Momčilo Đorgović

12 DANA U JAPANU (4): Cool Japan u miso supi

datum 27.01.2017 16:10 od mdjorgovic, kategorija: PUTOPISI pregledano 131 pregleda, komentari 0 komentara

Naročito posle drugog i trećeg nastavka ovog feljtona javljali su mi se poznanici koji su bili u Japanu. Iznenađeni su opisom razmera japanskog poraza i surovošću okupacije. Zar je moguće da se to dogodilo, kako su mogući takvi opisi, pitaju se. Slika Japana koja se nudi svetu, pa i kada tamo živite neko vreme, upućuje vas na kontemplativnu tradiciju – Konfučije, bušido, samuraji, gejše, kabuki, istočnjačka smirenost, suši, svila, trešnje, hrizanteme, dalekoistočna mistična egzotika.

Lako je obući japansku odeću, ali teško je biti Japanac: Autor u dalekoistočnoj egzotici

Već ta slika, međutim, proizvod je vesternizacije Zemlje izlazećeg sunca, a samuraji, gejše, bušido sasvim su komercijalizovani i dograđeni kroz masovnu kulturu. Kao što su Amerikanci ostavili Hirohita na prestolu da svedoči da Japan, uprkos apokaliptičnoj destrukciji, još postoji, tako su podstakli povratak tradicije da poput bilborda Potemkinovog sela sakriju sofisticiranu kolonizaciju i kontrolu društva. I sami Japanci, ugledajući se na Amerikance, poslednjih godina razvili su industriju meke moći tzv. Cool Japan, od mangi, anime, stripova, karaoka do svih ostalih muzičkih i u carstvu pokemona virtuelnih kompjuterskih igrica. Skeptici tvrde da je ta iluzionistička parada zapravo maska, netačna i iskrivljena slika, koja skriva realno stanje u japanskom društvu.

Izvršena je velika čistka levičara. Na hiljade ih je izbačeno iz državnih službi, škola, fakulteta, redakcija. Reditelji, pisci, novinari nisu mogli ni da stvaraju ni da objavljuju. Uspostavljena je najstroža cenzura i samocenzura. Kritika američke vojske i okupacionih vlasti bila je strogo zabranjena. CIA je uspostavila veze sa mafijašima, militaristima, ultranacionalistima, sa svima koje je prethodno proganjala da bi “demilitarizovala i demokratizovala” japansko društvo

Kako je izgledao poraz i šta se događalo tokom okupacije, o svemu tome počinjemo da saznajemo tek po padu Berlinskog zida i u vreme rata u Persijskom zalivu, kada su Amerikanci tražili od japanske države da se vojno angažuje.

Podnošenje nepodnošljivog
Tek tada se stvaraju uslovi za ukidanje i cenzure i samocenzure, pa se o sudbini Japana posle Drugog svetskog rata počelo otvoreno govoriti. Tekst govora indijskog sudije Rada Bino Pala sa Tokijskog suđenja bio je zabranjen tokom okupacije, a zatim ignorisan do kraja dvadesetog veka. Oko 1976. godine mogli su do njega doći japanski studenti, ali u veoma skraćenom i pročišćenom izdanju. U izvornom obliku bio je dostupan tek posle smrti Pala – 1999. godine. Palova argumentacija na suđenju bila je politički dinamit i već je tada nagoveštavala da će velike sile lažirati uzroke ratova, kao što se i dogodilo kasnije u Vijetnamu i Iraku. On nije bio za to da se Japanci aboliraju za zločine koje su počinili, ali bio je protiv toga da se optuže za “tajnu zaveru” jer su zapravo njih kao Azijate u nasilje uvukli Amerikanci. Podsetio je da je američki sekretar za rat zapisao u svom dnevniku dve nedelje pre japanskog napada na Perl Harbor o potrebi da se Japanci provociraju da “opale prvi metak”. Pal je na 1.235 kucanih strana postavio pitanje legitimnosti Međunarodnog vojnog suda za Daleki istok (IMTFE). Kako IMTFE sudi Japancima za masakre, a ne sudi istovremeno i saveznicima koji su isplanirali i autorizovali strateška bombardovanja civilnih meta? Kolonijalisti i kapitalisti, primetio je Pal, pokrenuli su tolike ratove i šta je u tom slučaju “međunarodni zakon”. Da li je to pravda koju pobednik uspostavlja nad pobeđenim? To nije pravda, zaključio je sudija Pal, već “žeđ za osvetom”.
Prilikom predaje car Hirohito pozvao je sunarodnike da “podnesu nepodnošljivo”. Za razliku od Amerikanaca, Japanci su drevni narod, nisu nastali u poslednjih sto pedeset godina, njihov osećaj za vreme je drugačiji pošto su iza sebe ostavili stoleća uspona i padova, procvata i zamiranja. I kada ih je car pozvao, razumeli su ga i stegli zube – stiglo je “nepodnošljivo”, koje će oni kad-tad savladati i nadvladati “podnošenjem”.
Amerikanci su im izdiktirali ustav. Zabranili su im religiju, za šinto su rekli da je to divljačka, mračna, džungla-religija. Zabranili su im držanje vojske. Naručivali su od vlade zakone i propise. Usmeravali investicije. Napravili su od Japana vojnu fabriku za ratove u Koreji i Vijetnamu. Uređivali im državni i politički život. Određivali pravce spoljne politike. General Daglas Mekartur bio je božanstvo. Kao pravi bog, on je bio udaljen od svih okružen veličanstvenom aurom. Prebivao je u krugu porodice, komunicirao sa najbližim oficirima, koje je on izabrao a ne Vašington. Šef CIA bio mu je najbliži saradnik. Računa se da je za sedam godina okupacije imao kontakte sa samo trinaest Japanaca, i to najvišim državnim funkcionerima. Nikada nije putovao po arhipelagu, niti upoznao narod i zemlju. Povremeno je gledao fotografije raznih predela i gradova ili filmske reportaže. Držao je da su Japanci narod u dečjem uzrastu od dvanaest i po godina. Bio je posvećen Starom zavetu i kaubojskim filmovima. Hodao je kao Gari Kuper, držeći ruke na gotovs kao revolveraši pred obračun u filmovima. Bio je ubeđen da izvodi pravednu misiju civilizovanja necivilizovanog sveta i da zaslužno uživa trijumf starorimskih imperatora. Prvi je među oficirima poneo “rej-ban” naočare i izgradio neodoljivi šmekerski imidž, stvorio je militarističku ikonu dvadesetog veka. Pre nego da stigne u Japan, imao je i on svoju madam Baterflaj. Kada su počeli, on je imao 50, a Elizabeta Kuper, devojka sa Filipina, 16 godina. Kasnije se i ona kao Ćo Ćo San ubila.

Doajen japanskog žurnalizma Hara Tošio nedavno je izjavio: “Japan danas doživljava otvaranje tema koje ga smeštaju van sveta, to su karakteristična nacionalistička gledišta uoči fašističke vladavine Japanom.” Buđenje nacionalističke retorike dobri poznavaoci Japana objašnjavaju dvadesetogodišnjom privrednom stagnacijom posle snažnog uspona i velikog buma

Amerikancima, međutim, mira nisu davali japanski levičari – socijalisti, komunisti i marksisti. Kada su narodu ponudili “demokratizaciju i demilitarizaciju” i kada su počeli da se uživljavaju u ulogu “revolucionara odozgo”, pojavili su im se ti “revolucionari odozdo”. Oni su bili svuda – u školama, na univerzitetima, u sindikatima, fabrikama, novinama, na trgovima, među štrajkačima i demonstrantima. Mogli su u štrajk da povedu po dva, tri miliona radnika. U javnosti i na građane imali su veliki uticaj. Čak su i hvalili Amerikance zbog njihovih antiratnih i antifeudalnih reformi. Sa komunističkom Kinom i SSSR preko puta, sa crvenom Korejom i mogućnošću da to postane i Indokina, Amerikanci su se, na tom delu Pacifika i pred vratima Azije, osećali veoma nestabilno i ugroženo. General Mekartur tražio je od japanske vlade da spreči aktivnosti tih, kako ih je nazivao, “ekstremista” i “subverzivnih partija”. Ukoliko ništa ne učine, pretio je, intervenisaće on sa svojim jedinicama.

CIA inženjering
Počeo je politički i društveni inženjering. U raščišćavanje, kako navode profesori Džonatan Klements i Jošio Sugimoto, uključila se CIA. Izvršena je velika čistka levičara. Na hiljade ih je izbačeno iz državnih službi, škola, fakulteta, redakcija. Reditelji, pisci, novinari nisu mogli ni da stvaraju ni da objavljuju. Uspostavljena je najstroža cenzura i samocenzura. Kritika američke vojske i okupacionih vlasti bila je strogo zabranjena. CIA je uspostavila veze sa mafijašima, militaristima, ultranacionalistima, sa svima koje je prethodno proganjala da bi “demilitarizovala i demokratizovala” japansko društvo. Osuđeni za ratne zločine puštani su iz zatvora, vraćani su na visoke funkcije. Levičarske partije razbijane su iznutra, njihove manifestacije bile su zabranjivane.
Iz klase A političkih osuđenika CIA je iz zloglasnog zatvora Sugamo izvukla Nobusukea Kišija, ministra u ratnoj vladi cara Hirohita, i dala mu u zadatak da okupi sve tradicionalne i konzervativne frakcije u jedinstven front protiv levičara. Kiši je u mladosti bio aktivni fašista. Po puštanju iz zatvora stvorio je proameričku Liberalnu demokratsku partiju (LDP), doveo je na vlast 1955. godine i bio predsednik vlade. LDP je populistička stranka čiji su ciljevi bili privredni rast i mobilizacija cele nacije u politici nacionalnog spasa. Sa kratkim prekidima ta partija je na vlasti do danas. I mada Japan nikada nije bio država jedne partije, ipak pedeset godina isti mentalitet drži vlast. Kiši je, inače, deda aktuelnog premijera Abua Šinzoa, tvorca tzv. abenomike. Kao i njegov deda Kiši, i Abu Šinzo ispravlja “nepravde” iz prošlosti, odbacuje sve presude Međunarodnog vojnog suda za Daleki istok i rehabilituje osuđene generale i ministre. Revidiraju se dosadašnje “istine”, usledila je i revizija istorije, što je izazvalo žestoke reakcije u regionu, naročito u Kini i Koreji.
Iako su sa Amerikom u složenom spletu azijskih, pacifičkih i globalnih odnosa, Japanci ne zaboravljaju da su drevna i viša rasa. Kritički i distancirani odnos prema svojim kolonizatorima oni otkrivaju u umetničkim delima. Upravo su reč rašomon, koja označava nemogućnost istine u ljudskim odnosima s obzirom na različite perspektive gledanja, u međunarodni rečnik ubacili Japanci. Kurosava je 1950. godine snimio film “Rašomon” i dobio Zlatnog lava u Veneciji, i mnogi smatraju da je alegorija konfuzije i farsičnog suđenja na Tokijskom tribunalu.
Veliki svetski uspeh pedesetih godina imao je film Iširoa Honde “Godzila, morsko čudovište”. Godzila je bila užasavajuća personifikacija katastrofe koja može izroniti iz mora. A iz mora su upravo izronili Amerikanci i okupirali ih. Dakle, mogu i oni biti to čudovište. U bestarijum ih smešta i “Maradona japanske književnosti” Rju Murakami u psiho-horor romanu “U miso supi”, za koji je nagrađen i prema kome bi Vim Venders trebalo da snimi film. Manijak iz Amerike, podivljao od usamljenosti, dolazi u Tokijo i počinje da kolje i čereči sve što stigne, pre svih – žene. Njemu niko ništa ne može, ni policija, ni cela država, on je nedodirljiv i neuhvatljiv, a pri tom svuda prisutan. Prepametan je, ali je čudovište. I još je, tu mu se japanski vodič naročito podsmeva – repa bez korena. Jer on je u Americi doseljenik, ne zna ni odakle potiče, niti ko su mu otac i majka. U Americi su ga odgojili kao mašinu za ubijanje, sve ljudsko i kulturno mu je strano. Rju Murakami inače je desničar, a ne levičar.

Han sistem
Pre nekoliko dana svet je obišla fotografija sa završne večere Istočnog ekonomskog foruma G20 u Vladivostoku: Abe Šinzo, japanski premijer, sa desetinama savetnika i ministara u gustom stroju kao jedan, a svi u frakovima, belim košuljama, sa mašnama i u sivim pantalonama, silaze ili, bolje reći, prelivaju se monumentalnim stepeništem. Iz grupe izbijaju moć i solidarnost, iako su nasmešeni, deluju čvrsto i kompaktno kao pesnica. Spontano su učinili vidljivim smisao za slogu, za međusobnu koordinaciju i organizaciju, te fanatično akciono jedinstvo za postizanje nacionalnih ciljeva.
Lojalnost grupi primarna je vrednost i smatra se temeljom svih japanskih postignuća. Vertikalna lojalnost unutar grupe je dominantna. Japanci ne razvijaju ego i individualnost, tvrde antropolozi, niti ih uopšte imaju kakvim postoje na Zapadu. Ostvarivanje ciljeva grupe čini ih psihološki zadovoljnim, a emocionalnu stabilnost postižu kada ih nadređeni prihvataju i kada im stavljaju do znanja da računaju na njih. Jošio Sugimoto takvo ponašanje naziva “prijateljskim autoritarizmom” i primećuje da je takva grupa pod naponom moćne centripetalne sile. Svaki član grupe interiorizuje i prihvata isti vrednosni sistem, i bez pogovora izvršava naređenja i sprovodi instrukcije nadređenih do detalja, a spontanost i individualna slobodna akcija na svaki način se obeshrabruju.

I sami Japanci, ugledajući se na Amerikance, poslednjih godina razvili su industriju meke moći tzv. Cool Japan, od mangi, anime, stripova, karaoka do svih ostalih muzičkih i u carstvu pokemona virtuelnih kompjuterskih igrica. Skeptici tvrde da je ta iluzionistička parada zapravo maska, netačna i iskrivljena slika, koja skriva realno stanje u japanskom društvu

Propagira se ideologija jednakosti i nacionalne homogenosti, a klasne razlike zabašuruju se koliko god je moguće. Razvija se prijateljska atmosfera između nadređenih i podređenih, šefovi takođe zavrću rukave i rade ili čiste radni prostor od radnog stola do toaleta. Svako društvo, tim ili firma imaju svoju himnu, koju preko dana svi zajedno otpevaju makar jedanput. Svaka grupa podeljena je u manje podgrupe (tzv. han sistem), koje se međusobno takmiče i iz svakog člana se tako izvlači maksimum. Pošto svaki “han” može biti ili pohvaljen ili ukoren kao kolektiv, postoji konstantni unutrašnji pritisak na svakog člana da dosegne uspostavljeni standard. Upravo su tako došli do tzv. TQC pokreta (Totalne kontrole kvaliteta), kome se pripisuje japanski privredni uspeh.
Tu vrstu kontrole izmislili su Amerikanci i oni je sprovode upoređivanjem svakog proizvoda sa uzorkom. Za razliku od njih, Japanci postižu kvalitet zajedničkim nadgledanjem i međusobnim takmičenjem. Od svake grupe očekuje se da unapredi i kvalitet proizvoda i svoju efikasnost rada da bi se maksimalizovala proizvodnja i učinak na tržištu. U tom takmičenju zaposleni nesvesno konceptualizuju svoj posao ne sa radničkog, već sa menadžerskog stanovišta i veoma su posvećeni kompaniji. Odgovornost je i grupna i pojedinačna. Han grupama prožeto je celo japansko društvo, od komšiluka do vrha države, ima ih na stotine hiljade jedinica.
I još jedna nimalo nebitna stvar: među 120 miliona Japanaca nema nepismenih. Ukupan dnevni tiraž novina u 2012. godini bio je oko 48 miliona primeraka, a ukupan broj domaćinstava je 54 miliona. U istoj godini oko desetak nedeljnika imalo je tiraž od sto do sedam stotina hiljada primeraka. Najmanji tiraž je imao Njuzvik, oko 65.000 primeraka.

Carstvo malog biznisa
Temelji japanskog društva jesu hijerarhija i harmonija. Zbog te jednodušnosti Japan je za sociologe najbolji primer tzv. konsenzus društva. Ono ima visok nivo stabilnosti i kohezije, što liderima umnogome olakšava aktiviranje i usmeravanje populacije. Upravo takvim društvenim mehanizmima Japan se uzdigao poput Feniksa iz pepela nakon poraza u Drugom svetskom ratu.
Predrasuda je da “japansko čudo” počiva na velikim firmama kao što su “Tošiba”, “Tojota” ili “Micubiši”, kao i u Nemačkoj, privreda je satkana od tzv. malog biznisa, koji je dinamičan, fleksibilan, inovativan i kreativan. Male su kompanije sve one koje zapošljavaju do tri stotine radnika i sa kapitalom od tri stotine miliona jena. Firme koje imaju od deset do devedeset devet radnika upošljavaju pedeset odsto ukupne radne snage. Svi zaposleni firmu doživljavaju kao porodicu, trude se da imaju toplu atmosferu, red i higijenu oko sebe. Štaviše, doživljavaju je kao centar života, mnogo važniju od njihove sopstvene porodice. Ali to ne znači da je firma altruistička i krava muzara, podrazumeva se samožrtvovanje i da moraju da se bore, takmiče, da prave što veći profit i što veću akumulaciju kapitala.
Pobednički slogan prve Abeove vlade bio je “Mi smo kabinet koji će napraviti lep Japan i odvesti nas što dalje od posleratnog režima”. Ići dalje od “posleratnog režima” bilo je obećanje da će Japan vojno jačati i da će nacionalističke teme biti aktualizovane u javnosti. I mada je Abe pobedio na izborima sa 70 odsto, ubrzo je pao na 50, a zatim je i podneo ostavku. U drugoj svojoj vladi on pažljivo izbegava nacionalističke priče i prednost daje ekonomskim temama. Abeova partija LDP vlada medijima i oko toga su danas velike rasprave. U sudaru su tzv. patriote, nacionalisti i liberali, koji smatraju da nema slobodnog društva bez slobodnih medija.
Doajen japanskog žurnalizma Hara Tošio nedavno je izjavio: “Japan danas doživljava otvaranje tema koje ga smeštaju van sveta, to su karakteristična nacionalistička gledišta uoči fašističke vladavine Japanom.” Buđenje nacionalističke retorike dobri poznavaoci Japana objašnjavaju dvadesetogodišnjom privrednom stagnacijom posle snažnog uspona i velikog buma. Širi se nezaposlenost među mladima, gubi se svetsko tržište, jačaju autoritarne institucije i sužavaju se građanske slobode. Liberalni komentatori sa zebnjom očekuju decembarske izbore 2016. Veruju da će se, ukoliko neki veliki skandal ne uzdrma poziciju LDP-a, i posle izbora autoritarne tendencije nastaviti. Cool Japan krčka se u miso supi.


Tagovi: Japan, Momčilo Đorgović

 

Ostavite komentar

Ime:

Email:

Komentar:

Unesite kod sa slike: (antispam)
Prepišite ovaj kod

Komentari (0)

Dosadašnja izdanja

TRAGEDIJA JEDNOG NARODATRAGEDIJA JEDNOG NARODA

Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe...

kliknite za dalje >>>

 “USPON I PAD TITOVE JUGOSLAVIJE I RANKOVIĆA NA BRIONIMA” “USPON I PAD TITOVE JUGOSLAVIJE I RANKOVIĆA NA BRIONIMA”

Politički putopis u 30 dramskih slika...

kliknite za dalje >>>

SRPSKI VALCERSRPSKI VALCER

 Okret smrti, ljubavi, incesta, politike i korupcije, atentata, novina...

kliknite za dalje >>>

EAST OF WEST, WEST OF EASTEAST OF WEST, WEST OF EAST

Reports from the storm of Serbian politics...

kliknite za dalje >>>

ĐILAS: VERNIK I JERETIKĐILAS: VERNIK I JERETIK

Knjiga razgovora sa Milovanom Ðilasom...

kliknite za dalje >>>

Kategorije tekstova

Anketa

Design by draganmarkovic.net