SRBIJA I BRITANIJA: PRINC PAN U NEDOĐIJI

AKTUELNI MEMOARI | Pregleda: 29 | Autor:

Hodžisova misija je lako propala, jer je London želeo da pukovnik bude u Srbiji, ali ne i Britanija, da razgoreva rusofobiju, ali bez britanskog oficijelnog učešća. Ako je i princ Čarls prošetao tek da bi Rusima pod nos bila dignuta zastava Union Jacka bez namere Londona da Srbiji otvori vrata Evropske unije, onda je i on, kao i Hodžis, sveden na let bajkovitog Petra Pana u zemlju Nedođiju

princ Čarls

Kada je princ Čarls sa kalemegdanskog bedema pored kipa Pobednika osmotrio panoramu ušća sve tamo do Zemuna, verovatno nije ni slutio da gleda put kojim je prvi engleski konzul u Srbiji doplovio do savskog pristaništa. A upravo je sa te vodene račve dole, pukovnik Hodžis, u specijalnoj službi Njegovog veličanstva, iz šajke pod zastavom Union Jacka, prvi put u 19. video zidine na kojima će u 21. veku stajati princ Čarls sa Kamilom, vojvotkinjom od Kornvola. Posete su imale isti cilj: predočiti naklonost Imperije, ukazati na put kojim zapadna civilizacija ide i, ako ne sprečiti, onda ograničiti ruski uticaj.

Njihove posete Beogradu razdvaja vreme od 179 godina, kada je Srbija bila na početku i danas (da li je) na kraju. Protekle su vode Savom i Dunavom, i uprkos mnogobrojnim krizama i ratovima Velika Britanija i dalje je evropska i svetska sila, a Srbija je i dalje zaostala, politički, finansijski, pravno nesređena i konfuzna država (failed state), izvan zidova Evrope. U međuvremenu Velika Britanija je osvajala, rušila, ali i izgradila i sebe i savremeni svet – industrijom, pronalazaštvom, naukom, univerzitetima, političkim i finansijskim institucijama, demokratijom, imperijalnom higijenom, sportom, literaturom. Kolonijalizmom i jezikom je povezala planetu. Srbiju su u svakoj fazi od tada, osim dvadesetak godina posle Drugog svetskog rata, u razvoju ometali ratovi, razdori, kolektivna uobraženost i nedostatak kolektivne pameti. Politika i političari u koje je ulagala najviše (uglavnom emocije, novac su uzimali sami) bili su njena zla kob.

Ali u poslednje vreme ni „Vretaniji“, kako su je nekad zvali ovde u „Sklavoniji“, ne cvetaju ruže. Nema više kolonija u koje može da prelije nezaposlenost, a iz afričko-azijskog područja, gde je sa Francuskom i Amerikom učestvovala u rušenju vlada i država u poslednjih 15 godina, preti opasni revanšizam u obliku terora. Američki predsednik Obama je više puta javno obznanio nezadovoljstvo stepenom učešća Britanaca u zajedničkim akcijama, a nedavno je zapretio Kameronu da će im ukinuti i status „specijalnog odnosa“ sa Amerikom ukoliko ne uplate makar dva posto svog budžeta za odbranu. Ne možemo samo i jedino mi biti na prvoj liniji fronta, rekao je Obama, jer se tako naša bombardovanja (na primer u Libiji), zahvaljujući pasivnosti naših saveznika, pretvaraju u shit-show. Kameron bi istovremeno hteo i da izađe i da ostane u Evropskoj uniji, prosto ne znajući kako da izbegne posledice razaranja severnoafričkih i srednjoistočnih država i društava, koje prete da talasima izbeglica potope i unište Evropsku uniju. A proslavljeni pisac Martin Ejmis u svom romanu Lionel Asbo-State of England dikensovski sumorno opisuje englesko društvo, ispunjeno surovošću, licemerjem, korupcijom, delinkvencijom i kriminalom. Moto romana je: Who let the dogs in?… This, we fear, is going to be the question. Who let the dogs in? Who? Who?

Pojavom, oblačenjem i ponašanjem predstavnici Engleske bi uglavnom neutralisali negativni imidž kolonijalne pohlepe, osvajali su naklonost i pokornost domorodaca koje su porobljavali. Čuveni Džeremi Paksman se u svojoj BBC seriji Imperija zapitao kako je bilo moguće da šest hiljada engleskih oficira vlada indijskim potkontinentom i narodima od dvesta miliona? Uspevali su to – blefom. Blefirali su uzvišenost belih bogova. Aristokratskom arogancijom predestiniranih vladara dugog lica blefirali su naivne i pitome, a inženjerskim tehnikama i oružjem izazivali divljenje. Blefirali su i čuveno mutuality (uzajamno poštovanje). Kada se pukovnik Džordž Lojd Hodžis sa svojom lejdi 17. maja 1837. godine tačno u podne iskrcao na savsko pristanište pojavom je potpuno očarao prisutnu gomilu u orijentalnim haljinama, šalvarama, anterijama, fesovima, šubarama, jelecima, opancima i papučama… Dvanaest topova je zapucalo u čast sa Kalemegdana. Lejdi je bila u beloj haljini, a pukovnik u crvenom fraku, u belim pantalonama uvučenim u čizme konjanika i sa šeširom koji je krasilo ogromno belo pero. U naša dva martovska dana princ Čarls je pojavom, ponašanjem, savršeno skrojenom garderobom i otmenošću sa kojom je nosio, zasenio prisutne. Tačno u taktu fit i fer odmerenog engleskog džentlmena kretao se među domaćinima koji su se skorojevićevski šepurili nakićeni garderobom iz preskupih stranih butika koja im nije „legla“ pa im je umesto da sakrije još više otkrivala urođenu nezgrapnost. Na društvenim mrežama razlilo se mnogo šaljivih komentara na tu temu. Otmenost, međutim, kao i pismenost ne mogu se folirati, u njih se moraju uložiti vekovi mukotrpnog truda da bi se došlo, recimo, do mere princa Čarlsa. Brze ženske oči nisu propustile da uoče da princ u zrelim mnogo bolje i privlačnije izgleda nego u mlađim godinama kada nas je prvi put, pre 38 godina, posetio.

Princ Čarls nas je dobronamerno upozorio da nije zdravo gledati u prošlost, mada je sam nedavno posegao za njom i ničim izazvan hitlerizovao Putina, što je bilo sluđivanje zdravog razuma, a zdrav razum (common sense) je temelj engleske tradicije i engleski doprinos čovečanstvu. Ipak, da se prošlost ne može zaboravljati i da pripada modernom identitetu pokazao je politički novinar Endrju Mar kada je u svojoj knjizi The making of modern Britain podsetio da je upravo Britanija na početku 20. veka izumila koncentracione logore, masovne torture, genocid i vojne operacije nazvane „spaljena zemlja“. Armija od milion Engleza je ratovala protiv 60 hiljada Bura, Lord Kičener je spalio stotine farmi (I vegetaciju i životinje). Brda, šume i doline gde su se vodile borbe pregradio je bunkerima i ogradama od bodljikave žice, žene i decu je saterao u logore gde su bili satrveni glađu i bolestima. Rezultat je bio 29 hiljada mrtvih Bura, većinom dece. A tek terori Sesila Roudsa? Endrju Mar je takođe podsetio da je Englez Galton eugenskim istraživanjima podstakao naciste da zasnuju Institut za rasnu higijenu i podele čovečanstvo na više i niže rase. Čiju je tradiciju rabio Hitler? Englesku ili rusku? Simpatična je bila sažaljiva opaska princa Čarlsa da su nas „mnogo bombardovali“, mada su u 20. veku Englezi bili šampioni u toj disciplini. Džeremi Paksman i Endrju Mar traže od sunarodnika da dobro prouče svoju prošlost i bez mitologije se suoče sa njom, a to je nama, suprotno preporukama princa Čarlsa, potrebno više nego ikada. Makar zato da nam velike sile ne bi birale „prošlost“, ili aktivirale i podržavale one „prošlosti“ koje na Balkanu dovode do bratoubilačkih ratova i demodernizacije.

U pravu je, međutim, bio princ Čarls kada nas je posavetovao da se okrenemo budućnosti. Pukovnik Hodžis hteo je da pomogne knezu Milošu da krene u budućnost i modernizuje se. Srbija tada nije imala prošlost, imala je samo prolongiranu sadašnjost, večno Sada i Ovde. Pukovnik je dolazio iz zemlje koja je bila u poodmakloj fazi industrijske revolucije i na pragu viktorijanskog prosperiteta. Savetovao je stvaranje jakih institucija koje bi suzbile samovolju lidera i donošenje zakona koji bi obezbedili apsolutno poštovanje slobode ličnosti i zaštitu privatne svojine. Knezu je poklonio najmoderniji plug, čudo tadašnje tehnike.
Plug je posle trideset godina nađen u nekoj šupi neraspakovan i zarđao, niko nije imao ni prirodnu radoznalost da ga pogleda, a kamoli da pokuša da ga upotrebi. Da je pukovnik poklonio pušku pucale bi iz nje i dičile bi se i naredne generacije sve dok se ne bi raspala. Kakav plug kada se dobila „svoja narodna država“ pa je i kuso i repato moglo da postane knez, ministar, oficir, vojvoda, predsednik, državni liferant i da mu od bogatstva zgrnutog prodavanjem magle požive i unuci! I zašto bi štitili dostojanstvo ličnosti i privatnu svojinu kada je to najslađi plen, najslađe polje osvete i represije, zastrašivanja i egzerciranje moći, jer kakva je to vlast ako ne može svakog da utuca i uništi do praha i pepela!? Ili makar samo muči! Bez ugrožavanja lične slobode i otimanja privatne imovine nema tiranije, a ako nema tiranije kako da napredujemo „mi“, kako da se svetimo „onima“, kako da realizujemo zavist i pohlepu ili mržnju prema drugom koji navodno nije bolji a ima više, ili ima nešto što nama smeta i što ne bi smeo da ima!? Dakle, kakav plug, daj nam vlast da sudimo i tamničimo! Kakva demokratija, daj nam tiraniju da se svetimo i bogatimo! Saveti pukovnika Hodžisa nisu bili prihvaćeni, nesređeno društvo uletelo je u istoriju koja se, kako je princ Čarls primetio, zbog svog viška, uprkos herojstvu Srba, teško podnosila. U posetu je stigao nekoliko dana pred 27. mart, a pre 75 godina to je bio dan kada je na podsticaj Londona Beograd demonstrativno odbacio prijateljstvo sa nacističkom Nemačkom, prihvatio savezništvo sa Britanijom i izabrao budućnost sa okupacijom i građanskim ratom. I danas se trpe posledice te odluke.

Princ Čarls je u dva dana obišao dva grada sa najvišom i najgušćom koncentracijom naseljenosti u republici i trudio se da dođe u neposredan kontakt baš sa običnim svetom. Toplo je i srdačno primljen, bez ikakvog ekscesa, što osporava panična upozoravanja nekih analitičara i predstavnika raznih budnih „posmatračkih“ organizacija da su građani Srbije sve više naklonjeni Rusiji, pa čak da je izvršena i „rusifikacija srpskog nacionalizma“. Ko može da ima simpatije za Hilari Klinton kada se zna njena uloga u uništavanju Gadafija i Libije? Ali, to ne znači da se Amerika mrzi, a Rusija obožava. Kao što ni pohvala Putinu za izvanredno obavljen mandat UN u Siriji na suzbijanju terorizma, ne mora značiti rusoljublje. Aktivna mržnja prema Putinu i Rusiji, kakvu zahtevaju razni propagandisti od građana Srbije, nije dokaz lojalnosti Zapadu, već samo mržnja, ista onako destruktivna kakva je probuđena i rasplamsana na Srednjem Istoku i u severnoj Africi.
Pukovnika Hodžisa je u Srbiju zapravo doveo plavokosi Dejvid Urkvart, politički avanturista i toliko okoreli rusofob da je i engleskog kralja oklevetao da je rusofil i tužio ga sudu za izdaju zemlje. Pukovnik je od lorda Palmerstona dobio zadatak da po svaku cenu, ali bez pozivanja na britansku vladu, ličnim uticajem suzbije rusko prisustvo. Knez Miloš je sa njim uspostavio vrlo srdačne odnose i uz prevođenje doktora Bartolomea Kuniberta ušao u opširne rasprave. Pukovnik je Milošu postao soul-mate. Prebacivao mu je što Britanci imaju više interesa za Novi Zeland nego za Srbiju, ali mu je pukovnik ukazivao da geografija i zabačenost Srbije van glavnih svetskih puteva onemogućavaju ozbiljniju i svesrdniju podršku. Kneževom tajkunskom okruženju (koje je bilo i prorusko i protursko, za svakoga ko bi im omogućio otimanje trona i državne blagajne) nije se dopadao civilizatorski uticaj pukovnika Hodžisa. Razvili su strahovitu prorusku kampanju među rajom koja pojma nije imala ni šta je ni gde je Rusija, iskoristili Hodžisa kao ubitačni argument da dokažu Miloševu izdaju narodnih interesa, tako da je pukovnik morao hitno da napusti Srbiju, a za njim je proteran i Miloš.
Hodžisova misija je lako propala, jer je London želeo da pukovnik bude u Srbiji, ali ne i Britanija, da razgoreva rusofobiju, ali bez britanskog oficijelnog učešća. Ako je i princ Čarls prošetao tek da bi Rusima pod nos bila dignuta zastava Union Jacka bez namere Londona da Srbiji otvori vrata Evropske unije, onda je i on, kao i Hodžis, sveden na let bajkovitog Petra Pana u zemlju Nedođiju (Neverland).
Pukovnik Hodžis je knezu Milošu poklonio najmoderniji plug, čudo tadašnje tehnike. Plug je posle trideset godina nađen u nekoj šupi neraspakovan i zarđao, niko nije imao ni prirodnu radoznalost da ga pogleda, a kamoli da pokuša da ga upotrebi. Da je pukovnik poklonio pušku pucale bi iz nje i dičile bi se i naredne generacije sve dok se ne bi raspala. Kakav plug kada se dobila „svoja narodna država“ pa je i kuso i repato moglo da postane knez, ministar, oficir, vojvoda, predsednik, državni liferant i da mu od bogatstva zgrnutog prodavanjem magle požive i unuci

Komentari





Prepišite ovaj kod

Komentari (0)