoradničko društvo činili dinamičnim. Odvajali su ljude od zemlje i uvodili ih u novi život. Ukidali su lokalne granice, stvarali nove gradove, razvijali urbano društvo.
Vihor novog života bi Pašića i njegove revolucionare sa njihovom slovenskom mistikom, anahronizmima i klaustrofobijom oduvao.
Ubeđivali su nepismenu Srbiju da se radi o Armagedonu, o konačnom obračunu Dobra i Zla, hvatali su na sentimente:“pogreške mogu smrtonosne biti po našu malu, ali dragu i ljubljenu otadžbinu“. Pašić pita poslanike tonom starozavetnog proroka:“Hoćemo li podvrgnuti za večita vremena razvitak i sudbu naše industrije, trgovine i zemljoradnje austro-ugarskim interesima!?“ Kakva je to drama bila oko „sudbe naše industrije, trgovine i zemljoradnje?“ Na koju je to „našu industriju“ mislio Pašić 1881.? Na koju „zemljoradnju“? Industrija nije postojala, a zemljoradnja je bila prčkanje ralom po krčevinama, stoka je sama sebe čuvala kao i pre nekoliko hiljada godina pre naše ere. A što se tiče trgovine, nju su držale palanačke „velike gazde“ na sitno, uglavnom radikali, i njihovim ćepencima masovna poizvodnja i brzi transport su zaista pretili propašću.
Stop svetu
Bez obzira što se Srbija Berlinskim ugovorom obavezala i oročila izgradnju železnice, Pašić i drugovi su postavljali pitanje u javnosti i skupštini – šta će nama železnica!? Legendarni Baja koji je tobože sve znao ovako je govorio: Naša industrija nije toliko najedrela da traži jevtin i brz put za svetske železnice.
Naša trgovina nije se toliko raširila i razgranala da traži železnice. Naša zemljoradnja nije se tako jako razvila da podigne svoj glas za železnice“ pa ipak mi prema Berlinskom ugovoru moramo da pravimo železnicu ne za našu, nego za svetsku trgovinu.
Ona će, dakle, služiti „tuđim“, a to znači „neprijateljskim“ interesima. Pašić je bio u pravu.
Ništa u tadašnjoj Srbiji nije imalo takve kapacitete da joj je bila potrebna železnica. U kakvom je stanju bila, Srbiji bi železnica možda zatrebala tek za hiljadu godina, ako bi ušla u nekakav privredni razvoj, a da nije stajala kako je tada stajala na nivou od pre hiljadu godina. Niti su njeni stanovnici imali potrebe za njom. Mnogi nisu znali ni da železnica postoji.
Nisu se kretali, nisu imali potrebe da putuju, ni putnički, ni kargo. Kao što je primetio francuski inženjer Kis niti je imala vešte ruke, niti intelekta da je izgradi.
I da se raspisao „narodni sud“ kako je predlagao Pašić verovatno bi većina bila protiv nje. Železnicu, kao i ostale moderne stvari kao što su „država“, „novac“, „vojska“, „škole“, PTT itd uvodila je mala grupa prosvećenih i dobronamernih ljudi na čelu, prvo, sa knezom Milošem, pa knez-Mihailom, a zatim sa kraljem Milanom. „Srpsku železnicu“ su napravili stranci. Pet hiljada Nemaca i Mađara je došlo da obavi taj posao.
Pašić je nagovarao skupštinu da Srbija zaustavi svet!
Da blokira kretanje ljudi i robe! Da se suprotstavi svetskoj trgovini! Svuda su se otvarali putevi, sto godina ranije je DŽejms Kuk preplovio sve okeane, a on je hteo da zatvori put kroz dolinu Morave. A arhi neprijatelj Srbije jeste, proglašavaju Pašić i njegovo društvo (iza kojih su skriveni šaptači carske Rusije) – Austrougarska!
Za arhi-neprijatelja je proglašena država koja je masama Srba davala utočište u bekstvu od Turaka (Krajine i Vojvodina), koja je pomogla Karađorđu i njegovim ustanicima da spasu glave, pomagala u dizanju crkava i formiranju crkvenih opština, uticala na kulturu i formiranju jezika, bez čijeg pritiska na sultana Knez-Mihailo ne bi dobio gradove, bez čije je intervencije na Berlinskom kongresu mogla da ostane protektorat „Srbijica“ bez 4 južna regiona, i koja joj je izgradnjom pruge odlučujuće pomogla da se poveže sa Evropom, a Beograd postane evropski grad, dala joj je status trgovački najpovlašćenije nacije i po dobrim cenama, što je priznavao i Dimitrije Tucović, otkupljivala sve što je imala za prodaju.
Bogate srpske porodice su živele i lečile se po Beču i banjama, kupovale nameštaj i garderobu, a najčešći gosti na višenedeljnim i višemesečnim odmorima na austrougarskim rivijerima u Opatiji i Trstu bili su Pašić i radikalske vođe. Svetozar Marković se lečio i umro u Trstu, Kosta Taušanović je umro u Fuime (Rijeci), Ranko Tajsić je pokušao samoubistvo u Fuime, a sam Nikola Pašić je sačuvao glavu po okončanju Timočke bune bekstvom u Austro-Ugarsku (u džepu je imao pasoš Monarhije), a posle pomilovanja 1899. pridružio se porodici na rivijeri i u Crikvenici živeo godinu dana. Svoj novac je držao u švajcarskim bankama.
Protiv mitova
Od Svetozara Markovića, pre svega, i od Nikole Pašića napravljene su legende i teško je kroz te mitove i ideološke obrade mnogih istoričara trezveno sagledati suštinu njihovog političkog delovanja i posledice njihovih akcija.
U istorijskoj nauci pretežni narativ je političko-patriotski. Polazi se od premisa koje su velikim delom ideološko-politički program Svetozara Markovića i Nikole Pašića, dakle, od političke propagande nekoliko ličnosti i jedne stranke. Teško se napuštaju stečene predstave mada su izvršena nova istraživanja koja bi promenila okamenjene predstave o „našoj istoriji“.
U radovima Vase Kazimirovića, ruskog istoričara Andreja Šemjakina, Jasmine V. Milanović, Olge Popović-Obradović, Radmile Tričković, Ane Stolić, Vladimira Jovanovića, Momira Samardžića, Aleksandre Vuletić, Momčila Isića, Latinke Perović, Dubravke Stojanović, Dimitrija Đorđevića, te sociologa Sretena Vukosavljevića, da pomenem samo neke, nalazi se materijal koji nam omogućava istinitije sagledavanje onoga što jesmo. Rezultati njihovih istraživanja još uvek ne utiču na promenu mitologizovane „patrijotske“ istorije u svesti masa. Zašto je to tako?
Za mobilizaciju glasača svim strankama je bila potrebna demagogija, a kad su na vlasti nužan je opijum za narod. Dosadašnja tolkovana „naša istorija“ je Eldorado za razne „patrijotske“ marifetluke.
Mnogi od stranačkih „lidera“ i ponekih „državnika“ nemaju pojma o istoriji svog naroda, niti se trude da je saznaju, ideologija im je potrebnija od istine. Takvi su se do sada uglavnom oslanjali na „patrijotske“ i politički pristrasne istoričare, koji su ih savetovali u okviru opšte raširene lažne svesti o sebi i tako pravili karijere. Istoričari-karijeristi su po stranačkim linijama zauzimali ugledna i uticajna mesta u državi, u stranci, u institutima i na univerzitetima.
NJihovu „opijum-istoriju“ su širili novinari i urednici koji su sa njima delili tu lažnu svest. Kad takva praksa traje godinama, onda mitovi i ideologija postanu „istina“. Uglavnom se za širenje lažnih istorijskih znanja optužuju pojedini istoričari i akademici, međutim, njihovi narativi nikada ne bi dobili oreol „istine“ da ih nisu podržali političari, novinari i urednici.
Zašto bi smo ostali zatočenici ideologija i politika političara iz prošlosti? Zašto ne bi smo mogli da posle svih promašaja, bez obzira na pozlate u koji su uvijeni, otvoreno zaključimo da je gotovo sve što su radili bilo pogrešno, i to pogrešno već u njihovom vremenu? Zašto bi smo prihvatili da njihova ograničenja i pogrešni izbori budu večna definicija „srpskog naroda i srpstva“ i bez razvoja u novim izazovima?
Mobilizatorski imperativ pod kojim se usmerava i posmatra bivstvovanje stanovnika Srbije je već 150 godina „oslobođenje i ujedinjenje Srba i srpstva“.
Tu formulu je iz ropotarnice liberala izvukao Svetozar Marković da bi napravio što masovniju stranku sa kojom je nameravao da ruši postojeće države na Balkanu (Srbiju, Tursku, Bugarsku i Austro-Ugarsku), preskoči kapitalizam, odnosno industrijsku revoluciju, i izvede sveobuhvatnu „narodnu revoluciju“ po načelima ruskih nihilista i anarhista.
Zbog toga ga je Slobodan Jovanović i nazvao „zatucanim nacionalistom“, a one koji su u 20. veku hteli da ostvare taj program – „mesečarima“. Dočekao se 21. vek, a „srpstvo“ je proterano iz mnogih „srpskih zemalja“, tako da se Srbi „oslobađaju i ujedinjavaju“ samo u granicama aktuelne države Srbije sa značajnom i nezaustavljivom tendencijom iseljavanja u „mrske nemačke zemlje“, Austriju i Nemačku, i dalje na kapitalistički Zapad.
Današnja „ujedinjena omladina srpska“ preskače „narodnjačku državu i otadžbinu“ socijalista i radikala, epigona Markovića i Pašića, i beži u kapitalizam i uspešno se uključuje u industrijsku revoluciju. Prema statistici odlazi 60 hiljada godišnje. U Velikoj seobi pod Čarnojevićem bilo je od 60 do 70 hiljada ljudi. I ta seoba je zabeležena u istoriji kao značajan događaj i uči se o njoj u školama do danas kao o posledici velikog turskog zuluma.

Komentari





Prepišite ovaj kod

Komentari (0)

Upotreba kolačića (eng. Cookies). Ovaj sajt koristi kolačiće u cilju analize saobraćaja i poboljšanja korisničkog iskustva. Daljim korišćenjem sajta izjavljujete da se slažete sa upotrebom kolačića.
Razumem