SKERLIĆEV PESIMIZAM ČEKIĆEM

AKTUELNI MEMOARI | Pregleda: 220 | Autor:

Jovan Skerlić je od 1912. do smrti 1914. imao snažno naslućivanje da se država približava katastrofi i javno je upozoravao u skupštini.

Jovan Skerlić

Njegovi strahovi su se obistinili. Ratna politika Nikole Pašića i radikala izložila je državu osveti i kaznenim ekspedicijama velikih sila, razbijena je, satrta je trećina stanovništva, od tog poraza do danas Srbija se nije demografski oporavila, i ostala je neuspešna i zaostala država.
Pesimizam nad srpskim bivstvovanjem prati Skerlića kao senka, uprkos njegovom nacionalnom zanosu.
Bespoštedno je kritikovao ljude i njihova dela i nedela, i u kulturi i u politici. Kritika je često bila kao malj, onesvešćivala je umesto da podstakne.
Mnoge je čudila njegova averzija prema pesimističkom i melanholičnom tonu srpske moderne, pa ko bi drugi nego on, kao modernizator, trebalo da taj ton razume?
Paradoks je uočio Radomir Konstantinović – „ovaj zakleti Evropljanin bio je u času pune naše literarne evropeizacije veliki njen protivnik“. Nije slučajno Konstantinović istakao kurzivom literarne, jer druge evropeizacije nije bilo.
Zbog te parcijalne evropeizacije Skerlić je bio očajan. On je želeo evropeizaciju društva i privrede, dakle totalnu, ne parcijalnu evropeizaciju, jer samim tim što je parcijalna nije istinita.
Sva zaostalost i glupost u toj dućandžijskoj varoši probijala je odasvud poput memle i da bi se odbranio od plesni, da bi otvorio perspektivu, on intonira stav mađarskog rodoljuba – „Srbije nema, Srbije bi tek trebalo da bude!“ Ona je zadata, još ne postoji!
Na vrhuncu njegovog pesimizma, istovremeno probija i borbeni poklič da se prevlada, otud su mu, pretpostavljam, smetale literarne suze, bodlerovski splin i cveće zla. Još i ta emocionalna memla!
A sve oko nas je već orijentalno malaksalo. Pokazivao je na Zapad. Ali, ne da bi se podvrglo zapadnim politikama kao što se Pašić stavio u službu ruske politike.
Trebalo bi se opredeliti za razum Zapada po kojem se izvodila industrijska revolucija, prihvatiti logiku inženjera, i otvoriti prostor za kreativnu, socijalnu i emotivnu inteligenciju.
Funkcija države nije da zajmovima pljačka seljake, već da omogući stasavanje našeg homo fabera, kao što je i Tucović zahtevao industrijalizaciju da bi se ondašnji seljaci razvili u višu fazu, u proletarijat.
Skerlićevo Tamo daleko jeste Zapad koji stvara, koji misli, koji živi punim i intenzivnim životom, jedinim dostojnim da se nazove ljudskim životom. Skerlić je aktuelan, i danas drži taj dignuti prst-putokaz, jer to Tamo daleko je još uvek tamo daleko.

Njegova sestra Jelena je pokušala da ga objasni – „preko poluprimitivnog oca on je primio slobodoumlje državotvorne Šumadije, svest o celini narodnoj i dužnostima koje su nam pale u deo. Preko majke primio je radnu energiju kulturnog Zapada, nagon da se uvek gleda unapred, da se kida sa teškom ostavštinom Istoka, odbace naslage koje nas još potiskuju“.
Od kolotečine srpske populističke svakodnevice u kojoj je hteo otac da ga zadrži, spasla ga je majka. Skerlićevom ocu je suprotstavila imperativ – „Moj sin će svršiti školu!“
Majka je imala austrougarsko vaspitanje i obrazovanje, bila je preduzimljiva, dosledna, disciplinovana, nepopustljiva i iznad svega radna, došla je iz Pešte u Beograd, i iz ničega stvorila sve – izrodila decu, stvorila porodicu, podigla ozbiljan i otmen šeširdžijski biznis, sagradila kuće, formirala svoju biblioteku nemačkih knjiga, napravila u centru varoši vrt na evropski način, stvorila ušteđevinu, muža lako-ćemo uzdigla u gazdu, decu usmerila ka evropskoj kulturi i životu, uspostavila poslovne veze sa industrijama iz Austrougarske i Francuske, nekoliko puta godišnje putovala u Beč i Pariz proučavala tržište, pratila modu i donosila hit-modele u Beograd, toliko je brzo živela da je i prerano umrla, što će gotovo sve ponoviti i njen sin, samo u drugoj disciplini.
I posle njene smrti, sve je propalo, otac je zakačio sifilis i završio u bolnici, u Lazi. Da je poživeo možda bi nam Skerlić ostavio više podataka o ovoj izuzetnoj i jedinstvenoj ženi, Persidi Mirković, koja je i njega stvorila, i telesno i duhovno, a u srpskoj kulturi ostala potpuno nepoznata. Svakako je zanimljiva i za hroniku Beograda, među prvim je ženama-preduzetnicama, unela je nemačku preduzetničku etiku i zapadnoevropski way of life.
Sudeći po Skerlićevim pismima iz Lozane, njegov duhovni otac je bio profesor francuske književnosti Žorž Renar, koji ga je uvrstio u člana svoje porodice, s kojim je razgovarao satima, danima i nedeljama, pokazao mu evropsku društvenost na delu, naučio ga dugim i celodnevnim šetnjama po prirodi. Od njega je Skerlić primio kosmopolitizam i širinu zahvata u istraživanjima, a od majke pesimizam prema zatečenom i optimizam volje da se to promeni.
Hajde da vidimo iz 2020, iz grada sa više od dva miliona stanovnika, u kakvoj je atmosferi živeo Skerlić, recimo, 1905, u gradu od 90 hiljada stanovnika i nemojmo se iznenaditi ukoliko pronađemo neke sličnosti s našim vremenom. Hajdemo u vreme koje je po mnogim patrijotama jedno od najslavnijih u srpskoj istoriji. A ono je prema Skerliću bilo utonulo u opštu neprosvećenost i klonulost. Kakva je javnost bila?
U nekoliko tekstova raznim povodima Skerlić je konstatovao da se u Beogradu štampa mnogo raznih listova. Godišnje se samo u Beogradu potroši devet miliona listova, a 1910. srpska pošta je distribuirala oko 33 miliona raznih publikacija, a među njima knjiga zanemarljivo malo.
Zanimljivo da je nepismen narod mnogo čitao!? Proizilazi da je na svakog stanovnika bilo po deset listova godišnje.

Javnost je bila prezagušena novinama, a stanovnici prezagušeni i predozirani informacijama. Ali, kakvim informacijama? Skerlić svedoči: „Puno ljudi čitaju večernje listove samo zato što im tu ne treba nikakav duhovan napor, što nepismeni stil tih listova na visini je njihove književne kulture, što im gode prostačke grdnje, gnusan kavanski rečnik, niske misli, skaradne aluzije, niz privatnih skandala, što njihovi zaprloženi duhovi nalaze uživanja u tom blatnjavom, surovom, varvarskom novinarstvu, koje bolje no išta pokazuje moralan pad naše zemlje“. Takvi su bili uglavnom svi čitaoci novina koje je tada Srbija imala, sa novinarima koji se nisu ustručavali da zadovolje takve potrebe. A listovi su bili – „revolverski i niču kao pečurke i napreduju kao korov“. Uprkos tolikom čitanju građani Srbije su bili slabo obavešteni, dezorjentisani lažnim vestima, a njihova kritička moć suđenja bila je limitirana.
Vlasnici listova, koji su istovremeno bili i političari, vodili su svoje interesne kampanje koje su dezinformisale građane i stvarale im omraze i predrasude, s jedne strane, austrofobiju, s druge, rusofiliju.
Tlo na koje je „moralno pala naša zemlja“ bio je – nihilizam. Na njemu je sve poništeno i vrednosti su pervertirane, jednostavno – sve „ništa ne vredi“ i „niko ne vredi“ i „niko ne radi ništa“, to je domanovićevsko mrtvo more u kome se lako „mediokritet prošvercuje na mesto značajnog čoveka“. I samo mediokritet u njemu može biti značajan čovek, jer on ne talasa „nepomičnu trulu masu mrtvog mora“, ništa ne menja, on nihilizam vodi njegovim logičnim konsekvencama – do pogibelji i smrti.
A tog mediokriteta je Kosta Stojanović pronašao u Nikoli Pašiću. U mrtvom moru, kako Domanović opisuje, duševna hrana društva je da ogovara, da omalovažava, da naruži, da svakog ismejava, da nadmoćno sažaljeva slom svakog entuzijazma i svakog pokušaja da se izađe iz žabokrečine. Čim je pokazao svoje izuzetne sposobnosti, Skerlić je u toj beogradskoj avliji, postao meta podlih napada. Organ tog društva su listovi, a džebana su informacije, a cilj je saplitanje onog ko iskorači. Ko god preduzme bilo kakav posao, bilo kakav rad, bilo da je gvožđara ili fabrika, jeste budala. Kad neko ode u Evropu da se obrazuje, otišao je da se „mlati negde po svetu“ i šta mu to vredi kada ga „znamo svi: i ko je i otkuda je i čiji je sin i šta jede u kući“. Tek kad neko propadne postane „pametan, ozbiljan čovek, ne zanosi se kao pre, ne druži se ni sa kim, živi sam i u sirotinji“, a što je propao – „sam je kriv“.
Kao što je i Zoran Đinđić sam kriv što su ga ubili neprijatelji srpskog naroda, a taj narod nije se potrudio ni nalogodavce ubistva da pronađe, a najgore se ponela njegova Demokratska stranka kojoj je mrtav omogućio izbornu pobedu, a ona je odustala od borbe, htela je da vlada i izmirila se sa onima protiv kojih se Đinđić borio i pobedio ih, a DS ih je uzdigla, izmirila bolove, i od njih stvorila političku konfiguraciju za budućnost koja će je tresnuti o zemlju.
Takvo je bilo stanje svesti, takva je bila javnost koju je Nikola Pašić sa Nikolajem Hartvigom, ruskim poslanikom, bez obaveštavanja i odobrenja narodne skupštine, bacio u balkanske ratove, zajmovima i porezima odrao kožu s leđa inače siromašnom stanovništvu, zadužio je državu i narod sa više od milijardu dinara, što je prevazilazilo četiri godišnja budžeta.

Ni do danas se ne zna u šta je toliki novac potrošen, svaki pokušaj ispitivanja se blokirao objašnjenjem da je kupljeno „oružje za slobodu“, mada su zajmovi uveliko prevazilazili te vojne iznose. Nije bilo malo onih koji su smatrali da narod nije dobio vidljivu ekvivalentnu vrednost za toliki oteti novac. Svi stanovnici su bili, kao i danas, apsolutno nepismeni u pogledu javnih finansija.
I uspon Zapada pri kraju 19. i početkom 20. veka pratila je pesimistička ideja propasti Zapada. Tehnološki napredak nije kod svih izazivao oduševljenje. Veliki intelektualci imali su crne slutnje. Skerlićev pesimizam, međutim, nije imao nikakvu dodirnu tačku sa ovakvim pesimizmima. Drastična je razlika između onog koji prati razvijeno, i onog koji prati nerazvijeno društvo. Kritika obilja je besmislena tamo gde se jedva preživljava, kao i prorokovanje propasti tamo gde je sve zaostalo i liči na propast.
Iza Skerlićeve plahovitosti, krilo se jedno veliko očajanje, slutio je i Radomir Konstantinović, a iza nje je pronašao jednu unezverenu usamljenost. A ko od pametnih, radnih i preduzetnih od vajkada u Srbiji nije usamljen?
Usamljeni nisu samo oni koji su u zaverama, sa društvancetom u kafani u uglu za stolom, ili bačeni u rovove i na polja smrti. Sam Skerlić je primetio da mi ne znamo da se družimo, i da bi trebalo da se naučimo društvenosti i da imamo i da poštujemo opšti cilj. Trebalo bi da se naučimo i ljubaznosti, a ne da, kada vozom pređemo Savski most, srećemo lica unakažena zlobom, „kazamatski mračna“, „ljudi izgledaju mračni i zli i sve je tromo i dosadno“, žali se sestri u decembru 1911. Dokle ćemo biti odmetnici, hajduci, boemi-baš-me-briga, moramo naučiti da budemo članovi društva. Moramo da naučimo da vladamo svojim osećanjima, maštom, moramo u sebi da razvijamo društvene instinkte.
Nije se ustručavao Skerlić da opiše svoju poziciju i esej o Milovanu Đ. Glišiću počinje kao iz topa: „U zemlji gde je priznatih i nepriznatih genija kao na gori lista, i gde se jubileji velikih ljudi jednoliko nižu kao božiji dani u godini… u doba vašarskih reklama i u zemlji gde nametljivi i grlati otačastveni geniji probijaju uši celom svetu o svojim zaslugama, uveravajući da zemlja postoji pomoću njih i radi njih, traže sve i uzimaju sve“, eto, gde on živi, a i mi danas, ništa drugačije. Svi su oko njega samo iščekivali da „razviju barjak, kad kucne čas“, a on je posle života i obrazovanja u Lozani, Parizu, Minhenu, sa suprugom Klarom Šmidlin, koleginicom sa studija, stigao da pokuša duhovno dizanje Srbije, što mu, naravno, nije uspelo. U toj Srbiji on je sevnuo i nestao, bljesak je u njegovim knjigama, a da se zapravo i ne zna mnogo o samom njemu. Konstantinović pretpostavlja da se pred usamljenošću borio strahovitim radom, akcijom, a da ga ne bi savladali mračni opijati lokalnog romantizma, tražio je da sve bude pošto-poto jasno po modernim pozitivističkim naukama. Ne uspevajući da se uživi u Skerlića, da uhvati njegovu melodiju i ritam, što i sam priznaje, resko Konstantinović završava s njim – hteo je Skerlić s glumom da pobedi smrt.
Efektno napisano, ali da li je tačno?
Prvo, Skerlić još nije bio gotov, da bi se o njemu doneo konačan sud. Tek je bio na početku, sasečen je i prekinut. Bogdan Popović, Skerlićev intimisimus, otkriva da je bio „bez poze, skroman, nepokolebljiv“. Popović ga je uvrstio u galeriju novog Srpstva. I zaklinje se: „svedočim pred svojim narodom, da nisam video, po neki put pod nešto oporijom spoljašnošću, čistije srce, praviju dušu, smelijeg, neustrašivijeg borca za pravdu i istinu od njega“.

Kad mu je Dučić pokazao na Nebojšinu kulu i da mu je Skerlić pričao kako je njegov praded iz tamnice pobegao tako što je s vrha skočio na zemlju, i da ima utisak i da bi Skerlić to uradio, Popović mu je odgovorio: „Varate se, Dučiću. Skerlić je odmeravao bi li mogao skočiti sa zemlje na kulu“. Silovita vulkanska energija je bio taj Skerlić, iako uvređena, divila mu se Isidora Sekulić, sa uverenjem da nije mogao drugačije ni da postoji. Nije glumio. Ma koliko sve bilo zaostalo i obesmišljavajuće Skerlić se držao nauka i primera svoje majke – nada je u radu. U radu je nalazio najtvrđi oslonac, svedoči sestra Jelena, i smatrao ga je svojom dužnošću.Profesija kao Veberovski poziv, kao dužnost – teško se to prima kod nas.
Skerlić se preispitivao da li uopšte ima smisla njegovo pisanje i angažman u Beogradu, u Srbiji, takvim kakvi jesu – istočnjačka indolencija, ljudi zle volje koji mrze svaki rad za opšte dobro, sa „duhovnom i moralnom fukarom koje nigde više nema no u Srbiji“. Da li vredi donkihotovski ispravljati krivu Drinu, pita se? Da li se prsiti pred prljavom bujicom koja nosi blato u sebi i šljam na sebi? Da li se izmaći iz tog vrzinog kola i kao Volter obdelavati svoj vrt i čekati bolje i pametnije doba i pokoljenje? Sve su ovo pitanja sa početka 20. veka aktuelna i danas u Srbiji u 21. veku. Postavljaju se s vremena na vreme, odgovor uporno izostaje, Srbija je okamenjena.
Malodušnost Skerlić nije prihvatio, hteo je da bude soldat istine kome je dužnost ostati na svom mestu i u svom vremenu, a nijedan i najmanji napor nije izgubljen da se izađe iz mrtvog mora. Dezertirati? To bi bila pobeda truleži i rđavštine. Bio je ubeđen da „zdrav razum mora najzad pobediti“. Odlučio je da aktivno živi u svom vremenu, ako je već bačen u svet, spojiće Biti i Vreme.
U Skerlićevom zalaganju za razum i praksu, Konstantinović je uočio skriveni, ali duboki pesimizam. Razum je jedino svetlo u moru mraka oko nas, i iz tog fatalizma i te istočnjačke omamljenosti, spasava nas, po Skerliću „obična logika, logika ljudi kod kojih postoji razlika između stvarnosti i sna“. Konstantinović podseća da je ova opomena izrečena 1911. pred balkanske ratove, „u času kad je on osećao da se obistinjuje san koji romantičarska omladina nije ostvarila baš zato što nije bila trezvena, što je, poneta svojim zanosnim snovima, izgubila smisao za akciju i realnost“.
Ta mašta se mora staviti pod kontrolu bičnom logikom koja sprečava da se sa špricerom pomešaju san i stvarnost. Skerlić nije bio oduševljen balkanskim ratovima, pogotovu, kao i Dimitrije Tucović, pohodom na Albaniju. Tu i tamo u skupštini je na početku pomenuo velike pobede, ali u pismima upućenim u Mostar, sestri i zetu Ćoroviću – „sad u Beogradu ima 19 bolnica, sa 3.000 ranjenika, i još stižu… Beograd je veliki lazaret; crnina na svakoj trećoj-četvrtoj ženi. Ne bih želeo da vidim još jedan rat“.
Prvi je u skupštini upozoravao da se rat otima kontroli i tražio je da Pašić podnese izveštaj. Nad opštim trijumfovanjem, on je bio pesimista.
„Svi su pesimisti jednaki“, napisao je Skerlić, i odredio – od Solomona do Šopenhauera, a tako je mislio i Niče.

Ti pesimizmi su moralizatorski pesimizmi, okrenuti su prošlosti i smrti, i po njima sve je uzalud, ostaje nam samo da jecamo nad našom egzistencijom, nad protokom vremena, bolesni od prolaznosti, bolesni na smrt. Takvu malodušnost Skerlić nije prihvatio.
I Niče je odbacio Šopenhauerov moralizatorski pesimizam što završava u rezignaciji i sebe je nazivao dionizijskim pesimistom.
Verovatno Skerlić nije čitao Ničea, ali Ničeovom koncepcijom pesimizma, čini mi se, može se objasniti Skerlićev angažman. Pesimizam je mnogo stariji od optimizma. Optimizam polazi od stava da postoji red u svetskom događanju, dok je pesimizam, po Ničeu, „posledica znanja da svetski poredak apsolutno nije ni logičan, ni nelogičan“. On je haotičan i van naše logike.
Normalno je da se oseća patnja nad tim ambisom događanja, kao što je normalno da je ono što je prošlo zaslužilo da prođe. Ničeov dionizijski pesimizam se okreće budućnosti, i on je pesimizam snage, i deluje kao čekić koji kritikom razara tradicionalne načine mišljenja. To razaranje je zdravo, ono omogućava da ponovo gradimo, da otvaramo čitavu arenu novih mogućnosti i tehnika novog života. Setimo se da je Skerlić pisao „Srbije nema, Srbije bi tek trebalo da bude“.
Kovač razara celinu na delove, ali od njih pravi nove oblike. I tako se bol nad prolaznim, kompenzuje srećom i radošću stvaranjem novog. Zato je taj pesimizam dionizijski, vesela je igra nad prolaznim, nad onim što mora da propadne.
Pesimizam je i za Ničea i za Skerlića oruđe kojim se razbijaju okovi i iskiva novi par krila za navigaciju i let nad tokom postojanja. Zahtev je to za famoznim prevrednovanjem svih vrednosti, da se prestane sa pričanjem starih priča, da prestanemo da lažemo sami sebe.
Upravo bi tako trebalo da se razume i Skerlićevo principijelno suočavanje sa našom jadnom egzistencijom, pa njenim imenovanjem ona postaje još strašnija. Ali Skerlićev pesimizam ne predstavlja kraj puta i zatvaranje horizonta, nije izdajnički prema svom narodu, kako već mnogi jedva čekaju da optuže svaku kritiku svog naroda. Poziv je da se krene u novo kritičko istraživanje sveta i istorije, da se za našu egzistenciju formulišu novi ciljevi i iskuje novi par krila, jer – „Srbije bi tek trebalo da bude“. Zato se prihvatio da bude poslanik, da bude čekić u skupštini.
O toj njegovoj aktivnosti se najmanje pisalo, i ne slučajno, jer je u skupštini raskivao ono što će kasnije da postane mit – Pašić, balkanski ratovi, zlatno srpsko doba i najslavniji mirnodopski period srpske istorije.
Optimizam je statičan i neprirodan, traži zadovoljstvo i sreću odmah i zauvek, međutim, smatrao je Skerlić, čovek je na zemlji da radi, da stvara, a ne da bude srećan. U radu i u vršenju dužnosti treba tražiti spokojstvo, a sreća, kategoričan je Skerlić – ne postoji. „Pravo na sreću“ je jedna od najkobnijih romantičarskih ideja.
Najbolji lek za čamotinju i melanholiju nije traganje za srećom, ono još više ubija i čini nas sve nesrećnijim, jer – sreće nema. Lek je – rad. I to je čekić dionizijskog pesimizma sa kojim jedino možemo da živimo, da izbegnemo smrt. I poverava se u pismu sestri: „Kad bih ja poklecnuo pod mojim teretima, kad se svim silama ne bih odupirao nevoljama, kad ne bih radio, šta bi bilo samnom!?“ Jedino rad, čekić, donosi mir, skladnost i vedrinu duši!
Ali, pre mira mora biti nemir, borba. Prihvatio je kao ličnu obavezu da zaustavi propadanje društva pod vlašću Nikole Pašića i radikala. S jedne strane, želeo je da radi, da napiše još dve-tri knjige koje je već nosio u sebi, a s druge strane „moj temperament me vuče u borbu, c’est plus fort que moi, i držim da bih bio koristan na tom poslu“.
Nije mogao da odoli, a da se ne isprsi pred korupcionaškim vrtlogom srpske države, pred svim tim tipovima sa oreolom naših velikih ljudi koji su se u upravnim odborima banaka i novčanih zavoda otimali za svoju ćar, a gurali narod i državu u propast.
Kao prvu, hitnu meru, Skerlić je od poslanika tražio da ne stvaraju kult od Nikole Pašića, i da Pašić skupštini položi račune o svojoj unutrašnjoj, spoljnoj, finansijskoj i ratnoj politici, da prizna s kim je vodi, i da ode, jer je opasan za budućnost Srbije.
A kad se razbiju partokratija i njen lider, zahtevao je da se krene u razvijanje preduzetništva, u industrijalizaciju, da se zaustavi rat sa susednim narodima i krene u Evropu. Nije se razvilo ni preduzetništvo, niti izgradila industrija, populizam je uspostavljao carstva partokratija i lidera, jedne za drugim. U nizu oslobađanja i zarobljavanja od oslobodioca, prebiva se na uvek istom, zaostalom, nivou na domak Evrope. Prema proceni Evropske banke za obnovu i razvoj iz 2019, Srbiji je potrebno 200 godina da bi dostigla prosečan nivo prihoda Evropske unije.

Komentari





Prepišite ovaj kod

Komentari (0)

Upotreba kolačića (eng. Cookies). Ovaj sajt koristi kolačiće u cilju analize saobraćaja i poboljšanja korisničkog iskustva. Daljim korišćenjem sajta izjavljujete da se slažete sa upotrebom kolačića.
Razumem