Momčilo Đorgović


Polemike iz dnevnog lista Politika 2010/1011.

VIII ДЕО - Кад је демократија у питању, ту нема дискусије

datum 21.02.2011 10:32 od mdjorgovic, kategorija: POLEMIKE U POLITICI pregledano 413 pregleda, komentari 0 komentara

Кад го­спо­да исто­ри­ча­ри да­нас тра­же упо­ри­ште за де­мо­кра­ти­ју и ре­пу­бли­ка­ни­зам у То­ми Ву­чи­ћу, а ћу­те о Бо­жи Гру­јо­ви­ћу, Ди­ми­три­ју Да­ви­до­ви­ћу, Је­вре­му Гру­ји­ћу, он­да се за­и­ста ра­ди о раз­ли­чи­тим кон­цеп­ти­ма исто­риј­ске на­у­ке

Дра­ган Стој­ко­вић

По­ру­ка го­спо­ди­на исто­ри­ча­ра Ра­до­ми­ра Ј. По­по­ви­ћа у по­след­њем по­ле­мич­ком тек­сту са Мом­чи­лом Ђор­го­ви­ћем, („По­ли­ти­ка” 22. ја­ну­ар 2001) из­ву­че­на и у гло­су – „Не­ка ле­ка­ри ле­че, по­ли­ти­ча­ри вла­да­ју, исто­ри­ча­ри из­у­ча­ва­ју про­шлост” – по­ру­ка је и свим чи­та­о­ци­ма без об­зи­ра на њи­хо­ву про­фе­си­ју или гра­ђан­ску и ин­те­лек­ту­ал­ну ра­до­зна­лост, и пра­во да сло­бод­но и јав­но ми­сле. Да­кле, дра­ги чи­та­о­ци и гра­ђа­ни, исто­ри­ја је она­ква ка­кву вам по­све­ће­ни, ру­ко­по­ло­же­ни чу­ва­ри исти­не ка­зу­ју, ин­тер­пре­ти­ра­ју, то јест пре­при­ча­ва­ју.

У сва­ком пре­при­ча­ва­њу по­сто­ји, на­рав­но, лич­на пер­цеп­ци­ја за­ви­сна од мно­гих фак­то­ра, о че­му је сим­па­тич­но убе­дљи­во ли­те­рар­но де­ло „Стил­ске ве­жбе” Р. Ке­ноа сво­је­вре­ме­но све­до­чи­ло и са до­ма­ће по­зо­ри­шне сце­не.

Оно што обич­ном чи­та­о­цу сви­ма до­ступ­не исто­риј­ске ли­те­ра­ту­ре па­да у очи је­сте да су ту­ма­че­ња љу­ди и до­га­ђа­ја из на­ше исто­ри­је че­сто на ни­воу деч­јих сли­ков­ни­ца – јед­но­стра­на, на­ду­ва­на, да жму­ре на чи­ње­ни­це ко­је се не укла­па­ју у њи­хо­во ви­ђе­ње. Исто­ри­ја је у ова­квим ин­тер­пре­та­ци­ја­ма као бај­ка из по­пу­лар­них стри­по­ва, баш она­ква ка­ко је, на при­мер, при­ка­за­но и кру­ни­са­ње ца­ра Ду­ша­на ки­чи­цом мај­сто­ра Па­је Јо­ва­но­ви­ћа.

Зна­ти­жељ­ни гра­ђа­ни ко­ји чи­та­ју и не­ку из­вор­ну, сви­ма до­ступ­ну, исто­риј­ску ли­те­ра­ту­ру има­ју пра­во да про­фе­си­о­нал­ним исто­ри­ча­ри­ма по­ста­ве не­ка пи­та­ња. Де­ша­ва се да ле­ка­ри да­ју по­гре­шне ди­јаг­но­зе, да пре­пи­су­ју по­гре­шне ле­ко­ве, да им па­ци­јен­ти уми­ру, али не са­мо због не­зна­ња или не­ма­ра или умо­ра, не­го и због не­ких кон­крет­них ин­те­ре­са (на при­мер ко­руп­ци­је), као што смо на лич­ној ко­жи и гла­ва­ма сто­ти­на хи­ља­да гра­ђа­на осе­ти­ли шта зна­чи кад се по­ли­ти­ча­ри­ма пре­пу­сти да вла­да­ју, због то­га ваљ­да мо­же­мо и исто­ри­ча­ри­ма да по­ста­вља­мо не­у­год­на пи­та­ња. Па ни­су они Цр­ква ко­јој је бе­сми­сле­но по­ста­вља­ти пи­та­ње о по­сто­ја­њу Бо­га!

Да­кле, мо­ја ма­лен­кост се усу­ђу­је да са по­зи­ци­је мар­ги­нал­ног пра­ти­о­ца по­ле­ми­ке при­у­пи­та го­спо­ду про­фе­со­ре и док­то­ре због че­га се они по­на­ша­ју не­про­фе­си­о­нал­но и за­што као озбиљ­ни на­уч­ни­ци, кад о не­че­му већ го­во­ре, пре­ћут­ку­ју оп­ште по­зна­та ме­ста и исто­риј­ске чи­ње­ни­це. Ево шта бих за ову при­ли­ку ода­брао:

Кне­жин­ска са­мо­у­пра­ва је за­и­ста но­си­ла де­мо­крат­ски по­тен­ци­јал, али у пе­ри­о­ду по­сле Сви­штов­ског ми­ра (1791) и по­вла­сти­ца ко­је су Ср­би до­би­ли од Пор­те. Бу­на про­тив да­хи­ја из­би­ла је упра­во због уки­да­ња тих по­вла­сти­ца и пра­ва кне­зо­ва да са­ми при­ку­пља­ју по­ре­зе. Ни­ка­да се ви­ше тај ни­во са­мо­у­пра­ве кне­жи­на ни­је оства­рио. Ка­ра­ђор­ђе је пре­у­зео ап­со­лут­ну лич­ну ци­вил­ну и вој­ну власт, због че­га је до­шао у су­коб са оста­лим кне­зо­ви­ма ко­ји су то исто же­ле­ли у сво­јим кне­жи­на­ма и на­хи­ја­ма. Под Ми­ло­шем је угу­ше­на упра­во та са­мо­у­пра­ва та­ко што је он за кне­зо­ве по­ста­вљао се­би ло­јал­не при­ста­ли­це за­ду­же­не за чу­ва­ње по­рет­ка и по­кор­ност вла­сти­ма.

О то­ме ка­кав је лик био Ка­ра­ђор­ђе тре­ба­ло би узе­ти у об­зир и, ре­ци­мо, чи­ње­ни­це о хај­ду­ко­ва­њу по Ср­би­ји (по­сле Сви­штов­ског ми­ра) кад су ње­го­ве че­те (и оста­лих ха­рам­ба­ша) до­ла­зи­ле са дру­жи­на­ма у се­ла и на­ре­ђи­ва­ли што им је би­ло во­ља (кла­си­ка са во­лом на ра­жњу и ги­ба­ни­цом). Па кад су их јед­ном при­ли­ком из ва­љев­ског кра­ја по­ју­ри­ли мом­ци кне­за Алек­се Не­на­до­ви­ћа (због на­но­ше­ња ште­те на­ро­ду и бес­по­сли­че­ња), Цр­ни Ђор­ђе је чак озбиљ­но ра­њен из пу­шке у ле­ву ша­ку (Пи­ше у про­ти­ним Ме­мо­а­ри­ма). Ни­је, да­кле, реч са­мо о пре­кој на­ра­ви.

Кад По­по­вић за по­тре­бе по­ле­ми­ке ци­ти­ра То­му Ву­чи­ћа Пе­ри­ши­ћа (ина­че јед­ног од нај­бо­га­ти­јих на­род­них ду­ше­бри­жни­ка сво­га до­ба), са ње­го­вим чу­ве­ним го­во­ром о рав­но­прав­но­сти ко­ји је и дан-да­нас обра­зац по­пу­ли­стич­ке де­ма­го­ги­је и ко­ји се мо­же чу­ти са да­на­шњих ми­тин­га­шких го­вор­ни­ца, мо­рао би да ци­ти­ра још не­ку оце­ну о ње­му, на при­мер оне ко­је је Сло­бо­дан Јо­ва­но­вић из­нео у Пор­тре­ти­ма – о „при­ми­тив­ном се­љач­ком анар­хи­зму”, на при­мер, или „Ми­лош је био се­љак тво­рач­ке, а Ву­чић се­љак ру­ши­лач­ке енер­ги­је”.

Кад то не чи­ни По­по­вић, ево јед­ног ко­ри­сног ци­та­та:

„Ву­чић је про­то­тип на­шег се­љач­ког де­ма­го­га, пре­те­ча на­род­них по­сла­ни­ка, као нпр. Ран­ко Тај­сић, ко­ји су ве­чи­то под­бу­њи­ва­ли на­род про­тив вла­сти. Он већ има њи­хо­ве две основ­не иде­је: пр­во, да власт не тре­ба по­што­ва­ти, јер смо сви јед­на­ки – и дру­го, да је нај­бо­ља она власт ко­ја нас нај­ма­ње ста­је, ко­ја нај­ма­ње на име по­ре­за узи­ма. С та­квим иде­ја­ма бу­не су се мо­гле ди­за­ти, али с та­квим иде­ја­ма ни­је се мо­гло упра­вља­ти др­жа­вом, и то ни­је про­ста слу­чај­ност да је у вре­ме ре­во­лу­ци­је Ву­чић био дик­та­тор, а у нор­мал­ним при­ли­ка­ма пен­си­о­нер.” (Сло­бо­дан Јо­ва­но­вић. „Пор­тре­ти”, 1912)

Кад у на­шој исто­ри­ји тра­га за ре­пу­бли­кан­ским и де­мо­крат­ским ко­ре­ни­ма, за­што се По­по­вић не се­ти „Сло­ва о сло­бо­ди” Бо­жи­да­ра Гру­јо­ви­ћа (Уста­но­вље­ње… за­ко­на ко­ји је „го­спо­дар и су­ди­ја у ви­ла­је­ту” ко­ме слу­же и вла­дар и све­штен­ство и вој­ска, је­сте услов сло­бо­де и ми­ра, 1805) и за­што не го­во­ри о исто­риј­ским и по­ли­тич­ким раз­ло­зи­ма да се то сло­во упор­но кри­је од ши­ре јав­но­сти, уме­сто да бу­де нај­ва­жни­ја лек­ци­ја у уџ­бе­ни­ци­ма исто­ри­је за све уз­ра­сте?

За­што Ра­дош Љу­шић, на при­мер, као вр­сни по­зна­ва­лац де­ла Ди­ми­три­ја Да­ви­до­ви­ћа сма­тра за бе­зна­чај­ну чи­ње­ни­цу и не да­је јој про­сто­ра у сво­јој вр­ло илу­стро­ва­ној књи­зи, да је на­црт гр­ба Ср­би­је по Сре­тењ­ском уста­ву (екс­по­нат му­зе­ја Дру­гог срп­ског устан­ка у Та­ко­ву) без кру­не и бе­лих дво­гла­вих ор­ло­ва, а са ма­сли­но­вом гра­ном и на под­ло­зи за­ста­ве три­ко­ло­ра, сим­бо­ла сло­бо­де у та­да­шњој Евро­пи?

Афир­ма­ци­ја То­ме Ву­чи­ћа Пе­ри­ши­ћа као пре­те­че де­мо­кра­ти­је у Ср­би­ји про­сто за­сме­ја­ва и асо­ци­ра ме на афо­ри­зме ко­ји гла­се „Кад је де­мо­кра­ти­ја у пи­та­њу, ту не­ма ди­ску­си­је” и „Де­мо­кра­ти­ја, то сам ја!”

Ми­слим да је о на­шој исто­ри­ји углав­ном на­пи­са­но са­свим до­вољ­но, али про­блем је у то­ме што се не узи­ма­ју у об­зир све, а по­го­то­во не оне нај­бит­ни­је чи­ње­ни­це, а то се че­сто чи­ни из вр­ло кон­крет­них ин­те­ре­са и по­тре­ба. Исто­ри­ја ни­је са­мо пре­при­ча­ва­ње ко­је од уста до уста по­ста­је мит по же­љи при­по­ве­да­ча. У исто­ри­ји тре­ба тра­жи­ти вред­но­сне гре­шке ко­је се ву­ку и ко­је стал­но де­лу­ју та­ко што не до­зво­ља­ва­ју да да­нас дру­штво функ­ци­о­ни­ше ка­ко тре­ба. Ти скри­ве­ни ква­ро­ви или по­гре­шни ко­до­ви по­ста­ли су си­стем­ски, па је де­кон­струк­ци­ја на­ше исто­риј­ске при­че нео­п­ход­на да би се ти квар­ни де­ло­ви за­ме­ни­ли.

Кад го­спо­да исто­ри­ча­ри да­нас тра­же упо­ри­ште за де­мо­кра­ти­ју и ре­пу­бли­ка­ни­зам у То­ми Ву­чи­ћу, а ћу­те о Бо­жи Гру­јо­ви­ћу, Ди­ми­три­ју Да­ви­до­ви­ћу, Је­вре­му Гру­ји­ћу, Ми­ло­ва­ну Јан­ко­ви­ћу, Жи­во­ји­ну Жу­јо­ви­ћу, Све­то­за­ру Мар­ко­ви­ћу, Ми­лу­ти­ну Га­ра­ша­ни­ну, Сто­ја­ну Но­ва­ко­ви­ћу, Ми­ла­ну Пи­ро­ћан­цу... и мно­гим дру­ги­ма, он­да се за­и­ста ра­ди о раз­ли­чи­тим кон­цеп­ти­ма исто­риј­ске на­у­ке. Ако не узи­ма­ју у об­зир и оста­ле дру­штве­не на­у­ке, не дру­гу­ју са исти­ном и ети­ком, он­да они слу­же да­на­шњим То­ма­ма Ву­чи­ћи­ма (и Или­ћи­ма) ко­ји псу­ју и шу­ти­ра­ју но­ви­на­ре, јер им се ме­ша­ју у по­сао, а и по­ста­вља­ју не­у­год­на пи­та­ња.

Без увреда

ОБЈАШЊЕЊЕ

У број­ним по­ле­ми­ка­ма ко­је се у по­след­ње вре­ме во­де на стра­ни­ца­ма на­ших но­ви­на, па и „По­ли­ти­ки­ног” Кул­тур­ног до­дат­ка, не­рет­ко на­и­ла­зи­мо на из­ра­зе или епи­те­те ко­ји мо­гу би­ти увре­дљи­ви за лич­ност дру­гих по­ле­ми­ча­ра. Да би­смо очу­ва­ли диг­ни­тет уче­сни­ка у по­ле­ми­ка­ма, та­кву врсту ети­ке­ти­ра­ња из­ба­цу­је­мо из тек­сто­ва. Та­ква прак­са, на ко­ју нас оба­ве­зу­је про­фе­си­о­нал­на ети­ка, па и за­кон, не­ма ни­ка­кве ве­зе са цен­зу­ром, већ са кул­ту­ром ди­ја­ло­га.

Ве­сна Ро­га­но­вић,
уред­ни­ца до­дат­ка Кул­ту­ра, умет­ност, на­у­ка

Tagovi: demokratija, diskusija, polemike, politika, polemika

 

Ostavite komentar

Ime:

Email:

Komentar:

Unesite kod sa slike: (antispam)
Prepišite ovaj kod

Komentari (0)

Dosadašnja izdanja

TRAGEDIJA JEDNOG NARODATRAGEDIJA JEDNOG NARODA

Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe...

kliknite za dalje >>>

 “USPON I PAD TITOVE JUGOSLAVIJE I RANKOVIĆA NA BRIONIMA” “USPON I PAD TITOVE JUGOSLAVIJE I RANKOVIĆA NA BRIONIMA”

Politički putopis u 30 dramskih slika...

kliknite za dalje >>>

SRPSKI VALCERSRPSKI VALCER

 Okret smrti, ljubavi, incesta, politike i korupcije, atentata, novina...

kliknite za dalje >>>

EAST OF WEST, WEST OF EASTEAST OF WEST, WEST OF EAST

Reports from the storm of Serbian politics...

kliknite za dalje >>>

ĐILAS: VERNIK I JERETIKĐILAS: VERNIK I JERETIK

Knjiga razgovora sa Milovanom Ðilasom...

kliknite za dalje >>>

Kategorije tekstova

Anketa

Design by draganmarkovic.net