Momčilo Đorgović


Polemike iz dnevnog lista Politika 2010/1011.

X ДЕО - Увредљиво фаворизовање нихилистичких образаца „нове историје“

datum 19.02.2011 10:37 od mdjorgovic, kategorija: POLEMIKE U POLITICI pregledano 712 pregleda, komentari 0 komentara

За­што и са ка­квом на­ме­ром од Ср­би­је 19. ве­ка пра­ви­ти „там­ни ви­ла­јет” без ре­да и по­рет­ка, а ре­зул­та­те огром­них на­по­ра уло­же­них у ства­ра­ње прав­не др­жа­ве не­ги­ра­ти? Ни­по­да­шта­ва­ње соп­стве­не про­шло­сти не­ће нас ни­ку­да од­ве­сти

Су­за­на Ра­јић

Ис­тра­жи­вач­ко но­ви­нар­ство ко­је за­ла­зи у на­уч­на по­ља би­ло ко­је ди­сци­пли­не сва­ка­ко је по­жељ­но за по­пу­ла­ри­са­ње по­је­ди­них про­бле­ма и пи­та­ња. Ме­ђу­тим, за ту вр­сту по­сла мо­ра по­сто­ја­ти од­го­вор­ност ауто­ра ко­ја под­ра­зу­ме­ва, из­ме­ђу оста­лог, и усва­ја­ње еле­мен­тар­них ме­то­до­ло­шких и на­уч­них на­че­ла ва­же­ћих у до­тич­ној ис­тра­жи­вач­кој обла­сти. То је услов си­не qуа нон у објек­тив­ном и пло­до­но­сном ин­фор­ми­са­њу јав­но­сти.

Ка­да је у пи­та­њу исто­ри­ја, на­уч­не осно­ве утвр­ђе­не за би­ло ко­ји вре­мен­ски пе­ри­од мо­ра­ју се ува­жа­ва­ти као та­кве све док се но­вим ва­лид­ним ре­зул­та­ти­ма не до­ка­же да се исте мо­ра­ју ко­ри­го­ва­ти или ме­ња­ти. Тер­ми­но­ло­шка и пој­мов­на пре­ци­зност ну­жни су пред­у­сло­ви ка­ко би чи­та­о­ци раз­у­ме­ли су­шти­ну и мо­гли да кри­тич­ки ми­сле о про­бле­му ко­ји се пред њих из­но­си.

Ср­би­ја 19. ве­ка ни­је бе­жа­ла од Евро­пе, већ јој је сла­ла сво­ју де­цу на шко­ло­ва­ње и уса­вр­ша­ва­ње. Че­му он­да тај из­ми­шље­ни страх Ср­ба од европ­ске кул­ту­ре и ци­ви­ли­за­ци­је?

Ако се не по­сту­па та­ко, до­ла­зи до по­ле­ми­ка, по­пут ове ко­ја је во­ђе­на про­те­клих ме­сец да­на у Кул­тур­ном до­дат­ку ли­ста По­ли­ти­ка, а ко­ја се ба­ви­ла пи­та­њи­ма ко­ја су у исто­риј­ској на­у­ци об­ра­ђе­на и обра­зло­же­на. Исто­ри­ча­ри су мо­ра­ли да де­ман­ту­ју твр­ђе­ња да у Ср­би­ји три­де­се­тих и че­тр­де­се­тих го­ди­на 19. ве­ка ди­на­сти­је ни­су по­сто­ја­ле, да об­ја­шња­ва­ју пој­мо­ве по­пут др­жав­ног уда­ра и гра­ђан­ског ра­та, да уста­во­бра­ни­те­ље и њи­хов по­ли­тич­ки и еко­ном­ски про­грам вра­ћа­ју у исто­риј­ски, од­но­сно на­уч­ни кон­текст, да по­твр­ђу­ју Га­ра­ша­ни­но­во аутор­ство На­чер­та­ни­ја, а пре све­га да не­ги­ра­ју по­сто­ја­ње кон­цен­тра­ци­о­них ло­го­ра у но­во­ве­ков­ној Ср­би­ји и да раз­об­ли­ча­ва­ју нео­сно­ва­не тврд­ње о Ср­би­ма као си­ло­ва­те­љи­ма.

Исто­риј­ска и прав­нич­ка ли­те­ра­ту­ра, до­ма­ћа, а за оп­ште пој­мо­ве и стра­на, утвр­ди­ле су чи­ње­ни­це за исто­риј­ске до­га­ђа­је, а де­фи­ни­ци­је за пој­мов­не струк­ту­ре. И сви ко­ји же­ле да том опу­су до­да­ју и сво­је ми­шље­ње мо­ра­ју ува­жа­ва­ти већ по­сто­је­ћа. Ако их пак спо­ре, то мо­ра­ју чи­ни­ти ар­гу­мен­то­ва­но, а ни­ка­ко по соп­стве­ном на­хо­ђе­њу и ду­плим ар­ши­ни­ма, те про­из­вољ­ним ква­ли­фи­ка­ти­ви­ма. Ме­ђу­тим, овај по­след­њи при­ступ је све уче­ста­ли­ји.

Вр­ло је ин­ди­ка­тив­но схва­та­ње по­је­ди­на­ца из но­ви­нар­ског есна­фа о за­да­ци­ма и уло­зи исто­ри­ча­ра у дру­штву. Оно је у мно­го че­му на­ка­рад­но, има­ју­ћи у ви­ду на­уч­не ме­то­де ко­јих се исто­ри­ча­ри мо­ра­ју при­др­жа­ва­ти. Уза­луд се исто­ри­ја ко­пр­ца да не бу­де ни­чи­ја слу­шки­ња! Од ње се оче­ку­је да по­је­ди­не исто­риј­ске лич­но­сти под­врг­не пси­хи­ја­триј­ској ана­ли­зи, да им се утвр­ђу­ју ге­нет­ске гре­шке и ко­до­ви, да се у исто­риј­ској вер­ти­ка­ли тра­же „ма­три­це зла” ко­је во­де до са­вре­ме­ног дру­штва, да се „ан­ти­па­тич­не” исто­риј­ске лич­но­сти оква­ли­фи­ку­ју као зло­чин­ци, кри­ми­нал­ци и ти­ра­ни. Па зар би то он­да би­ла исто­ри­ја? Не, по­што­ва­ни чи­та­о­ци, то би би­ла зло­у­по­тре­ба исто­ри­је. Исто­ри­ча­ри ни­су цен­зо­ри, ни су­пер­ви­зо­ри. Њи­хов за­да­так је да про­у­че епо­ху и љу­де ко­ји су у њој ства­ра­ли, да утвр­де си­сте­ме вред­но­сти и на­чи­не ми­шље­ња у про­шло­сти и да их об­ја­сне у кон­тек­сту вре­ме­на и до­га­ђа­ја.

Мон­стру­о­зну по­ми­сао да се у не­ком бу­ду­ћем нео­марк­си­стич­ком при­сту­пу из исто­ри­је „из­ба­цу­ју” и „уба­цу­ју” лич­но­сти по не­чи­јим „ви­шим” и „де­мо­крат­ским” на­че­ли­ма, исто­ри­ча­ри не­ће и не мо­гу да сле­де. Ка­да ће­мо већ јед­ном да схва­ти­мо да је Исто­ри­ја не­ми­нов­ност ко­ју ба­шти­ни сва­ки на­род на све­ту и не­ма тог „на­о­чи­тог” и „вр­лог” гра­ђа­ни­на ко­ји има пра­ва да од­ре­ђу­је ко ће у њу ући, а ко не! На­про­тив, упра­во тен­ден­ци­је за се­лек­ци­јом на „по­доб­не” и на оне ко­ји то ни­су, по­ка­зу­је се ту­жна исти­на да би по­је­дин­ци си­лом да ме­ња­ју про­шлост ко­ја им се не до­па­да. За­пам­ти­мо јед­ном за­у­век да исто­ри­ју не мо­же­мо пре­кра­ја­ти, ру­жи­ти или улеп­ша­ва­ти! Сви они ко­ји ни­су спрем­ни да се су­о­че са сво­јом про­шло­шћу, све­до­че о свом не­из­гра­ђе­ном иден­ти­те­ту ко­ји их го­ни на тра­же­ње де­жур­них кри­ва­ца у про­шло­сти. Ка­да је ум сте­ри­лан, он по­ку­ша­ва да до­ка­же да кри­ви­ца ле­жи у оном „про­шлом”.

Ка­да се Ср­би­ја отр­гла тур­ском ог­њу и ма­чу, сви­ре­по­сти­ма ко­ји­ма је срп­ско ста­нов­ни­штво Сме­де­рев­ског сан­џа­ка, и на­рав­но ши­ре, си­сте­мат­ски из­ла­га­но ве­ко­ви­ма, она ни­је мо­гла за не­ко­ли­ко де­це­ни­ја да по­ста­не ра­сад­ник бри­тан­ске де­мо­кра­ти­је. Ипак, зар чи­ње­ни­ца да су ми­гра­ци­о­ни та­ла­си усме­ре­ни ка те­ри­то­ри­ји Кне­же­ви­не Ср­би­је у де­це­ни­ја­ма на­кон сти­ца­ња ауто­но­ми­је, не све­до­чи до­вољ­но да је она за он­да­шње Ср­бе у Тур­ској, али и у Хаб­збур­шкој мо­нар­хи­ји, би­ла сло­бод­на зе­мља. Бри­та­нац Деј­вид Ур­кварт и Фран­цуз Боа ле Конт ко­ји су по­се­ти­ли Ср­би­ју три­де­се­тих го­ди­на 19. ве­ка, уви­де­ли су да је мо­дел пре­у­ре­ђе­ња Тур­ске по си­сте­му ауто­ном­них про­вин­ци­ја знат­но на­пред­ни­ји об­лик би­ти­са­ња од оног у по­ср­ну­лом Тур­ском цар­ству. За­што и са ка­квом на­ме­ром од Ср­би­је 19. ве­ка пра­ви­ти „там­ни ви­ла­јет” без ре­да и по­рет­ка, а ре­зул­та­те огром­них на­по­ра уло­же­них у ства­ра­ње прав­не др­жа­ве не­ги­ра­ти? Ни­по­да­шта­ва­ње соп­стве­не про­шло­сти не­ће нас ни­ку­да од­ве­сти.

У по­ме­ну­тој по­ле­ми­ци нео­прав­да­не су би­ле оп­ту­жбе да се исто­ри­ча­ри се­лек­тив­но ба­ве на­ци­о­нал­ном исто­ри­јом и да не­ма­ју ре­зул­та­те ка­да су у пи­та­њу „на­пред­ни­ји” пред­став­ни­ци срп­ског дру­штва. На­уч­ни ра­до­ви о Бо­жи Гру­јо­ви­ћу на­ста­ли су пре ви­ше од две де­це­ни­је, мо­но­гра­фи­ја о Је­вре­му Гру­ји­ћу об­ја­вље­на је пре по­ла ве­ка, а исто та­ко и о Ми­ло­ва­ну Ми­ло­ва­но­ви­ћу. У по­след­њих де­се­так го­ди­на об­ја­вље­не су и мо­но­гра­фи­је о Ди­ми­три­ју Да­ви­до­ви­ћу, Јо­ва­ну Жу­јо­ви­ћу, Вла­да­ну Ђор­ђе­ви­ћу, Је­вре­му Мар­ко­ви­ћу, Аћи­му Чу­ми­ћу, Све­то­за­ру Ми­ле­ти­ћу, Ја­ко­ву Иг­ња­то­ви­ћу, Бо­жи Мар­ко­ви­ћу и др. Исто­ри­ча­ри ко­ји су се чи­та­вог рад­ног ве­ка ба­ви­ли про­у­ча­ва­њем исто­ри­је иде­ја, оста­ви­ли су вре­дан и за­ни­мљив на­уч­ни опус о срп­ским со­ци­ја­ли­сти­ма 19. ве­ка, али и о исто­риј­ским лич­но­сти­ма, по­пут Пе­ре То­до­ро­ви­ћа и Ни­ко­ле Па­ши­ћа. Об­ја­вље­но је и ме­мо­ар­ско де­ло Ми­ла­на Пи­ро­ћан­ца, о ко­јем је на­пи­са­на од­лич­на сту­ди­ја, а у кор­пу­су об­ја­вље­них исто­риј­ских из­во­ра на­шло се осам то­мо­ва днев­нич­ких за­бе­ле­жа­ка Ни­ко­ле Кр­сти­ћа, те ме­мо­а­ри Јо­ва­на Ава­ку­мо­ви­ћа, Ву­ка­ши­на Пе­тро­ви­ћа и број­ни дру­ги. Јед­но­став­но, оп­ту­жбе на ра­чун исто­риј­ске на­у­ке да те­ме би­ра се­лек­тив­но и да „ћу­ти” о не­ким исто­риј­ским лич­но­сти­ма ни­ка­ко не сто­ји. Ка­мо сре­ће да по­сто­ји не по јед­на, већ по не­ко­ли­ко уте­ме­ље­них књи­га о на­ве­де­ним, али и о мно­гим дру­гим име­ни­ма срп­ске на­у­ке, по­ли­ти­ке и кул­ту­ре! Исто­риј­ска на­у­ка на то­ме ра­ди.

Оп­ште је по­зна­та чи­ње­ни­ца да су ско­ро све по­ме­ну­те лич­но­сти ко­је су жи­ве­ле у Кне­же­ви­ни и Кра­ље­ви­ни Ср­би­ји сво­је обра­зо­ва­ње сте­кле у Бе­чу, Па­ри­зу, Хај­дел­бер­гу, Ци­ри­ху и дру­гим он­да­шњим на­пред­ним уни­вер­зи­тет­ским цен­три­ма. Го­то­во све су би­ле др­жав­ни пи­том­ци. Зна­чи, Ср­би­ја 19. ве­ка ни­је бе­жа­ла од Евро­пе, већ јој је сла­ла сво­ју де­цу на шко­ло­ва­ње и уса­вр­ша­ва­ње. Че­му он­да тај из­ми­шље­ни страх Ср­ба од европ­ске кул­ту­ре и ци­ви­ли­за­ци­је? А да не го­во­ри­мо о ома­ло­ва­жа­ва­њу срп­ских ин­те­лек­ту­а­ла­ца до­да­ва­њем пре­фик­са „ква­зи” и епи­те­та по­пут „по­кон­ди­ре­ни” и сл.

Ни­је­дан исто­ри­чар не мо­же би­ти про­тив чи­на пре­и­спи­ти­ва­ња про­шло­сти, јер је то пут на­уч­ног на­прет­ка и раз­во­ја, али је за на­у­ку и ње­не пред­став­ни­ке увре­дљи­во да се под тим пла­штом фа­во­ри­зу­ју ни­хи­ли­стич­ки обра­сци „но­ве исто­ри­је”, за­сно­ва­не на про­из­вољ­ним, фраг­мен­тар­ним и из кон­тек­ста из­ву­че­ним чи­ње­ни­ца­ма. Ин­тер­пре­та­ци­ја исто­риј­ских из­во­ра у те­сној је ве­зи са про­фе­си­о­нал­ном и мо­рал­ном са­ве­шћу. Она мо­же би­ти пред­мет спо­ре­ња, ко­ја опет не мо­гу не­ги­ра­ти осно­ва­ност и те­ме­ље на­у­ке као та­кве и до­во­ди­ти у пи­та­ње на­вод­не „ин­кви­зи­тор­ске” скло­но­сти исто­ри­ча­ра. За­рад ко­га и че­га би исто­ри­ча­ри кри­во­тво­ри­ли на­у­ку ко­јом се ба­ве? Та нео­сно­ва­на оп­ту­жба па­да на њих јер не при­ста­ју на вул­га­ри­зо­ва­не и тен­ден­ци­о­зне исто­риј­ске кон­цеп­те, а за су­прот­не тврд­ње тра­же ар­гу­мен­те. Уме­сто то­га до­би­ја­ју још те­жу оп­ту­жбу да „на­мер­но пре­ћут­ку­ју”, што вре­ђа све оне ко­ји се ча­сно и по­ште­но ба­ве на­у­ком, а не по­ли­ти­зо­ва­њем на­у­ке. Да не по­ми­ње­мо ка­кве су по­сле­ди­це та­квих оп­ту­жби на прег­ну­ћа исто­ри­ча­ра ко­ји ви­ше ни­су ме­ђу жи­ви­ма, а ко­ји су чи­тав рад­ни век по­све­ти­ли тра­га­њу за исто­риј­ском исти­ном!

Про­тив тен­ден­ци­о­зних оп­ту­жби на ра­чун исто­риј­ске на­у­ке и ње­них пред­став­ни­ка, из­ре­че­них у по­ме­ну­тој по­ле­ми­ци у ли­сту По­ли­ти­ка, про­те­сту­јем и по­зи­вам све ко­ле­ге да ре­а­гу­ју у од­бра­ну сво­је стру­ке.

Аутор­ка је исто­ри­чар

Сва­ко вре­ме зах­те­ва сво­јe тумачење

Из са­вре­ме­не пер­спек­ти­ве по­сма­тра­но, мо­ра­мо ипак ре­ћи да се Сло­ве­ни ни­су усе­ли­ли у ви­зан­тиј­ске ста­но­ве со­ли­дар­но­сти за он­да­шње ми­гран­те, већ да су осва­ја­ли већ на­се­ље­не те­ри­то­ри­је. Цар Ду­шан је осва­јао грч­ку те­ри­то­ри­ју, из­ла­зак Ср­би­је на мо­ре је био по­ку­шај осва­ја­ња ал­бан­ске те­ри­то­ри­је

Не­ка исто­ри­ча­ри 19. ве­ка су­де о то­ме да ли је и ко­ли­ки био Ву­чи­ћев до­при­нос раз­во­ју Ср­би­је, али ко­ли­ки год да је био, Ву­чић је и по он­да­шњим и по да­на­шњим ме­ри­ли­ма био ко­рум­пи­ра­ни и по­хлеп­ни си­ле­џи­ја

УПОТРЕБА ПРОШЛОСТИ

Љубиша Рајић

По­ле­ми­ка из­ме­ђу, пре свих, Ђор­го­ви­ћа и Љу­ши­ћа по­ка­зу­је да је са­зре­ло вре­ме да се о исто­ри­о­гра­фи­ји у Ср­би­ји, а још ви­ше о упо­тре­би исто­ри­је озбиљ­но раз­го­ва­ра.

Исто­ри­о­гра­фи­ја је из­ра­зи­то ак­си­о­ло­шка на­у­ка. У њој се пре­ла­ма прак­тич­но све што на њу мо­же да ути­че: иде­о­ло­шки, по­ли­тич­ки, вер­ски, епи­сте­мо­ло­шки, пол­ни, ре­то­рич­ки, ин­сти­ту­ци­о­нал­ни и ско­ро би­ло ко­ји дру­ги ста­во­ви по­је­ди­них исто­ри­ча­ра и њи­хо­вих гру­па и од­го­ва­ра­ју­ћа стру­ја­ња у дру­штву. За­то не по­сто­ји јед­на исто­ри­о­гра­фи­ја у Ср­би­ји већ не­ко­ли­ко њих, од ква­зи­на­уч­не, пре­ко оне уко­па­не у пре­ва­зи­ђе­не ис­тра­жи­вач­ке по­ступ­ке до са­вре­ме­не. Из­ме­ђу њих не­ма ско­ро ни­ка­квог до­ди­ра, оне по при­ро­ди ства­ри жи­ве сва­ка сво­јим жи­во­том, у ме­ђу­соб­ном су­ко­бу или иг­но­ри­са­њу (ка­ко с ко­је стра­не) и са раз­ли­чи­тим сфе­ра­ма ути­ца­ја: ква­зи­на­уч­на у огром­ној ме­ри об­ли­ку­је по­пу­лар­на схва­та­ња, она за­ста­ре­ла школ­ске уџ­бе­ни­ке, а она са­вре­ме­на ака­дем­ску на­уч­ну јав­ност.

Исто­ри­о­гра­фи­ја ни­је у то­ме ни­ка­ко уса­мље­на, слич­на је си­ту­а­ци­ја и у дру­гим ху­ма­ни­стич­ким и дру­штве­ним на­у­ка­ма. За­то би, уме­сто да се го­во­ри о срп­ској исто­ри­о­гра­фи­ји, би­ло ис­прав­ни­је го­во­ри­ти о исто­ри­о­гра­фи­ја­ма у Ср­би­ји.

Дру­ги про­блем је ка­ко се исто­ри­ја ту­ма­чи. Ми мо­ра­мо по­је­ди­на исто­риј­ска зби­ва­ња раз­у­ме­ти ко­ли­ко је на­уч­но мо­гу­ће из пер­спек­ти­ве вре­ме­на у ко­ји­ма су се она од­и­гра­ла, али их мо­ра­мо ту­ма­чи­ти из пер­спек­ти­ве на­ше са­да­шњо­сти. Исто­ри­ја ни­је јед­ном да­та исти­на, сва­ко вре­ме зах­те­ва сво­ју исто­ри­ју, јер се исто­риј­ска са­зна­ња не пре­но­се они­ма ко­ји су не­ка­да би­ли ње­ни уче­сни­ци не­го са­вре­ме­ни­ци­ма.

У школ­ским уџ­бе­ни­ци­ма нај­че­шће пи­ше да су се Сло­ве­ни до­се­ли­ли на Бал­кан, да је цар Ду­шан про­ши­рио гра­ни­це срп­ске сред­њо­ве­ков­не др­жа­ве и да је Ср­би­ја по­ку­ша­ва­ла по­чет­ком про­шлог сто­ле­ћа да иза­ђе на Ја­дран­ско мо­ре. Али из са­вре­ме­не пер­спек­ти­ве по­сма­тра­но, мо­ра­мо ипак ре­ћи да се Сло­ве­ни ни­су усе­ли­ли у ви­зан­тиј­ске ста­но­ве со­ли­дар­но­сти за он­да­шње ми­гран­те, већ да су осва­ја­ли већ на­се­ље­не те­ри­то­ри­је. Цар Ду­шан је осва­јао грч­ку те­ри­то­ри­ју, из­ла­зак Ср­би­је на мо­ре је био по­ку­шај осва­ја­ња ал­бан­ске те­ри­то­ри­је. Ти се по­ступ­ци не мо­гу ре­ла­ти­ви­зо­ва­ти об­ја­шње­њем да су у сва­ком од тих вре­ме­на и дру­ги на­ро­ди и вла­да­ри чи­ни­ли то исто. Ми та исто­риј­ска зби­ва­ња мо­ра­мо опи­са­ти и раз­у­ме­ти из пер­спек­ти­ве вре­ме­на њи­хо­вог до­га­ђа­ња, али их ипак мо­ра­мо вред­но­ва­ти на­шим да­на­шњим ме­ри­ли­ма.

У исто­ри­о­гра­фи­ји не би тре­ба­ло да бу­де до­зво­ље­но да не­ке до­бре стра­не не­чег за­ба­шу­ру­ју ло­ше стра­не. Не­ка исто­ри­ча­ри 19. ве­ка су­де о то­ме да ли је и ко­ли­ки био Ву­чи­ћев до­при­нос раз­во­ју Ср­би­је, али ко­ли­ки год да је био, Ву­чић је и по он­да­шњим и по да­на­шњим ме­ри­ли­ма био ко­рум­пи­ра­ни и по­хлеп­ни си­ле­џи­ја. Исто та­ко не ва­ља го­во­ри­ти о хај­ду­ци­ма са­мо као о бор­ци­ма за сло­бо­ду, а за­не­ма­ри­ти да су мно­ги од њих би­ли са­мо обич­ни друм­ски раз­бој­ни­ци.

У исто­ри­о­гра­фи­ји не би тре­ба­ло да бу­ду до­зво­ље­на ни дво­стру­ка ме­ри­ла, па да хва­ли­мо хај­ду­ке што су се бо­ри­ли про­тив осман­ских оку­па­то­ра и по це­ну њи­хо­вих од­ма­зди над ста­нов­ни­штвом, а због та­кве исте бор­бе ку­ди­мо пар­ти­за­не. Или су за на­си­ље над ци­ви­ли­ма кри­ви хај­ду­ци и пар­ти­за­ни, а то он­да зна­чи да по­тла­че­ни не­ма­ју пра­во да се бо­ре про­тив тла­че­ња, или су кри­ви оку­па­то­ри.

А то во­ди ка тре­ћем про­бле­му, пи­та­њу че­му тре­ба да слу­жи исто­ри­ја као на­у­ка. Исто­ри­ја Бал­ка­на је исто­ри­ја ра­зних људ­ских за­јед­ни­ца, ко­је су се по­не­кад су­ко­бља­ва­ле, по­не­кад мир­но жи­ве­ле јед­на по­крај дру­ге не ме­ша­ју­ћи се, а по­не­кад се ме­ђу­соб­но про­жи­ма­ју­ћи и ства­ра­ју­ћи осо­бе­ну мул­ти­ет­нич­ку и мул­ти­кул­тур­ну сре­ди­ну. Прак­тич­но се сва­ки до­га­ђај из те исто­ри­је мо­же ви­де­ти из раз­ли­чи­тих угло­ва и би­ти пред­мет раз­ли­чи­тих ту­ма­че­ња. Ако је циљ исто­ри­је као на­у­ке, ње­не на­ста­ве и по­пу­ла­ри­за­ци­је из­град­ња на­ци­о­нал­не све­сти су­прот­ста­вље­не дру­гим на­ци­о­нал­ним све­сти­ма, он ће већ­ма во­ди­ти су­ко­бља­ва­њу, про­сто за­то што он су­штин­ски при­па­да иде­о­ло­ги­ји 19. и пр­ве по­ло­ви­не 20. ве­ка (и на­жа­лост Стра­те­ги­ји на­уч­ног и тех­но­ло­шког раз­во­ја Ср­би­је, у ко­јој је ху­ма­ни­стич­ким на­у­ка­ма до­де­ље­на уло­га афир­ма­ци­је на­ци­о­нал­ног иден­ти­те­та). Ако је тај циљ из­град­ња исто­риј­ске све­сти и спо­соб­но­сти са­мо­стал­ног кри­тич­ког раз­у­ме­ва­ња и ту­ма­че­ња исто­риј­ских зби­ва­ња (што при­па­да са­вре­ме­ном раз­во­ју исто­ри­о­гра­фи­је и на­ста­ве исто­ри­је), он­да то во­ди и ка су­жи­во­ту и ка про­жи­ма­њу, а сва­ко ће сам би­ра­ти за шта ће се од те две мо­гућ­но­сти опре­де­ли­ти.

Има­ти кри­тич­ки од­нос пре­ма соп­стве­ној исто­ри­ји уоп­ште не зна­чи ни ње­но по­ри­ца­ње ни ње­но ни­по­да­шта­ва­ње, то јед­но­став­но зна­чи ми­сли­ти соп­стве­ном гла­вом. А то је већ го­ди­на­ма то­ли­ко еле­мен­тар­но у са­вре­ме­ној исто­ри­о­гра­фи­ји и ме­то­ди­ци на­ста­ве исто­ри­је да на то је­два тре­ба под­се­ћа­ти. Као што већ одав­но не тре­ба под­се­ћа­ти ни да су ака­дем­ским рас­пра­ва­ма при­ме­ре­ни ма­ло дру­га­чи­ји реч­ник и ма­ло дру­га­чи­ја ар­гу­мен­та­ци­ја од оне ко­ја се ви­ди у овој по­ле­ми­ци.

Какав темељ за добру државу

Више није реч о историјским чињеницама које су неспорне него о томе шта се подразумева под појмовима којима се барата – „слободарски дух”, „држава”, „демократија”. О дефиницијама ових појмова неки историчари морају да консултују колеге из других друштвених наука (социологе, филозофе)

ОДГОВОР ИСТОРИЧАРИМА

Драган Стојковић

У овој по­ле­ми­ци нај­ви­ше је спор­но што се по­ле­ми­ча­ри-исто­ри­ча­ри пред­ста­вља­ју као је­ди­ни исто­ри­ча­ри на­су­прот но­ви­на­ри­ма, „по­све­ће­ни” на­су­прот „зло­на­мер­ним”, „нео­ба­ве­ште­ним”, „ква­зи”, „по­ли­ти­кан­ти­ма” и то­ме слич­но. По­сто­је и дру­ги исто­ри­ча­ри ко­ји ис­тра­жи­ва­њи­ма до­ка­зу­ју ка­ко на­ци­о­на­ли­стич­ке ин­док­три­на­ци­је штет­но ути­чу на на­уч­ну ин­тер­пре­та­ци­ју. Тре­ба, на при­мер, про­чи­та­ти из­ве­штај о ис­тра­жи­ва­њу Бе­о­град­ског цен­тра за људ­ска пра­ва и ре­зул­та­те об­ја­вље­не у пу­бли­ка­ци­ји „Но­во­сти из про­шло­сти – Зна­ње, не­зна­ње, упо­тре­ба и зло­у­по­тре­ба исто­ри­је”.

За овај од­го­вор, пре­по­ло­вљен због не­до­стат­ка про­сто­ра, ода­брао сам сле­де­ће: Р. Ј. По­по­вић из­ри­чи­то пи­ше да је Ка­ра­ђор­ђе про­бу­дио сло­бо­дар­ски дух срп­ског на­ро­да и да је за­хва­љу­ју­ћи Ка­ра­ђор­ђу и на­шим пре­ци­ма ко­ји­ма је ру­ко­во­дио по­ста­вљен те­мељ др­жа­ве у ко­јој да­нас жи­ви­мо. Пре све­га, сло­бо­дар­ски дух је по­сто­јао и пре Ка­ра­ђор­ђа, а мо­је ми­шље­ње је да је Ка­ра­ђор­ђе упра­во угу­шио сло­бо­дар­ски дух срп­ског на­ро­да у за­чет­ку, та­ко што је при­ва­ти­зо­вао сву власт, и вој­ну и ци­вил­ну, што је спре­чио скуп на ко­јем је тре­ба­ло да бу­де про­чи­та­но „Сло­во о сло­бо­ди” Бо­же Гру­јо­ви­ћа, и та­ко по­ста­вио по­гре­шне те­ме­ље, па се ње­гов уста­нич­ки по­ку­шај, по­ли­тич­ки кон­цепт, не­слав­но и за­вр­шио 1813. го­ди­не. Она­ко ка­ко је то Бо­жа Гру­јо­вић упо­зо­рио: ...та­ко и ви­ла­јет без за­ко­на мо­ра да про­пад­не, да опет у роб­ство до­ђе, и да се са свим рас­трг­не и по­ги­не. Ов­де, да­кле, ви­ше ни­је реч о исто­риј­ским чи­ње­ни­ца­ма ко­је су не­спор­не не­го о то­ме шта се под­ра­зу­ме­ва под пој­мо­ви­ма ко­ји­ма се ба­ра­та – „сло­бо­дар­ски дух”, „др­жа­ва”, „де­мо­кра­ти­ја”. О де­фи­ни­ци­ја­ма ових пој­мо­ва не­ки исто­ри­ча­ри мо­ра­ју да кон­сул­ту­ју ко­ле­ге из дру­гих дру­штве­них на­у­ка (со­ци­о­ло­ге, фи­ло­зо­фе). Да­кле, сло­бо­дар­ски дух ни­је са­мо ју­ри­ша­ње на ба­јо­не­те, не­го, ка­ко о усло­ви­ма за сло­бо­ду ре­че Бо­жа Гру­јо­вић, Гди је до­бра кон­сти­ту­ци­ја, то јест гди је до­бро уста­но­вле­ни­је за­ко­на, и гди је до­бро уре­ђе­на власт под за­ко­ном, ту је сло­бо­да. Ту је вољ­ност, а гди је­дан или ви­ше по сво­јој во­љи за­по­ве­да­ју, за­кон не слу­ша­ју, но оно што хо­ће чи­не; ту је умро ви­ла­јет, ту не­ма сло­бо­де, не­ма си­гур­но­сти, не­ма до­бра, већ је он­де пу­ста­и­лук и ај­ду­клук, са­мо под дру­гим име­ном. Др­жа­ва по­чи­ва на за­ко­ни­ма а не на во­љи го­спо­да­ра, на по­ли­ци­ји и вој­сци, „ај­ду­клу­ку и пу­ста­и­лу­ку”. Де­мо­кра­ти­ја ни­је у улич­ним бу­на­ма и де­ма­го­шким обе­ћа­њи­ма не­го у ин­сти­ту­ци­ја­ма си­сте­ма ко­је ра­де по сло­ву за­ко­на а не по во­љи и на­ред­би по­ли­ти­ча­ра (и ра­зних го­спо­да­ра). Због то­га ми­слим да је ва­жно пи­са­ње о под­ви­зи­ма Ка­ра­ђор­ђе­ве хај­дуч­ке дру­жи­не (во­ло­ви на ра­жњу и ги­ба­ни­ца), а кад Р. Ј. По­по­вић то ети­ке­ти­ра ко­му­ни­стич­ким иде­о­ло­шким ма­ни­ром, он­да се од­но­си на про­ту Ма­те­ју Не­на­до­ви­ћа ко­ји у Ме­мо­а­ри­ма све­до­чи „О ај­дуч­ким че­та­ма”!

Да­кле, те­ме­љи др­жа­ве она­кви ка­кве је по­ста­вио „шу­ма­диј­ски го­ро­стас“ Ка­ра­ђор­ђе, на лич­ној ап­со­лут­ној вла­сти, а ко­ји се до­па­да­ју По­по­ви­ћу и Љу­ши­ћу ни­су до­бри те­ме­љи, на та­квим те­ме­љи­ма Ср­би­ја по­ср­ће до дан да­нас.

Ра­зу­мљи­ва је Љу­ши­ће­ва по­тре­ба да бра­ни сво­је пар­тиј­ске ше­фо­ве, али као што ни­је раз­у­мео иро­ни­ју афо­ри­зма „Кад је де­мо­кра­ти­ја у пи­та­њу ту не­ма ди­ску­си­је”, та­ко ни­је раз­у­мео ни да се ра­ди о да­на­шњим То­ма­ма Ву­чи­ћи­ма (у мно­жи­ни) ко­ји се не пре­зи­ва­ју са­мо Илић, ко­га сам од да­на­шњих је­ди­но на­вео за­то што сам га ви­део ка­ко је шут­нуо но­ви­на­ра, и о мно­гим дру­гим ко­ји власт, де­мо­кра­ти­ју, сло­бо­ду, др­жа­ву, до­жи­вља­ва­ју као лич­ну ствар. Кон­крет­но, зна­мо ка­ко је је­дан Алек­сан­дар спро­во­дио За­кон о ин­фор­ми­са­њу, а ја знам и но­ви­на­ре ко­ји су ка­жње­ни да пла­те од­ште­ту за ду­шев­ну бол по­ли­ти­ча­ри­ма, иако је пра­во­сна­жно пре­су­ђе­но да ни­је би­ло кри­вич­ног де­ла кле­ве­те, то јест да су пи­са­ли исти­ну. Да не го­во­рим о они­ма ко­ји су из­гу­би­ли жи­во­те.

Грб Ср­би­је по Сре­тењ­ском уста­ву је нај­ва­жни­ји пред­мет спо­ра. Ни­је ов­де те­ма рас­пра­ве ма­сли­но­ва и хра­сто­ва гра­на, чак ни сим­бо­ли­ка жи­ра као „срп­ске плод­но­сти” (!). Грб Кне­же­ви­не Ср­би­је ко­ји је Р. Љу­шић об­ја­вио у сво­јој књи­зи (стра­на 279, ве­ли­чи­не 90 мм) и ко­ји је об­ја­вљен у Кул­тур­ном до­дат­ку уз ње­гов текст, не од­го­ва­ра опи­су из Гла­ве дру­ге тек­ста Сре­тењ­ског уста­ва. Не­ма код Да­ви­до­ви­ћа кру­не ни пла­шта (пор­фи­ра) јер, фор­мал­но, не­ма су­ве­ре­ни­те­та. То је грб са за­ста­ве из 1839. го­ди­не. Исти­на, на тој стра­ни Љу­шић об­ја­вљу­је цр­но-бе­лу фо­то­гра­фи­ју за­ста­ве по Сре­тењ­ском уста­ву, на ко­јој се на­ла­зи и пра­ви грб (преч­ни­ка 15 мм). Би­ло би ко­рект­но да је ова два гр­ба са од­го­ва­ра­ју­ћим ле­ген­да­ма об­ја­вио је­дан по­ред дру­гог. Оправ­да­ње да грб и за­ста­ву ни­је об­ја­вио у књи­зи о Да­ви­до­ви­ћу у из­да­њу „По­ли­ти­ке” и Тан­ју­га за­то што се не ра­ди о по­ро­дич­ном гр­бу не мо­же се ува­жи­ти јер та књи­га ни­је по­ро­дич­на мо­но­гра­фи­ја, она се зо­ве „Ори­јен­тал­ни но­ви­нар, европ­ски по­ли­ти­чар”. Ако је на че­ти­ри ме­ста мо­гао да об­ја­ви раз­не на­слов­не стра­не „Но­ви­на Серб­ских и Срб­ских”, мо­гао је и ње­го­во зна­чај­но де­ло – Устав и Грб на за­ста­ви. Али, ни­је. Мо­жда због то­га што је ова књи­жи­ца штам­па­на у ти­ра­жу од 10.000 при­ме­ра­ка. Не­ма за­ста­ве и гр­ба ни у уџ­бе­ни­ку исто­ри­је за 3. раз­ред гим­на­зи­је. Ни­је то ин­фор­ма­ци­ја за ши­ро­ке на­род­не ма­се. Об­ја­вљу­је се, и то на опи­са­ни на­чин, са­мо у књи­зи за струч­ну јав­ност, чи­ји се ти­раж од 1.000 при­ме­ра­ка ни­је до да­нас рас­про­дао.

И о Бо­жи Гру­јо­ви­ћу Љу­шић је за­и­ста пи­сао. На при­мер, у уџ­бе­ни­ку за тре­ћи раз­ред гим­на­зи­је чак три (3) ре­че­ни­це, плус ан­тр­фи­ле са јед­ним крат­ким ци­та­том. И то та­ко ода­бра­ним, из­ву­че­ним из кон­тек­ста, да се мо­же и дво­ја­ко ту­ма­чи­ти, као по­тре­бу за по­ви­но­ва­њем јед­ном истом за­ко­ну (За­кон мо­же би­ти и у то­пу­зу).

А о бит­ка­ма на Др­лу­пи, Чо­ке­ши­ни, Иван­ков­цу, Ми­ша­ру, Де­ли­гра­ду, Бе­о­гра­ду, Че­гру, Вар­ва­ри­ну, Ло­зни­ци, Ти­чар­ском по­љу, рас­пре­да Љу­шић у де­та­ље чак на де­сет (10) стра­на. И ни­је би­ло мо­је пи­та­ње упу­ће­но Љу­ши­ћу, да ли је он пи­сао о Гру­јо­ви­ћу, не­го је пи­та­ње (ко­је је пр­ви по­ста­вио Не­бој­ша По­пов у „Ре­пу­бли­ци” 2007. го­ди­не) гла­си­ло због че­га је ин­те­грал­ни текст „Сло­ва о сло­бо­ди” по­сле об­ја­вљи­ва­ња у пр­вом из­да­њу Ме­мо­а­ра про­те Ма­те­је 1867. го­ди­не би­ло из­о­ста­вље­но у свим оста­лим из­да­њи­ма до да­нас (а би­ло их је 17).

На кра­ју, же­лим да ка­жем да је уред­ни­ца Кул­тур­ног до­дат­ка Ве­сна Ро­га­но­вић без по­тре­бе, ни кри­ва ни ду­жна, и са­ма по­ста­ла пред­мет лич­не озло­је­ђе­но­сти по­ле­ми­ча­ра, па и не­ких чи­та­ла­ца ко­ји тра­же ње­ну од­го­вор­ност (!) – што та­ко­ђе го­во­ри о де­мо­крат­ском ни­воу дру­штва. Због то­га, пред­ла­жем, ову рас­пра­ву би тре­ба­ло пре­се­ли­ти у ака­дем­ске окви­ре, у ко­ји­ма би до­шли до ре­чи и дру­ги исто­ри­ча­ри, а ми но­ви­на­ри би­смо са за­до­вољ­ством мо­гли да ра­ди­мо свој по­сао и о тим ди­ску­си­ја­ма – на­уч­ним сва­ђа­ма, из­ве­шта­ва­мо јав­ност.

Tagovi: favorizovanje, istorija, polemika, politika, polemike

 

Ostavite komentar

Ime:

Email:

Komentar:

Unesite kod sa slike: (antispam)
Prepišite ovaj kod

Komentari (0)

Dosadašnja izdanja

TRAGEDIJA JEDNOG NARODATRAGEDIJA JEDNOG NARODA

Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe...

kliknite za dalje >>>

 “USPON I PAD TITOVE JUGOSLAVIJE I RANKOVIĆA NA BRIONIMA” “USPON I PAD TITOVE JUGOSLAVIJE I RANKOVIĆA NA BRIONIMA”

Politički putopis u 30 dramskih slika...

kliknite za dalje >>>

SRPSKI VALCERSRPSKI VALCER

 Okret smrti, ljubavi, incesta, politike i korupcije, atentata, novina...

kliknite za dalje >>>

EAST OF WEST, WEST OF EASTEAST OF WEST, WEST OF EAST

Reports from the storm of Serbian politics...

kliknite za dalje >>>

ĐILAS: VERNIK I JERETIKĐILAS: VERNIK I JERETIK

Knjiga razgovora sa Milovanom Ðilasom...

kliknite za dalje >>>

Kategorije tekstova

Anketa

Design by draganmarkovic.net