Momčilo Đorgović


Polemike iz dnevnog lista Politika 2010/1011.

V ДЕО - Прећутана и идеологизована историја

datum 23.02.2011 10:27 od mdjorgovic, kategorija: POLEMIKE U POLITICI pregledano 578 pregleda, komentari 0 komentara

Да бисте оправдали Вучића, позивате се на чињеницу да је Карађорђе убио оца и брата. Е, па, то је та матрица насиља коју стварате, којој и неки други историчари производе легитимитет – култ дивљег импулса, који се не боји ни људског, ни божјег закона (што је Вучић и сам говорио). У таквој матрици и убиство премијера Ђинђића постаје нормално и прихватљиво

ОДГОВОР ЉУШИЋУ И ПОПОВИЋУ

Момчило Ђорговић

Не раз­у­мем за­што су се ова два џентлме­на то­ли­ко на­љу­ти­ла и око­ми­ла на ме­не? Као да сам дир­нуо у оси­њак, а са­мо сам хтео да за­јед­но по­гле­да­мо у исти­ну. Зар та­кав по­ку­шај мо­же то­ли­ко да уз­не­ми­ри? Пр­во учи­те­ља, па он­да за­јед­но и учи­те­ља и уче­ни­ка. Љу­ши­ћу сам већ ар­гу­мен­то­ва­но од­го­во­рио и не бих се по­на­вљао ма ко­ли­ко се он по­но­во ко­пр­цао. Ње­го­вом је­зи­ку не­до­ста­је она ин­те­лек­ту­ал­на от­ме­ност ко­ја по­ле­ми­ку чи­ни при­хва­тљи­вом ме­ђу вас­пи­та­ним и ми­са­о­ним љу­ди­ма, те до­брим аго­ном и при­влач­ним спор­том.

Уче­ник је ипак дру­га­чи­ји, ма­да је у сво­јој књи­зи о Ву­чи­ћу ра­зло­жни­ји, не­го­ли у про­шло­не­дељ­ном тек­сту у „По­ли­ти­ци”. Чак и за текст у но­ви­на­ма има пре­ви­ше тер­ми­но­ло­шко-пој­мов­не збр­ке и им­про­ви­за­ци­је, ту­ма­че­ња без на­уч­не уте­ме­ље­но­сти.

По­по­ва­ње или ис­тра­жи­ва­ње

Сла­жем се са Ра­до­ва­ном Ј. По­по­ви­ћем да је ту­ма­че­ње исто­ри­је од­го­во­ран по­сао, али бих до­дао да је пре сва­ког ту­ма­че­ња по­треб­но раз­у­ме­ва­ње. Раз­у­ме­ва­ња не­ма без ши­рег обра­зо­ва­ња, без сту­ди­ја со­ци­о­ло­ги­је, пси­хо­ло­ги­је, ан­тро­по­ло­ги­је, фи­ло­зо­фи­је, умет­но­сти, еко­но­ми­је, књи­жев­но­сти, по­ли­тич­ких на­у­ка. Код Ра­до­ва­на Ј. По­по­ви­ћа се та­кво обра­зо­ва­ње не при­ме­ћу­је, успе­ва му да га успе­шно са­кри­је.

Сма­трам не­спор­ним да је исто­ри­ја мог на­ро­да мо­ја ко­ли­ко и њи­хо­ва и да имам сва пра­ва да о њој раз­ми­шљам, пи­шем, по­ста­вљам пи­та­ња, сум­њам, на­рав­но и да гре­шим као што и они гре­ше. Чвр­стог сам уве­ре­ња да на­ша про­шлост ни­је до­вољ­но ис­тра­же­на, да че­сто исто­ри­ча­ри ни­су би­ли опре­мље­ни по­треб­ним зна­њи­ма, да ни­су зна­ли по­треб­не је­зи­ке, да ни­су ис­тра­жи­ва­ли у ре­ле­вант­ним ар­хи­ви­ма, да су мно­ги из­во­ри уни­ште­ни, да је исто­ри­ја иде­о­ло­ги­зо­ва­на и да има мно­го пре­ћу­та­них до­га­ђа­ја.

Али Ра­до­ван Ј. По­по­вић с ви­си­не при­ме­ћу­је да мо­је про­пи­ти­ва­ње ни­је „до­пу­сти­во”, чак и да је „увре­дљи­во за до­са­да­шњу исто­риј­ску на­у­ку”. Ко од­ре­ђу­је шта је до­пу­сти­во и шта је увре­дљи­во у на­у­ци? Ка­ко то „до­са­да­шња на­у­ка” мо­же да се увре­ди? За­бра­не и та­буи при­па­да­ју иде­о­ло­ги­ји и ре­ли­ги­ји. Го­спо­ди­не По­по­ви­ћу, да ли сте Ви чу­вар за­вет­ног ков­че­га или сте ис­тра­жи­вач у Исто­риј­ском ин­сти­ту­ту? Да ли сте на­уч­ник или ин­кви­зи­тор? Да ли се су­прот­ста­вља­те дог­ма­ма и отва­ра­те но­ва зна­ња или при­пре­ма­те је­ре­ти­ке за ло­ма­чу? Или мо­жда сма­тра­те да би Ср­би тре­ба­ло да има­ју две ре­ли­ги­је? Јед­на је хри­шћан­ство, а дру­га би би­ла исто­ри­ја?

За­што је Ву­чић ак­ту­е­лан

Оно че­му се ја су­прот­ста­вљам, а По­по­вић бра­ни, и што на­шу рас­пра­ву чи­ни ак­ту­ел­ном а не тек сва­ђом око про­шло­сти, је­сте про­мо­ви­са­ње ак­ту­ел­них по­ли­тич­ких кон­це­па­та и по­ли­тич­ке прак­се та­ко што се кри­ми­нал из про­шло­сти пре­тва­ра у по­зи­тив­ну исто­ри­ју. И упра­во за­то су То­ма Ву­чић Пе­ри­шић и са­мо­зва­ни уста­во­бра­ни­те­љи, од­но­сно сул­та­нов­ци, до­бар при­мер. Нео­др­жи­во је на­кнад­но ле­га­ли­зо­ва­ње по­ли­тич­ког и кри­ми­нал­ног на­си­ља, ње­го­во оправ­да­ва­ње кри­ми­на­ли­за­ци­јом жр­тве и ми­то­ло­ги­за­ци­јом крв­ни­ка, као и ус­по­ста­вља­њем на­сил­ног „на­уч­но­и­сто­риј­ског” кон­ти­ну­и­те­та. По тој ло­ги­ци, да је „зе­мун­ски клан” пре се­дам го­ди­на пре­у­зео власт и ус­по­ста­вио сво­ју вла­ду био би увр­штен од „исто­ри­ча­ра” ко­ји сле­де ту ло­ги­ку у на­ци­о­нал­не хе­ро­је и у про­гре­сив­ни рад исто­ри­је. При­стра­сност и нео­бјек­тив­ност Ра­до­ва­на Ј. По­по­ви­ћа је уто­ли­ко не­при­хва­тљи­ви­ја што до­ла­зи по­сле два­де­сет го­ди­на ми­ли­та­ри­зо­ва­не и на­ци­о­на­ли­змом остра­шће­не дру­штве­но-по­ли­тич­ке ат­мос­фе­ре и кул­ту­ре, по­сле рас­па­да ин­сти­ту­ци­ја и вред­но­сти (на­ро­чи­то је обра­зо­ва­ње на­стра­да­ло), у још увек изо­ло­ва­ној зе­мљи, у ко­јој су мно­ге не­нор­мал­не ства­ри по­ста­ле нор­мал­не, ка­да су ти­по­ви по­пут Т. В. П. то­ком де­ве­де­се­тих по­ста­ли „срп­ски ју­на­ци и па­три­о­те”, по­ста­ли ли­де­ри стра­на­ка, „срп­ске вој­ско­во­ђе” и по­сла­ни­ци срп­ског пар­ла­мен­та. Из­гле­да да је та­кав мејнстрим код По­по­ви­ћа по­ди­гао оду­ше­вље­ње за но­тор­ног зли­ков­ца (кр­во­пи­лац људ­ски – ка­ко и сам По­по­вић на­во­ди у сво­јој књи­зи) ка­кав је био Т. В. П. и ње­го­ву спрем­ност да га бра­ни, да му за­шти­ти лик и де­ло.

Сла­жем се са По­по­ви­ћем да је Т. В. П. био „сло­же­на и за­ни­мљи­ва лич­ност”, али за – пси­хи­ја­три­ју. То што је та­кав чо­век у он­да­шњој Ср­би­ји не­што био и ра­дио, са­мо по­ка­зу­је у ка­квим су не­сре­ђе­ним и очај­ним при­ли­ка­ма ов­да­шњи про­стор и на­род би­ли. Он је до­каз да се у Ср­би­ји оску­де­ва­ло са ве­ли­ким па­мет­ним љу­ди­ма и при­мер је ка­кви нам љу­ди ни­су тре­ба­ли, ни­ти тре­ба­ју. Он је де­ви­ја­ци­ја, а не про­грес. Не­га­ти­ван, а не по­зи­ти­ван при­мер.

По­по­вић спрем­но пре­ла­зи пре­ко то­га да је Ву­чић не ту­као, не­го пре­мла­ћи­вао ро­ђе­ну мај­ку, да се сви­ре­по об­ра­чу­на­вао са по­ли­тич­ким про­тив­ни­ци­ма, као да је то ру­тин­ска ствар ко­ја се у срп­ском дру­штву под­ра­зу­ме­ва и одо­бра­ва. При то­ме твр­ди да је овај кр­во­пи­лац био „де­мо­кра­та” и да је био обо­жа­ван од на­ро­да. Ис­па­да да срп­ски на­род обо­жа­ва па­то­ло­шке ти­по­ве, па би тре­ба­ло и ми да­нас да га обо­жа­ва­мо! Ка­ко кр­во­пи­лац, чо­век ко­ји умла­ћу­је мај­ку, ту­че све око се­бе, мо­же би­ти де­мо­кра­та? Зар не осе­ћа­те По­по­ви­ћу да је ту не­што по­ме­ре­но, да не­што ни­је у ре­ду, да је не­нор­мал­но? За­ми­сли­те за тре­ну­так да Ви, го­спо­ди­не По­по­ви­ћу, ту­че­те сво­ју мај­ку. Ка­кви би­сте би­ли у соп­стве­ним очи­ма и на шта би­смо ми ли­чи­ли ка­да би­смо због то­га по­че­ли да Вас обо­жа­ва­мо? Цве­тан То­до­ров у књи­зи „Страх од вар­ва­ра”, по­гла­вље Вар­вар­ство и ци­ви­ли­за­ци­ја, на­во­ди Ро­ме­на Га­ри­ја: „Ни­ка­да ни­је по­сто­ја­ла не­ка ци­ви­ли­за­циј­ска вред­ност а да ни­је би­ла по­јам жен­стве­но­сти, бла­го­сти, са­ми­ло­сти, не­на­си­ља, ува­же­не сла­бо­сти... Пр­ви од­нос из­ме­ђу де­те­та и ци­ви­ли­за­ци­је је­сте де­те­тов од­нос са мај­ком.”

Го­спо­ди­не По­по­ви­ћу, Ви би тре­ба­ло да зна­те оно што Т. В. П. ни­је знао: мај­ка је све­мир, мај­ка је во­ле­ти и по­што­ва­ти, мај­ка је из­вор жи­во­та. Пре­би­ја­ње мај­ке је вар­вар­ство и не по­сто­ји циљ, ни­ти вред­ност ко­ји га мо­гу оправ­да­ва­ти. Без мај­ке не­ма дру­штве­но­сти, ни на­ци­је и исто­ри­је, ни­ти до­мо­ви­не. Да би­сте оправ­да­ли Ву­чи­ћа по­зи­ва­те се на чи­ње­ни­цу да је Ка­ра­ђор­ђе убио оца и бра­та. Е, па, то је та ма­три­ца на­си­ља ко­ју ства­ра­те, ко­јој и не­ки дру­ги исто­ри­ча­ри про­из­во­де ле­ги­ти­ми­тет – култ ди­вљег им­пул­са ко­ји не­ма пре­пре­ке, ни за­зо­ра, ко­ји се не бо­ји ни људ­ског, ни бож­јег за­ко­на (што је Ву­чић и сам го­во­рио), ни­ти хо­ће да се ускла­ди са пра­ви­ли­ма уже и ши­ре за­јед­ни­це. У та­квој ма­три­ци и уби­ство пре­ми­је­ра Ђин­ђи­ћа по­ста­је нор­мал­но и при­хва­тљи­во. Фројд је оце­у­би­ство и бра­то­у­би­ство ста­вио на по­че­так ци­ви­ли­за­ци­је, а од умла­ћи­ва­ња мај­ке не по­чи­ње ни­шта, не при­па­да ци­ви­ли­за­ци­ји, јер је ап­со­лут­но ни­шти­тељ­ство.

Кон­цен­тра­ци­о­ни ло­го­ри за не­ис­то­ми­шље­ни­ке

За Вас је, го­спо­ди­не По­по­ви­ћу, при­хва­тљи­ва сви­ре­пост об­ра­чу­на са тзв. по­ли­тич­ким про­тив­ни­ци­ма. Ни­сте Ви на­пи­са­ли, не­го ја да је Т. В. П. те­ро­ри­ста и то ни­је „не­по­доп­шти­на”, ка­ко се згра­жа­те, ма­да сте пој­мов­но и ло­гич­ки не­до­след­ни јер ако у ва­шој књи­зи твр­ди­те да је Ву­чић из­вео ре­во­лу­ци­ју (што је вр­ло спор­но), тре­ба­ло би да зна­те да сва­ка ре­во­лу­ци­ја у се­би са­др­жи те­рор (по­сто­ји огром­на ли­те­ра­ту­ра о то­ме). А за од­и­гра­ва­ње ре­во­лу­ци­је по­треб­ни су пред­у­сло­ви, мно­го оп­шти­ји од оног да је, ка­ко Ви твр­ди­те, „Ми­лош ки­њио То­му”. По­тре­бан је од­ре­ђе­ни сте­пен дру­штве­ног и при­вред­ног раз­во­ја, ина­че би сва­ко сме­њи­ва­ње по­гла­ви­це у ка­квом уро­ђе­нич­ком пле­ме­ну би­ло – ре­во­лу­ци­ја. (О то­ме мо­же­те про­чи­та­ти – Ја­мес Х. Бил­линг­тон „Фи­ре ин тхе Миндс оф Мен“, Миц­хаел Па­ла­и­рет „Тхе Бал­кан Ецо­но­ми­ес 1800–1914”, и Сид­неy Пол­лард „Пе­а­це­фул Цон­qу­ест – Тхе Ин­ду­стри­а­ли­за­тион оф Еуро­пе 1760–1970”).

Ви сма­тра­те, го­спо­ди­не По­по­ви­ћу, да је увре­дљи­во ка­да се за зли­ков­ца ка­же да је зли­ко­вац, а да ни­је увре­дљи­во за жр­тве ње­го­вог те­ро­ра ка­да Ви од крв­ни­ка хо­ће­те да на­пра­ви­те на­ци­о­нал­ног хе­ро­ја? Ви зна­те да је Ву­чић пр­ви у мо­дер­ној срп­ској исто­ри­ји увео си­сте­мат­ско др­жав­но на­си­ље не са­мо над по­ли­тич­ким про­тив­ни­ци­ма, већ и над они­ма за ко­је је он сум­њао да би мо­гли би­ти (што је при­мер то­та­ли­тар­не па­ра­но­је)! Ши­ром он­да­шње кне­же­ви­не је на­пра­вио кон­цен­тра­ци­о­не ло­го­ре за не­ис­то­ми­шље­ни­ке и за оне на ко­је је сум­њао да би мо­гли би­ти. Про­тив њих је упо­тре­био суд, по­ли­ци­ју и вој­ску. Осу­ђи­вао их је на де­сет, два­де­сет го­ди­на и до­жи­вот­не ро­би­је. Чи­ји је он, ка­ко Ви твр­ди­те, „на­род­ни три­бун” био? Зар ни­су и ње­го­ве жр­тве би­ле на­род, или их и Ви ис­кљу­чу­је­те из на­ро­да и оправ­да­ва­те те вар­вар­ске ро­би­је и ма­сов­не про­го­не?

За­што пре­ћут­ку­је­те да је за­чет­ник то­та­ли­тар­не др­жа­ве и да је ор­га­ни­за­тор си­сте­мат­ског ухо­ђе­ња соп­стве­ног на­ро­да, да је у окви­ру ми­ни­стар­ства уну­тра­шњих де­ла ство­рио тај­ну по­ли­ци­ју? Зар ни­је он он­да био не са­мо за­ве­ре­ник про­тив Обре­но­ви­ћа, не­го и за­ве­ре­ник про­тив соп­стве­ног на­ро­да? Ка­ко мо­же он­да да бу­де де­мо­кра­та, ре­пу­бли­ка­нац? У же­љи да га за­шти­те твр­ди­те да је пре­би­ја­ње Шле­зин­ге­ра одо­брио „Са­вет” (ин­сти­ту­ци­о­нал­ни па­ра­ван ко­ји је ство­рио Ву­чић за свој ор­га­ни­зо­ва­ни кри­ми­нал) и та­ко пра­ви­те још го­ру ствар, па про­из­ла­зи да је овог умет­ни­ка и Је­вре­ји­на пре­ту­кла срп­ска др­жа­ва!

Збр­ка је код Вас ве­ли­ка: ка­кав је то спе­ци­ја­ли­тет „по­јед­но­ста­вље­ни ре­пу­бли­ка­ни­зам и де­мо­кра­ти­зам”? Мож’ да бид­не, ал’ не мо­ра да зна­чи? Ре­пу­бли­ка­нац ко­ји је ус­по­ста­вио мо­нар­хи­ју? Ко­ји на­сил­но де­лу­је ван ин­сти­ту­ци­ја? Де­мо­кра­та ко­ји је за­вео цен­зу­ру штам­пе и то­ли­ко опљач­као су­гра­ђа­не да су до по­чет­ка 20. ве­ка у Су­ду ва­ро­ши Бе­о­гра­да во­ђе­ни суд­ски спо­ро­ви за на­док­на­ду и по­вра­ћај имо­ви­не ко­ју је отео Т. В. П? Еуфе­ми­стич­ки твр­ди­те да је „еко­ном­ски рас­те­ре­ћи­вао се­ља­ка” – а он их је за­пра­во пот­ку­пљи­вао др­жав­ним нов­цем. Го­спо­ди­не По­по­ви­ћу, ле­га­ли­зу­је­те Ву­чи­ће­ву пљач­ку и ко­руп­ци­о­на­штво ста­вом да их је „сте­као за­хва­љу­ју­ћи по­ли­тич­кој мо­ћи” и та­ко да­је­те исто­риј­ски али­би и ак­ту­ел­ним срп­ским по­ли­ти­ча­ри­ма ко­ји ула­ском у власт сма­тра­ју да би тре­ба­ло да по­ста­ну бо­га­та­ши.

Ме­га­ло­ма­ни­ја за­бо­ра­ва

Не по­сто­ји кон­ти­ну­и­тет из­ме­ђу оно­га што је ура­дио Т. В. П. 1842. и ка­сни­јих до­га­ђа­ја, по­го­то­ву са њим не­ма ве­зе Јо­ван Ха­џић (ко­га је Ме­тер­них 1837. по­слао у Ср­би­ју да пре­ве­де и пре­пи­ше аустриј­ски гра­ђан­ски за­ко­ник), а ни Га­ра­ша­нин и бал­кан­ска ак­ци­ја, ни­ти „На­чер­та­ни­је” (за ко­је Ви не­тач­но твр­ди­те да га је „на­пи­сао Га­ра­ша­нин”, мно­го је пре­ци­зни­ја фор­му­ла­ци­ја про­фе­со­ра Ба­та­ко­ви­ћа да је Га­ра­ша­нин „ста­вио свој пот­пис” и „ри­рај­то­вао” текст и иде­ју за­че­те још са Ур­квар­том и Ми­ло­шем, а пи­са­ним у па­ри­ском хо­те­лу „Лам­бер”, а и ру­ком Фран­ти­ше­ка За­ха). Сам Сло­бо­дан Јо­ва­но­вић је за­кљу­чио да је уста­во­бра­ни­те­љи­ма би­ло ви­ше ста­ло до соп­стве­них ин­те­ре­са не­го до уста­ва, и то у сво­јој књи­зи ци­ти­ра и По­по­вић. Во­ђе – Т. В. П. и Аврам Пе­тро­ни­је­вић – би­ли су на зах­тев Ру­си­је прог­на­ни из Ср­би­је и за­шти­ту су на­шли код сво­јих при­ја­те­ља па­ша у Тур­ској. А пре то­га они ни­су „са­ра­ђи­ва­ли са Тур­ском”, већ су опљач­ка­ним ду­ка­ти­ма из др­жав­не ка­се тај­но ми­ти­ли ве­зи­ре и сул­та­на за по­др­шку и ле­ги­ти­ми­за­ци­ју свог кри­ми­на­ла. Због те из­да­је на­род их је на­звао „сул­та­нов­ци­ма”, што би По­по­вић да са­кри­је под ћи­лим са ма­што­ви­тим ша­ра­ма.

Про­тив сам „кул­ту­ре за­бо­ра­ва” ко­ја би да ам­не­сти­ра зло­чи­не са ар­гу­мен­та­ци­јом да не тре­ба би­ти про­тив свог на­ро­да, ни­ти га ру­жи­ти. На­про­тив, сна­га, ви­тал­ност на­ро­да ра­сту са ње­го­вом спрем­но­шћу и спо­соб­но­шћу да се кри­тич­ки су­о­чи и са соп­стве­ним „не­по­доп­шти­на­ма”. Има­ју их и дру­ги на­ро­ди. Ми­то­ло­ги­зи­ра­ња ства­ра­ју опа­сне и ме­га­ло­ман­ске сте­ре­о­ти­пе ко­ји у вре­ме кри­зе по­ста­ју ло­ши при­ме­ри за углед. У та­квој „кул­ту­ри за­бо­ра­ва” опра­шта се, на при­мер, све Т. В. Пе­ри­ши­ћу, опра­шта се Ка­ра­ђор­ђу што је убио оца, бра­та, што је био ру­ска ма­ри­о­не­та, што је по­бе­гао по­сле сло­ма пре­ко Са­ве са бу­рен­це­том пу­ним ду­ка­та (ка­ко све­до­чи Вук Ка­ра­џић), али се до да­на да­на­шњег не опра­шта Ву­ку што је свој пре­вод „Но­вог за­ве­та” штам­пао код ме­хи­та­ри­ста! Та­кав се­лек­тив­ни за­бо­рав про­мо­ви­ше де­спо­ти­ју – а не пи­сме­ност, на­си­ље – а не је­зик и кул­ту­ру. А ми да­нас у 21. ве­ку ба­шти­ни­мо за­пра­во де­ло Ву­ка Ка­ра­џи­ћа за­сно­ва­но на ње­го­вој европ­ској, ин­тер­на­ци­о­нал­ној ак­ци­ји. Да­нас има­мо то­ли­ко обра­зо­ва­ња и ис­ку­ства да мо­же­мо да про­ме­ни­мо кон­цепт исто­ри­је и не­ка у ње­му Вук Ка­ра­џић и Јо­ван Ха­џић, ре­ци­мо, а не се­о­ске си­ле­џи­је бу­ду – оче­ви уте­ме­љи­ва­чи.

Tagovi: Прећутана историја, идеологизована историја, polemika, politika

 

Ostavite komentar

Ime:

Email:

Komentar:

Unesite kod sa slike: (antispam)
Prepišite ovaj kod

Komentari (0)

Dosadašnja izdanja

TRAGEDIJA JEDNOG NARODATRAGEDIJA JEDNOG NARODA

Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe...

kliknite za dalje >>>

 “USPON I PAD TITOVE JUGOSLAVIJE I RANKOVIĆA NA BRIONIMA” “USPON I PAD TITOVE JUGOSLAVIJE I RANKOVIĆA NA BRIONIMA”

Politički putopis u 30 dramskih slika...

kliknite za dalje >>>

SRPSKI VALCERSRPSKI VALCER

 Okret smrti, ljubavi, incesta, politike i korupcije, atentata, novina...

kliknite za dalje >>>

EAST OF WEST, WEST OF EASTEAST OF WEST, WEST OF EAST

Reports from the storm of Serbian politics...

kliknite za dalje >>>

ĐILAS: VERNIK I JERETIKĐILAS: VERNIK I JERETIK

Knjiga razgovora sa Milovanom Ðilasom...

kliknite za dalje >>>

Kategorije tekstova

Anketa

Design by draganmarkovic.net