Momčilo Đorgović


Polemike iz dnevnog lista Politika 2010/1011.

IX ДЕО - Нисам рекао да је Вучић био демократа

datum 20.02.2011 10:35 od mdjorgovic, kategorija: POLEMIKE U POLITICI pregledano 588 pregleda, komentari 0 komentara

Оба новинара закључују да су Карађорђе и Вучић зликовци, морално посрнуле личности, и да је данас потребно ревидирање њихових места у историји. А ниједан од њих не истиче да је захваљујући, управо, Карађорђу и нашим прецима којима је руководио, постављен темељ државе у којој данас живимо. Или то њима није битно, или им смета то што је Карађорђе пробудио слободарски дух српског народа у опанцима, а не у лакованим ципелама

ОДГОВОР СТОЈКОВИЋУ

Радомир Ј. Поповић

У сва­кој ци­ви­ли­зо­ва­ној др­жа­ви, па и у Ср­би­ји, нор­мал­но је да сва­ко ра­ди свој по­сао за ко­ји се опре­де­лио, шко­ло­вао, уса­вр­ша­вао и ко­јим се про­фе­си­о­нал­но ба­ви. По­сао исто­ри­ча­ра по то­ме не раз­ли­ку­је се од дру­гих за­ни­ма­ња. Оно што је до­не­кле ка­рак­те­ри­стич­но за исто­ри­ју је­сте то да је она за мно­ге љу­де дру­гих про­фе­си­ја хо­би и ду­хов­но уто­чи­ште од сва­ко­днев­не ру­ти­не. Та­ко сре­ће­мо зна­ти­жељ­ни­ке ко­ји у сло­бод­ном вре­ме­ну ис­тра­жу­ју по­ре­кло сво­јих по­ро­ди­ца, за­ви­ча­ја или се оп­се­сив­но ве­зу­ју за не­ку исто­риј­ску лич­ност или епо­ху. Ме­ђу­тим, у по­след­ње вре­ме ја­вља­ју се но­ви­на­ри, по обра­зо­ва­њу со­ци­о­ло­зи, по­ли­ти­ко­ло­зи итд, ко­ји пре­тен­ду­ју да по­ста­ну исто­ри­ча­ри, па та­ко на­ста­је па­ра­док­сал­на си­ту­а­ци­ја да ти но­ви­на­ри де­ле лек­ци­је из исто­ри­је исто­ри­ча­ри­ма, про­фе­со­ри­ма уни­вер­зи­те­та и на­уч­ним рад­ни­ци­ма. Ни­је спор­но њи­хо­во ин­те­ре­со­ва­ње за про­шлост, ни­ти им ко то пра­во спо­ри, али спор­не су те­зе ко­је за­сту­па­ју, спо­ран је на­чин на ко­ји то чи­не и спо­ран је про­стор ко­ји им се да­је на стра­ни­ца­ма „По­ли­ти­ке”. С тим у ве­зи, об­ја­шње­ње го­спо­ђе Ве­сне Ро­га­но­вић, уред­ни­це до­дат­ка Кул­ту­ра, умет­ност, на­у­ка, ко­јим по­зи­ва на очу­ва­ње диг­ни­те­та уче­сни­ка у по­ле­ми­ка­ма де­лу­је за­ка­сне­ло, јер је, ваљ­да из ко­ле­ги­јал­них об­зи­ра, до­зво­ље­но да но­ви­нар Ђор­го­вић на­зо­ве Ра­до­ша Љу­ши­ћа, ре­дов­ног про­фе­со­ра Бе­о­град­ског уни­вер­зи­те­та, исто­ри­ча­рем уже­глог зна­ња, или да оста­ви у нај­ма­њу ру­ку ци­ни­чан на­слов Ла­ко­ва­не ци­пе­ле на опан­ке. Да­кле, уред­ни­штво кул­тур­ног до­дат­ка је до­зво­ли­ло и омо­гу­ћи­ло да се ко­ри­сте увре­дљи­ви из­ра­зи.

Го­спо­дин Дра­ган Стој­ко­вић, но­ви­нар, са по­зи­ци­ја ква­зи­и­сто­ри­ча­ра, а за­пра­во по­ли­ти­кант са про­на­ђе­ном те­мом, ме­то­дом ода­би­ра, гру­бо, тен­ден­ци­о­зно и не­у­те­ме­ље­но оспо­ра­ва рад и ре­зул­та­те чи­та­ве јед­не про­фе­си­је. По­ме­ну­ти го­спо­дин у про­шло­не­дељ­ном тек­сту Кад је о де­мо­кра­ти­ји реч, ту не­ма ди­ску­си­је мир­не са­ве­сти твр­ди да су ту­ма­че­ња љу­ди и до­га­ђа­ја из на­ше исто­ри­је че­сто на ни­воу де­чи­јих сли­ков­ни­ца – јед­но­стра­на, на­ду­ва­на, да жму­ре на чи­ње­ни­це ко­је се не укла­па­ју у њи­хо­во ви­ђе­ње. Те­зе но­ви­на­ра Стој­ко­ви­ћа и ње­го­вог ко­ле­ге Ђор­го­ви­ћа го­то­во су исто­вет­не. И он се за­ла­же за ис­пра­вља­ње по­гре­шних ко­до­ва из срп­ске про­шло­сти, де­кон­струк­ци­ју на­ше исто­риј­ске при­че, вул­га­ри­зо­ва­но по­ве­зу­је про­шлост са са­вре­ме­ним по­ли­тич­ким ста­њем у Ср­би­ји и на кра­ју оп­ту­жу­је исто­ри­ча­ре да слу­же да­на­шњим То­ма­ма Ву­чи­ћи­ма (и Или­ћи­ма) ко­ји псу­ју и шу­ти­ра­ју но­ви­на­ре, јер им се ме­ша­ју у по­сло­ве, а и по­ста­вља­ју не­у­год­на пи­та­ња. Да­кле, на на­ве­де­не Стој­ко­ви­ће­ве ста­во­ве не бих се освр­тао, јер су де­кон­стру­и­са­ни у по­ле­ми­ци са Ђор­го­ви­ћем.

Фал­си­фи­ко­ва­њем исто­ри­је, то су у овој по­ле­ми­ци бар по­ка­за­ли, ба­ве се упра­во ре­че­ни но­ви­на­ри. Па та­ко, са­мо они из њи­ма зна­них по­бу­да, мо­гу пи­са­ти о кон­цен­тра­ци­о­ним ло­го­ри­ма у Ср­би­ји у 19. ве­ку, о исто­риј­ским лич­но­сти­ма срп­ског на­ро­да као се­о­ским си­ле­џи­ја­ма, о Ка­ра­ђор­ђу, у ко­му­ни­стич­ком иде­о­ло­шком ма­ни­ру, као ги­ба­ни­ча­ру ко­ји по се­ли­ма вр­ти во­ло­ве на ра­жње­ви­ма итд. Да­кле, се­лек­тив­но, тен­ден­ци­о­зно, без по­зна­ва­ња ши­рих окол­но­сти, вре­ме­на и дру­штве­них од­но­са, не упу­шта­ју­ћи се у кри­ти­ку из­во­ра, тра­же­ћи са­мо не­га­тив­не осо­би­не, за­кљу­чу­ју да су Ка­ра­ђор­ђе и Ву­чић, на њи­ма је ак­це­нат у овој по­ле­ми­ци, зли­ков­ци, мо­рал­но по­ср­ну­ле лич­но­сти, и да је да­нас по­треб­но ре­ви­ди­ра­ње њи­хо­вих ме­ста у исто­ри­ји. А ни­је­дан од њих не ис­ти­че да је за­хва­љу­ју­ћи, упра­во, Ка­ра­ђор­ђу и на­шим пре­ци­ма ко­ји­ма је ру­ко­во­дио по­ста­вљен те­мељ др­жа­ве у ко­јој да­нас жи­ви­мо. Или то њи­ма ни­је бит­но, или им сме­та то што је Ка­ра­ђор­ђе про­бу­дио сло­бо­дар­ски дух срп­ског на­ро­да у опан­ци­ма, а не у ла­ко­ва­ним ци­пе­ла­ма.

А сад о То­ми Ву­чи­ћу Пе­ри­ши­ћу. Стој­ко­вић ми зло­на­мер­но под­ме­ће на­вод­но афир­ми­са­ње То­ме Ву­чи­ћа Пе­ри­ши­ћа као пре­те­че де­мо­кра­ти­је, ис­ти­чу­ћи да је то чак и опа­сно. Да је Ву­чић де­мо­кра­та, ни на јед­ном ме­сту, ни­ти сам ре­као, ни­ти сам на­пи­сао. У те­ку­ћој по­ле­ми­ци, сва­ки па­жљи­ви­ји и до­бро­на­ме­ран чи­та­лац мо­же да про­ве­ри да ли је та­ко шта на­пи­са­но. У по­ле­ми­ку сам се укљу­чио, пр­вен­стве­но због од­бра­не свог ра­да, тврд­њом да Ву­чић ни­је јед­на од нај­мрач­ни­јих фи­гу­ра у срп­ској исто­ри­ји, за­тим, да је сло­же­на и за­ни­мљи­ва лич­ност, да је био у јед­ном пе­ри­о­ду мо­ћан по­ли­тич­ки чи­ни­лац у Ср­би­ји, да је свој по­ли­тич­ки ути­цај ко­ри­стио за лич­но бо­га­ће­ње, да је био но­си­лац нај­ви­ших др­жав­них функ­ци­ја и да се су­ро­во об­ра­чу­на­вао са сво­јим про­тив­ни­ци­ма. Та­ко­ђе, на­вео сам да иза ње­га ни­је оста­ло ни­ка­кво по­ли­тич­ко на­сле­ђе, као, на при­мер, На­чер­та­ни­је иза Или­је Га­ра­ша­ни­на, или Гра­ђан­ски за­ко­ник, иза Јо­ва­на Ха­џи­ћа. То што сам у књи­зи и по­ле­ми­ци на­вео да се је из­во­ри­ште ње­го­вог по­јед­но­ста­вље­ног де­мо­кра­ти­зма и ре­пу­бли­ка­ни­зма на­ла­зи­ло у па­три­јар­хал­ном уре­ђе­њу срп­ског се­ла, је­сте спе­ци­фич­ност Ву­чи­ће­вог по­ли­тич­ког де­ло­ва­ња. Ту не­ма те­о­ри­ја, то су про­сто из­вор­не чи­ње­ни­це. Од Ву­чи­ће­ве и по­ли­ти­ке уста­во­бра­ни­те­ља на­род је имао не­по­сред­ну ко­рист то што му је 1842. го­ди­не сма­њен по­рез и да­те су му дру­ге по­ре­ске олак­ши­це, то што је ауто­крат­ска Ми­ло­ше­ва вла­да­ви­на за­ме­ње­на устав­ним и за­кон­ским уре­ђе­њем Ср­би­је. Да­кле, тру­дио сам се да пру­жим из­ни­јан­си­ра­ну и објек­тив­ну оце­ну То­ме Ву­чи­ћа Пе­ри­ши­ћа, што се мо­же ви­де­ти у ре­зи­меу мо­је књи­ге.

И да за­кљу­чим. Исто­ри­ја ни­је ни­ско­бу­џет­ни хо­ли­вуд­ски филм у ко­јем је на по­чет­ку већ ја­сно ко је до­бар, а ко лош мо­мак. Исто­ри­ја је на­у­ка, са де­фи­ни­са­ном ме­то­до­ло­ги­јом, ра­зним шко­ла­ма и при­сту­пи­ма, ко­јом се ба­ве по­све­ће­ни­ци ко­ји се за тај по­зив шко­лу­ју. Оце­не исто­ри­ча­ра по при­ро­ди људ­ској не мо­ра­ју да бу­ду увек тач­не, из ра­зних раз­ло­га, али исто­ри­ча­ри, ипак, бо­ље од свих дру­гих срод­них за­ни­ма­ња зна­ју, раз­у­ме­ју и осе­ћа­ју про­шлост.

Нисам сакривао Божидара Грујовића од шире јавности

Необавештеног новинара Стојковића упућујем на своју књигу Кнежевина Србија (1830–1839), Београд 1984, 2004. и одељак о настанку српског грба, чега нема у књизи о Димитрију Давидовићу, јер је реч о државном а не о породичном знамењу

ОДГОВОР

Радош Љушић

Не­вољ­но од­го­ва­рам но­ви­на­ру Дра­га­ну Стој­ко­ви­ћу и уред­ни­ци Ве­сни Ро­га­но­вић, и чи­ним то за­рад исти­не, сло­бо­де из­ра­жа­ва­ња и де­мо­крат­ског оп­ште­ња.

Стој­ко­ви­ћев на­слов и сам текст ис­ти­чу да, „ка­да је о де­мо­кра­ти­ји реч, ту не­ма ди­ску­си­је“. По­бо­гу, ваљ­да у де­мо­крат­ски уре­ђе­ној зе­мљи сме се и мо­ра се по­ле­ми­са­ти и го­во­ри­ти о све­му, па и о де­мо­кра­ти­ји. На шта би ли­чи­ла де­мо­кра­ти­ја ка­да би се оспо­ри­ло ово на­чел­но пра­во?

Ту­жно је ка­да но­ви­на­ри по­у­ча­ва­ју по­ве­сни­ке ка­ко да пи­шу сво­је исто­ри­о­граф­ске ра­до­ве и по­ле­ми­ке. Ме­ни ни­ка­да не би па­ло на па­мет да слич­не са­ве­те да­јем но­ви­на­ри­ма. Ево јед­не не­сва­ки­да­шње Стој­ко­ви­ће­ве по­ру­ке по­ве­сни­ци­ма: они мо­ра­ју да вред­ну­ју исто­риј­ске лич­но­сти и не сме­ју да фал­си­фи­ку­ју исто­ри­ју. То је исто као ка­да бих ја са­ве­то­вао но­ви­на­ри­ма да мо­ра­ју да пи­шу по са­ве­сти и исти­но­љу­би­во.

Текст Бо­жи­да­ра Гру­јо­ви­ћа ни­ка­да и ни­ко ни­је крио „од ши­ре јав­но­сти“. Мно­го пу­та сам га ко­ри­стио и у исто­риј­ским чи­тан­ка­ма (нпр. Де­тин­ци, ма­те­ри­це, оци, Бе­о­град 2005, стр. 65–66) и у књи­га­ма, те се ова­кво не­по­зна­ва­ње чи­ње­ни­ца не мо­же ту­ма­чи­ти дру­га­чи­је до зло­на­мер­ним. Нео­ба­ве­ште­ног но­ви­на­ра Стој­ко­ви­ћа упу­ћу­јем на сво­ју књи­гу Кне­же­ви­на Ср­би­ја (1830–1839), Бе­о­град 1984, 2004. и оде­љак о на­стан­ку срп­ског гр­ба, че­га не­ма у књи­зи о Ди­ми­три­ју Да­ви­до­ви­ћу, јер је реч о др­жав­ном а не о по­ро­дич­ном зна­ме­њу. Ко­ли­ко ма­ло зна о свом гр­бу, а има хра­бро­сти да ме по­у­ча­ва (ка­рак­те­ри­сти­ка свих не­зна­ли­ца је­сте по­ми­ња­ње ма­сли­но­ве гра­не у гр­бу Ср­би­је, али не и хра­сто­ве гра­не, бу­ду­ћи да се обе на­ла­зе у гр­бу, има­ју исти зна­чај и сим­бо­ли­шу би­блиј­ски мир и ср­би­јан­ску плод­ност). Ово је кла­си­чан при­мер фал­си­фи­ка­та, скри­ва­ња и ла­жног при­ка­зи­ва­ња исто­риј­ских чи­ње­ни­ца.

Усу­див­ши се да ста­ви за­мер­ке са­да­шњој срп­ској исто­ри­о­гра­фи­ји, као да ни­је но­ви­нар већ исто­ри­о­граф ран­га Хоб­сбо­ма, Стој­ко­вић пи­ше да је „де­кон­струк­ци­ја на­ше исто­риј­ске при­че нео­п­ход­на да би се ти квар­ни де­ло­ви за­ме­ни­ли”. Ова­ква оп­ту­жба, са­свим нео­сно­ва­на, до да­нас ни­је из­ре­че­на на ра­чун срп­ске исто­ри­о­гра­фи­је о 19. ве­ку. Али, то ни­је све, но­ви­нар се усу­ђу­је да са не­слу­ће­них ви­си­на зна­ња и па­ме­ти на­пи­ше – „да се за­и­ста ра­ди о раз­ли­чи­тим кон­цеп­ти­ма исто­риј­ске на­у­ке”. И за­кљу­чу­је, у сти­лу днев­но ан­га­жо­ва­ног по­ли­ти­кан­та, да исто­ри­ча­ри не узи­ма­ју у об­зир дру­ге дру­штве­не на­у­ке, и да „не дру­гу­ју са исти­ном и ети­ком, он­да они слу­же да­на­шњим То­ма­ма Ву­чи­ћи­ма (и Или­ћи­ма) ко­ји псу­ју и шу­ти­ра­ју но­ви­на­ре, јер им се ме­ша­ју у по­сао, али и по­ста­вља­ју не­у­год­на пи­та­ња“.

Ка­да да­ра пре­вр­ши ме­ру све је мо­гу­ће, па и ова­кво по­и­ма­ње исто­ри­је и ње­но из­ли­шно и тен­ден­ци­о­зно по­ве­зи­ва­ње са да­на­шњом по­ли­тич­ком зби­љом. Го­спо­ди­не Стој­ко­ви­ћу, бит­но се раз­ли­ку­је­мо у по­зна­ва­њу и са­гле­да­ва­њу исто­ри­је и да­на­шње ствар­но­сти. Ви ни­сте на­ве­ли ни­ка­кав ар­гу­ме­нат у по­гле­ду по­ве­зи­ва­ња са­вре­ме­них по­ли­тич­ких лич­но­сти – То­ме (Ни­ко­ли­ћа), (Алек­сан­дра) Ву­чи­ћа и (Ве­ли­ми­ра) Или­ћа са Ву­чи­ће­вом бу­ном или са по­ве­шћу срп­ског на­ро­да ис­ка­за­ној у овој по­ле­ми­ци. Го­спо­дин Ђор­го­вић је из­нео у сво­јим тек­сто­ви­ма низ не­и­сти­на о срп­ској по­ве­сти, а Ви те не­и­сти­не по­сред­но бра­ни­те. Он је твр­дио, да са­мо на­ве­дем два дра­стич­на при­ме­ра: 1) да су по­бу­ње­ни­ци у Ву­чи­ће­вој бу­ни (1842) „по­ва­ли­ли“ и „де­фло­ри­са­ли“ на сто­ти­не же­на и де­во­ја­ка и 2) да су осно­ва­ли „кон­цен­тра­ци­о­не ло­го­ре за не­ис­то­ми­шље­ни­ке“ (из­ву­че­но и у под­на­сло­ву ње­го­вог тек­ста). До­ка­за­ли смо, По­по­вић и ја, да ни­је би­ло ни си­ло­ва­ња ни кон­цен­тра­ци­о­них ло­го­ра у Ср­би­ји 1842. го­ди­не.

Ко, он­да, кри­во­тво­ри и фал­си­фи­ку­је исто­ри­ју, Ђор­го­вић и Ви, или По­по­вић и ја? У сва­кој зе­мљи за ова­кве зло­на­мер­не из­ми­шљо­ти­не стра­дао би мо­рал­ни углед но­ви­на­ра и ли­ста, а Ви и Ђор­го­вић ти­ме ли­ку­је­те и зах­те­ва­те од исто­ри­о­гра­фи­је да те кри­во­тво­ри­не при­хва­ти за „исти­не“. Оп­ту­жи­ти срп­ски на­род да је имао кон­цен­тра­ци­о­не ло­го­ре сто го­ди­на пре Хи­тле­ра не­схва­тљив је зло­чин и нај­ве­ћа сра­мо­та ко­ја се на­но­си Ср­би­ма. А Ви сте, го­спо­ди­не Стој­ко­ви­ћу, ста­ли иза та­квог пи­са­ња и од­бра­не по­зна­тог кон­цеп­та „исто­ри­о­гра­фи­је на во­ди“.

Го­спо­ђо Ро­га­но­вић, Ви ни­сте скла­ња­ли мо­је увре­дљи­ве „епи­те­те“, ви сте скра­ћи­ва­ли и из­ба­ци­ва­ли из мог тек­ста це­ле ре­че­ни­це. А ка­да је реч о увре­дљи­вим „епи­те­ти­ма“, пи­там Вас, јав­но – да ли су увре­дљи­ви из­ра­зи Ђор­го­ви­ћа да је По­по­вић „ин­кви­зи­тор“ и да је срп­ски на­род имао „кон­цен­тра­ци­о­не ло­го­ре за не­ис­то­ми­шље­ни­ке“ 1842. го­ди­не? За­што те и њи­ма слич­не епи­те­те и не­и­сти­не Ђор­го­ви­ћа ни­сте укло­ни­ли да би­сте „очу­ва­ли диг­ни­тет уче­сни­ка у по­ле­ми­ка­ма“, па и са­ме „По­ли­ти­ке”? То што Ви ра­ди­те у кул­тур­ној ру­бри­ци, ни­је до­сад за­бе­ле­жно у Ва­шем ли­сту.

Ра­дош Љу­шић

Tagovi: Vučić, demokratija, polemike, politika, polemika

 

Ostavite komentar

Ime:

Email:

Komentar:

Unesite kod sa slike: (antispam)
Prepišite ovaj kod

Komentari (0)

Dosadašnja izdanja

TRAGEDIJA JEDNOG NARODATRAGEDIJA JEDNOG NARODA

Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe...

kliknite za dalje >>>

 “USPON I PAD TITOVE JUGOSLAVIJE I RANKOVIĆA NA BRIONIMA” “USPON I PAD TITOVE JUGOSLAVIJE I RANKOVIĆA NA BRIONIMA”

Politički putopis u 30 dramskih slika...

kliknite za dalje >>>

SRPSKI VALCERSRPSKI VALCER

 Okret smrti, ljubavi, incesta, politike i korupcije, atentata, novina...

kliknite za dalje >>>

EAST OF WEST, WEST OF EASTEAST OF WEST, WEST OF EAST

Reports from the storm of Serbian politics...

kliknite za dalje >>>

ĐILAS: VERNIK I JERETIKĐILAS: VERNIK I JERETIK

Knjiga razgovora sa Milovanom Ðilasom...

kliknite za dalje >>>

Kategorije tekstova

Anketa

Design by draganmarkovic.net