Momčilo Đorgović


Polemike iz dnevnog lista Politika 2010/1011.

VI ДЕО - Карађорђе и Вучић нису били сеоске силеџије

datum 23.02.2011 10:26 od mdjorgovic, kategorija: POLEMIKE U POLITICI pregledano 540 pregleda, komentari 0 komentara

Господине Ђорговићу, требало би да знате за постојање кнежинске самоупрве у Србији у 18. веку и остацима исте у првим деценијама 19. века, у оквиру које су бирани кметови по селима, кнезови по кнежинама и нахијама. То је била јавна ствар (рес, публица) и право сваког одраслог и иоле имућнијег мушкарца (демократизам)

Радомир Ј. Поповић

За­чу­ди­ла ме си­ли­на вер­бал­ног цу­на­ми­ја Мом­чи­ла Ђор­го­ви­ћа ко­ја се сру­чи­ла на мо­ју ма­лен­кост у про­шло­не­дељ­ном тек­сту Пре­ћу­та­на и иде­ло­ги­зо­ва­на исто­ри­ја. Ни­шта ма­ње, из­не­на­дио ме је про­стор ко­ји је у углед­ним но­ви­на­ма, ка­ква је По­ли­ти­ка, дат том Ђор­го­ви­ће­вем тек­сту, знат­но ду­жем од мог пр­вог по­ле­мич­ког тек­ста. Ђор­го­вић, иако се де­кла­ра­тив­но по­зи­ва на „от­ме­ност“, крај­ње нео­т­ме­но, ре­као бих ни­ско, по­ми­ње мо­ју мај­ку, ла­кон­ски ома­ло­ва­жа­ва мој прет­ход­ни текст кон­ста­ту­ју­ћи да је „без на­уч­не уте­ме­ље­но­сти“, спо­чи­та­ва ми не­до­стак ши­рег обра­зо­ва­ња, чак ни име да ми пра­вил­но на­пи­ше. Вр­ху­нац „отмености'' пред­ста­вља ње­го­во пи­та­ње: „Да ли сте на­уч­ник или ин­кви­зи­тор?” Ђор­го­ви­ћу, на­рав­но, не­ћу уз­вра­ћа­ти истом ме­ром, јер ми то мо­је вас­пи­та­ње и обра­зо­ва­ње не до­пу­шта. Та­ко­ђе, не спо­рим му пра­во да раз­ми­шља, пи­ше, по­ста­ва­ља пи­та­ња, сум­ња и гре­ши о исто­ри­ји соп­стве­ног на­ро­да. Али, са­мо у ча­со­ви­ма до­ко­ли­це, ни­ка­ко јав­но. Го­спо­дин Ђор­го­вић као но­ви­нар, ипак, ни­је ком­пе­тен­тан да оце­њу­је исто­риј­ске до­га­ђа­је и лич­но­сти. По­ста­вио је се­би од­већ ве­ли­ки за­да­так да ме­ња кон­цепт исто­ри­је, а да при то­ме исто­ри­ју не по­зна­је и не раз­у­ме. Ево при­ме­ра. Ка­да сам на­пи­сао да је из­во­ри­ште Ву­чи­ће­вог по­јед­но­ста­вље­ног ре­пу­бли­ка­ни­зма и де­мо­кра­ти­зма, на­ла­зи­ло у па­три­јар­хал­ном уре­ђе­њу срп­ског се­ла, Ђор­го­вић се за­пи­тао, по­ка­зу­ју­ћи ујед­но ко­ли­ко је ње­го­во не­зна­ње: Збр­ка је код Вас ве­ли­ка... Мож’ да бид­не, ал’ не мо­ра да зна­чи? Ре­пу­бли­ка­нац ко­ји је ус­по­ста­вио мо­нар­хи­ју? Го­спо­ди­не Ђор­го­ви­ћу, тре­ба­ло би да зна­те за по­сто­ја­ње кне­жин­ске са­мо­у­пр­ве у Ср­би­ји у 18. ве­ку и оста­ци­ма исте у пр­вим де­це­ни­ја­ма 19. ве­ка, у окви­ру ко­је су би­ра­ни кме­то­ви по се­ли­ма, кне­зо­ви по кне­жи­на­ма и на­хи­ја­ма. То је би­ла јав­на ствар (рес, пу­бли­ца) и пра­во сва­ког од­ра­слог и иоле имућ­ни­јег му­шкар­ца (де­мо­кра­ти­зам). Ву­чић је ро­ђен 1788. го­ди­не и он је од­ра­стао у та­квом си­сте­му. За­то се ка­сни­је, у свом по­ли­тич­ком де­ло­ва­њу про­ти­вио би­ро­кра­ти­за­ци­ји Ср­би­је, а власт вла­да­ра ни­је сма­трао не­при­ко­сно­ве­ном. Не­ка за илу­стра­ци­ју по­слу­же сле­де­ће Ву­чи­ће­ве ре­чи: Ја се не бо­јим ни­ког: ни Кња­за ни Со­вје­та, ни по­пе­чи­те­ља, ни ми­тро­по­ли­та - и ни­ко не тре­ба да се бо­ји ни­ко­га. Ми смо сви рав­ни: што је Књаз, то је и сви­њар, што и сви­њар то и со­вјет­ник, што и со­вјет­ник, то и тер­зи­ја - а што тер­зи­ја то и су­ди­ја, што и су­ди­ја, то и ја... Сви смо јед­на­ки... Ву­чић се, да­кле, за­ла­гао за то да се­ља­ка др­жа­ва што ма­ње ко­шта. Не твр­дим еуфе­ми­стич­ки да су уста­во­бра­ни­те­љи еко­ном­ски рас­те­ре­ћи­ва­ли се­ља­ке, већ ствар­но, и то на осно­ву до­бро по­зна­тих из­во­ра, по­што је јед­на од пр­вих ме­ра уста­во­бра­ни­те­ља до­не­та по­сле сме­не на пре­сто­лу 1842. го­ди­не би­ла сма­ње­ње по­ре­за и не­ке дру­ге фи­нан­сиј­ске олак­ши­це.

Ме­ђу­тим, оно што од­ли­ку­је Ђор­го­ви­ћев текст, ни­је тек сва­ђа око про­шло­сти, већ про­вид­но по­ли­ти­кан­ство и не­ве­што осва­ре­ме­њи­ва­ње про­шло­сти. Ево кључ­них ре­чи, из Ђор­го­ви­ће­вог про­шло­не­дељ­ног тек­ста, ко­је то по­твр­ђу­ју: „кон­цен­тра­ци­о­ни ло­го­ри“, „де­спо­ти­ја“, „зе­мун­ски клан“ „уби­ство пре­ми­је­ра Ђин­ђи­ћа“. Ђор­го­вић раз­до­бље уста­во­бра­ни­те­ља ко­ри­сти да до­ка­же да је у др­жа­во­твор­ној вер­ти­ка­ли срп­ског на­ро­да у осно­ви зло­чин. И за­кљу­чак му ни­шта ни­је бо­љи. Ка­ра­ђор­ђе и Ву­чић ни­су ни­шта дру­го до се­о­ске си­ле­џи­је. Кад сам ре­као да је Ђор­го­ви­ће­во ту­ма­че­ње исто­ри­је не­до­пу­сти­во, по­но­во је он сам дао до­каз тој тврд­њи, јер ка­ко то да ни­ко од исто­ри­ча­ра, по­чев од Ла­за­ра Ар­се­ни­је­ви­ћа Ба­та­ла­ке, Ми­ха­и­ла Га­ври­ло­ви­ћа, Вла­ди­ми­ра Ћо­ро­ви­ћа, Дра­го­сла­ва Стра­ња­ко­ви­ћа, Вла­ди­ми­ра Сто­јан­че­ви­ћа, Слав­ка Га­ври­ло­ви­ћа, Ми­ло­ра­да Ра­де­ви­ћа, Ра­до­ша Љу­ши­ћа и та­ко да­ље, ни­је Ка­ра­ђор­ђа на­звао се­о­ским си­ле­џи­јом.

Нека лекари лече, политичари владају, историчари изучавају прошлост, а Ви као широко образован новинар, заиста то мислим, пронађите неку другу тему, а прошлост оставите историчарима да је изучавају

Про­шло­шћу се, ми­сли он, мо­же до­ка­за­ти са­да­шњост, тј. два­де­сет го­ди­на ми­ли­та­ри­зо­ва­не и на­ци­о­на­ли­змом остра­шће­не дру­штве­но-по­ли­тич­ке ат­мос­фе­ре и кул­ту­ре, по­сле рас­па­да ин­сти­ту­ци­ја и вред­но­сти, у још увек изо­ло­ва­ној зе­мљи у ко­јој су мно­ге не­нор­мал­не ства­ри по­ста­ле нор­мал­не. Ин­ди­ка­тив­но је да Ђор­го­вић ап­стра­ху­је те­ко­ви­не 5. ок­то­бра го­во­ре­ћи о зад­њих два­де­сет го­ди­на, о изо­ла­ци­ји, па пре­ма то­ме, 5. ок­то­бра у Ср­би­ји се ни­су де­си­ле ни­ка­кве про­ме­не. Уме­сно је пи­та­ти Ђор­го­ви­ћа ка­кве то про­ме­не при­жељ­ку­је? По­ли­ти­кан­ство је и Ђор­го­ви­ће­ва тврд­ња да је Ву­чић за­чет­ник то­та­ли­тар­не др­жа­ве. Он, ве­ро­ват­но, зна да су уста­во­бра­ни­те­љи би­ро­кра­ти­зо­ва­ли др­жа­ву, али из ње­му зна­них по­бу­да, пи­ше о Ср­би­ји 19. ве­ка као то­та­ли­тар­ној др­жа­ви. Тен­ден­ци­о­зно по­ли­ти­кан­ство је и по­ми­ња­ње кон­це­тра­ци­о­них ло­го­ра у Ср­би­ји за вре­ме уста­во­бра­ни­те­ља. А по­зна­то је да су пр­ве та­кве ло­го­ре тек кра­јем 19. и по­чет­ком 20. ве­ка ство­ри­ли нај­пре Шпан­ци на Ку­би и Бри­тан­ци у ра­ту са Бу­ри­ма, а сви зна­мо ко их је го­то­во до­вео до са­вр­шен­ства. За вре­ме уста­во­бра­ни­те­ља по­сто­ја­ли су за­тво­ри за по­ли­тич­ке не­ис­то­ми­шље­ни­ке: тзв. Вра­чар­ска ру­па и Ша­бач­ки обор као при­вре­ме­ни и Гур­го­со­вач­ка ку­ла као ста­лан за­твор, али то ни­су би­ли кон­цен­тра­ци­о­ни ло­го­ри, већ за­тво­ри. У њи­ма су ле­жа­ли осу­ђе­ни­ци ко­ји су, или из­во­ђе­ни пред суд, или осу­ђе­ни од су­да, ро­би­ја­ли. Да­кле, ап­со­лут­но је не­тач­но да је Ву­чић ши­ром он­да­шње кне­же­ви­не на­пра­вио кон­це­тра­ци­о­не ло­го­ре.

Што сам имао да ка­жем о Ву­чи­ћу ре­као сам у сво­јој књи­зи. Ни­сам иде­о­ло­ги­зо­вао Ву­чи­ће­ву јав­ну де­лат­ност, ни­ти скри­вао по­дат­ке до ко­јих сам до­шао о ње­го­вом при­ват­ном жи­во­ту, па чак и ње­го­ву су­ро­вост у об­ра­чу­ну са по­ли­тич­ким про­тив­ни­ци­ма. Уоста­лом, Ђор­го­вић се већ јед­ном по­хвал­но из­ја­снио о тој књи­зи. Ву­чић је исто­риј­ска лич­ност срп­ског на­ро­да, сва­ка­ко не иде­ал­на, али ни нај­мрач­ни­ја. Ако сам ре­као да ни­је нај­мрач­ни­ја, то не твр­дим да је отац уте­ме­љи­вач. Да­нас му је од­ре­ђе­но ме­сто у исто­ри­ји ко­је се мо­же са­же­ти у не­ко­ли­ко ре­чи: чи­нов­ник кне­за Ми­ло­ша, пред­вод­ник уста­во­бра­ни­те­ља, ми­ни­стар уну­тра­шњих де­ла, ка­би­не­те­ски са­вет­ник, пред­сед­ник Са­ве­та. Да­кле, по­ли­ти­чар и де­ма­гог. Мо­ћан за жи­во­та, го­то­во за­бо­ра­вљен по­сле смр­ти. Сиц тран­сит гло­риа мун­ди!

Ђор­го­вић, та­ко­ђе тен­ден­ци­о­зно из­вр­ће не­ке чи­ње­ни­це. Па та­ко, по­зи­ва­ју­ћи се на Ду­ша­на Ба­та­ко­ви­ћа, оспо­ра­ва Га­ра­ша­ни­но­ву кључ­ну уло­гу у на­стан­ку На­чер­та­ни­ја ис­ти­чу­ћи да је Га­ра­ша­нин ста­вио свој пот­пис и ри­рај­то­вао. При то­ме пре­не­бре­га­ва сту­ди­је Во­ји­сла­ва Вуч­ко­ви­ћа и Ра­до­ша Љу­ши­ћа о На­чер­та­ни­ју из ко­јих се ја­сно ви­ди да је Га­ра­ша­нин са­чи­нио ко­нач­ну ре­дак­ци­ју За­хо­вог пла­на за­хва­љу­ју­ћи че­му је На­чер­та­ни­је, од по­чет­ног ју­жно­сло­вен­ског про­гра­ма на­ци­о­нал­не по­ли­ти­ке Ср­би­је, по­ста­ло чи­сто срп­ски на­ци­о­нал­ни про­грам. Ни­је тач­но да је Ме­тер­них по­слао Јо­ва­на Ха­џи­ћа у Ср­би­ју, већ су за­ко­но­пи­сци Ха­џић и Ла­за­ре­вић у Ср­би­ју до­шли на по­зив кне­за Ми­ло­ша. И та­ко да­ље, и та­ко да­ље.

Ђор­го­вић пи­ше о то­бо­жњој кул­ту­ри за­бо­ра­ва, а све по­дат­ке ко­је он се­лек­тив­но ко­ри­сти и тен­ден­ци­о­зно ту­ма­чи, цр­пи упра­во из срп­ске исто­ри­о­гра­фи­је. Ако Ђор­го­вић сма­тра да Ву­чи­ћа тре­ба на­зва­ти зли­ков­цем, за­што исто­вре­ме­но ни­је пред­ло­жио и Ти­та?

Да­кле, го­спо­ди­не Ђор­го­ви­ћу, хај­де да сва­ко ра­ди свој по­сао. Не­ка ле­ка­ри ле­че, по­ли­ти­ча­ри вла­да­ју, исто­ри­ча­ри изучавају про­шлост, а Ви као ши­ро­ко обра­зо­ван но­ви­нар, за­и­ста то ми­слим, са зна­њи­ма из со­ци­о­ло­ги­је, пси­хо­ло­ги­је, ан­тро­по­ло­ги­је, фи­ло­зо­фи­је, умет­но­сти, еко­но­ми­је, књи­жев­но­сти и по­ли­тич­ких на­у­ка, про­на­ђи­те не­ку дру­гу те­му, а про­шлост оста­ви­те исто­ри­ча­ри­ма да је из­у­ча­ва­ју.

Tagovi: Карађорђе, Вучић, силеџије, polemika, politika

 

Ostavite komentar

Ime:

Email:

Komentar:

Unesite kod sa slike: (antispam)
Prepišite ovaj kod

Komentari (0)

Dosadašnja izdanja

TRAGEDIJA JEDNOG NARODATRAGEDIJA JEDNOG NARODA

Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe...

kliknite za dalje >>>

 “USPON I PAD TITOVE JUGOSLAVIJE I RANKOVIĆA NA BRIONIMA” “USPON I PAD TITOVE JUGOSLAVIJE I RANKOVIĆA NA BRIONIMA”

Politički putopis u 30 dramskih slika...

kliknite za dalje >>>

SRPSKI VALCERSRPSKI VALCER

 Okret smrti, ljubavi, incesta, politike i korupcije, atentata, novina...

kliknite za dalje >>>

EAST OF WEST, WEST OF EASTEAST OF WEST, WEST OF EAST

Reports from the storm of Serbian politics...

kliknite za dalje >>>

ĐILAS: VERNIK I JERETIKĐILAS: VERNIK I JERETIK

Knjiga razgovora sa Milovanom Ðilasom...

kliknite za dalje >>>

Kategorije tekstova

Anketa

Design by draganmarkovic.net