Momčilo Đorgović


Polemike iz dnevnog lista Politika 2010/1011.

IV ДЕО - Лепо је живети у Београду, а „намигивати” Бечу

datum 24.02.2011 10:17 od mdjorgovic, kategorija: POLEMIKE U POLITICI pregledano 510 pregleda, komentari 0 komentara

ПОЛЕМИКА

Радош Љушић

Врли истраживач-новинар пише: „Вук је побегао из Београда да умре у Бечу, озлојеђен малтретирањем Илије Гарашанина и многих других”. Али, не каже, када је побегао и да ли је баш побегао да умре у Бечу? Још битније је да ли је побегао од малтретирања Илије Гарашанина? Нигде нема - осим у Ђорговићевој уобразиљи - да је један од највећих српских државника 19. века протерао највећег културног прегаоца из Отаџбине!

Оптуживши ме за све и свашта, а служећи се искључиво измишљотинама, истраживачки новинар Ђорговић ме још упућује у Архив Србије. Цео радни век провео сам у том архиву и прегледао све његове фондове и сва моја дела писана су на основу те грађе, а о његовом архивистичком раду нема потребе трошити речи. Као какав учењак, учестало ми саветује да читам књиге, чак и дисертације мојих докторанада којима сам био још и рецензент! Да је некомпетентни Ђорговић исте прочитао, не би учинио толико пропуста.

Да је Оријент био тамо где је била „граница између Хабзбуршког и Османског царства”, нема потпоре у литератури, чак ни у оној на коју се Ђорговић позива. Граница двају царстава се толико мењала да је на северу допирала до Беча и Будима, а на југу до Качаника, па је тај простор, око којег се вековима ратовало, могао бити цело једно царство! Постоји и другачије виђење Оријента, које није географско. Едвард Саид у књизи Оријентализам, Београд 2008, с. 13 пише: „...Оријент није инертна природна чињеница” и додаје, „Оријент је, у истој мери као и сам Запад, идеја”.

Србија је била вазална држава Турске од 1830. године, и њена престоница је био Крагујевац, а потом Београд, и пре 1878. Осим необавештеног Ђорговића, нико, ама баш нико, није незналачки тврдио да Србија није имала престоницу пре стицања независности. Али, суштина није у томе од када је Београд престоница Србије, већ да су Срби престоницу изместили из средишта државе на границу, на Дунав. Дакле, Срби нису бежали од Дунава, како је тврдио и упорно понавља овај новинар, већ су се спуштали на реку, успешно или не, о томе се може расправљати, али бежали нису, посебно Срби изван Србије.

Само Ђорговић може да тврди да је 1914. и 1915. године аустро-угарска војска бомбардовала Београд, не зато што је српска престоница на рубу државе, „већ због убиства аустријског надвојводе Фердинанда и супруге Софије...” Добро обавештен новинар би морао знати да је Фердинанд аустро-угарски а не аустријски престолонаследник. Сви знају, и српска и светска историографија, да Београд није бомбардован због убиства престолонаследника и његове супруге, већ зато што је Аустро-Угарска објавила рат Србији, а да је Сарајевски атентат био само повод избијању светског рата.

Други део његове реченице сасвим је у духу текста на који сам реаговао, пошто тврди да су Апис и официри организовали Сарајевски атентат, чиме признаје да је Србија одговорна за избијање Првог светског рата, о чему се водила и води полемика у светској историографији. Владимир Ћоровић је написао једно од својих најбољих дела, у којем, за разлику од Ђорговића, успешно брани Србију од ове одговорности.

Ђорговић не зна ни шта је државни удар. Он пише да „државни удар није био ни 1839, већ почиње 1834-1835. са Милетином буном и окончава се 1842”. Ово је редак пример, и непознат српској, верујем и светској историографији, да један државни удар траје пуних 8 (осам) година! За време трајања тог државног удара у Србији, по дефиницији и хронологији овог новинара, Србија је добила Сретењски устав и укинула га, преживела три буне – Милетину (1835), Јованову (1839) и Вучићеву (1842), једну владарску абдикацију (кнеза Милоша 1939), смрт једног владара (кнеза Милана 1839), збацивање с трона и протеривање кнеза Михаила (1842), и двоструки избор кнеза Александра за владара, одн. смену династија. И све то се, по Ђорговићу, зове државни удар, један и једини! Аферим!

Пишући о 1842. години и Вучићевој буни, Ђорговић каже: „Тада нису постојале две династије. Није било ниједне”. Незнање је исувише блага реч за овакво писање и ниподаштавање сопствене повеснице. Вожд Карађорђе је наследни побуњенички владар од 1808. године. Кнез Милош је стекао право наследства Хатишерифом и Бератом из 1830. године. Иако је Карађорђе напустио Србију 1813, а Обреновићи изгубили право наследства престола по принципу првородства 1839. године, после смрти кнеза Милана, српски престо је наследио његов брат Михаило. Принцип сениоратства заменио је принцип примогенитуре, док овакво наслеђивање престола није враћено Бератом издатим кнезу Милану (1868) и Уставом из 1869. године. Овом борбом око наслеђивања престола нико, до некомпетентног полемичара, није доводио у питање постојање двеју српских династија – Карађорђевића и Обреновића. Једном засновано право наслеђивања престола створило је од две србијанске породице две династије.

Вратимо се централној теми – силовању и оптужби о подметању. Ђорговић је дословно написао да су „такозвани и тобожњи уставобранитељи... повалили на стотине жена, девојака (такмичили су се хвалисаво међусобно у броју и колико је ко невиних дефлорисао)”, године 1842. у време Вучићеве буне. Из наведеног цитата се види да је полемичар употребио и реч „повалили” и синтагму „невиних дефлорисао” (плеоназам), те стога не стоји оптужба да му ја подмећем о „силовању жена и дефлорисању”, јер, заборавни новинар наставља: „написао сам поваљивање, али Љушић то претвара у силовање да би повезао са догађајима у Босни деведесетих”.

Ђорговић у наставку прибегава лукавству, па цитира Стевчу, али се цитат из „Мемоара” не односи на 1842. годину, већ на 1839, на догађаје одмах после пада кнеза Милоша, када су га и але и вране оптуживале за све што је чинио, и што није чинио. Реч је о недоказаној оптужби једне личности која се односи на цео период кнез Милошеве прве владавине. Дакле, силовања 1842. године није било, новинаре Ђорговићу.

Тома Вучић није био предмет спорења, те га нисам ни бранио ни оптуживао. Чиста је измишљотина да сам заштитник „зликовцима из прошлости”, и нисам никада правио „скровиште за њихова недела”. Овај новинар би морао да наведе бар један пример којим би поткрепио ову опаку оптужбу. Ђорговићева оптужница подсећа на хашку, па ме чуди да се није позвао на Тачија, као раније на Меркелову. Смисао оваквог писања јесте да се покаже континуитет српске зликовачке повеснице и надалеко чувених српских зликоваца 19. и 20. столећа (кнез Милош, Вучић, Гарашанин и остали уставобранитељски прваци, Апис и црнорукци, Љушић...) с посебним освртом на силовања, јатаковања и све врсте непочинстава, историјских и историографских. Ко то тражи и очекује од њега?

Ђорговићево непознавање уставобранитеља, о којима толико много пише, постаће чувено. Уставобранитељи су се појавили на политичкој сцени Србије тридесетих година, за владавине кнеза Милоша, а не 1842. године, у време Вучићеве буне, омиљене теме новинара. Период Првог намесништва (1839-1840) сматра се њиховом првом владавином, а доба после Вучићеве буне, другим периодом. За Ђорговића су они „такозвани и тобожњи”, још и „издајници”, „султановци”, пљачкаши, несрећници, „док им Чарториски у Паризу није испословао признање”! Какво незнање! Да је Ђорговић прочитао књигу Р. Поповића о Вучићу, или С. Јовановића о уставобранитељима, на које ме упућује, од оваквих глупости поштедео би читаоце. Питање признавања новог режима, насталог после Вучићеве буне, решавале су Турска и Русија, сизерени и покровитељски двор, а не Француска, нити Чарториски.

Нисам негирао да је Јевреј Шлезингер пребијен, него да је тучен зато што је био обреновићевац. И то је послужило Ђорговићу да ме оптужи за расну и националну опседнутост и нетрпељивост? Часно, зар не!

Да се вратим новинаревој омиљеној личности – Караџићу. Врли истраживач-новинар пише: „Вук је побегао из Београда да умре у Бечу, озлојеђен малтретирањем Илије Гарашанина и многих других”. Али, не каже, када је побегао и да ли је баш побегао да умре у Бечу? Још битније је да ли је побегао од малтретирања Илије Гарашанина? Нигде нема - осим у Ђорговићевој уобразиљи - да је један од највећих српских државника 19. века протерао највећег културног прегаоца из Отаџбине! Зар новинар не зна да је Вук више пута долазио и одлазио из Србије, а не, како произлази из његовог писања, да је једном на свагда протеран из Србије!

Превише је и испод сваког је нивоа данашњег српског истраживачког новинарства. После ове будаласте тврдње, Вуку и Гарашанину преостаје само превртање у гробу. Нека читаоци просуде, на основу оваквог писања и свих претходно наведених примера, да ли ја скривам или Ђорговић измишља „дивље и ружно у нашој прошлости”, ко уважава а ко не уважава чињенице, ко је обавештен а ко је необавештен...

Дунав није био Ваша тема, те је сувишно позивање на Медаковића. Циљ Вашег одговора је да покажете како се плашим „обнове дунавске монархије”. Вама нико не спори право да служите идеји државотворног дунавског обједињавања, а ја не скривам да том јату не припадам.

Не може се проучавањем прошлости, било на мој или на Ваш начин, земља „гурати у провинцијализам и изолацију”, већ оним што се радило или данас ради. Не може се ни ићи у корак са европским земљама тако што ћемо се вечно посипати пепелом, пљувати по сопственој прошлости, окривљивати мртве претке за дела која нису починили, а посебно када се то од нас не тражи и не очекује, бар јавно. Подрепаштво рајетинских душа никада и нигде није било на цени, осим код нас, док не пресахну паре из иностранства.

Србију, иако бескрајно понижену, чак и оваквим писањем Ђорговића, ценим више од било које дунавске монархије, јер другу Отаџбину немам. Данас је лепо и корисно живети у Београду, а „намигивати” Бечу!

Вучић није једна од најмрачнијих фигура у српској историји

Извориште његовог поједностављеног републиканизма и демократизма, налазило се у патријархалном уређењу српског села. Дакле, Вучић је био политичар, демагог, народни трибун, који је попут већине политичара у Србији, користио власт за стицање личног богатства, сложена и занимљива личност

РЕАГОВАЊЕ

Радомир Ј. Поповић

Мом­чи­ло Ђор­го­вић у по­ле­ми­ци са Ра­до­шем Љу­ши­ћем у Кул­тур­ном до­дат­ку од 25. де­цем­бра 2010. го­ди­не на­вео је да је Ву­чић ...на­сил­ник, пљач­каш, те­ро­ри­ста, за­ве­ре­ник, узур­па­тор, из­дај­ник. Од при­ста­ли­ца ди­на­сти­је Ка­ра­ђор­ђе­вић про­гла­шен је срп­ским хе­ро­јем и на­жа­лост јед­на од нај­ду­жих ули­ца у Бе­о­гра­ду но­си ње­го­во име. По­што се Ђор­го­вић на јед­ном ме­сту по­зи­ва на мо­ју књи­гу, сма­трам се п(р)озва­ним да оспо­рим чи­ње­ни­це и оце­не ко­је је из­нео у по­ле­ми­ци са Љу­ши­ћем. Исти­на, по­треб­но је и по­жељ­но с вре­ме­на на вре­ме пре­и­спи­ти­ва­ти из­ре­че­не оце­не о зна­ме­ни­тим исто­риј­ским лич­но­сти­ма, њи­хо­во ме­сто и уло­гу у исто­ри­ји, али Ђор­го­ви­ће­во по­јед­но­ста­вље­но ква­ли­фи­ко­ва­ње Ву­чи­ће­ве лич­но­сти и уста­во­бра­ни­тељ­ске епо­хе је не­до­пу­сти­во. У по­ку­ша­ју да об­ја­сни нео­бја­шњи­во, да Ср­би бе­же од Ду­на­ва и Евро­пе, опи­су­ју­ћи по­јав­не об­ли­ке гра­ђан­ског ра­та и ди­на­стиј­ске бор­бе у Ср­би­ји 30-их и 40-их го­ди­на 19. ве­ка, у че­му је Ву­чић имао вид­ну уло­гу, Ђор­го­вић уоп­ште не по­ми­ње јед­ну кључ­ну чи­ње­ни­цу да ин­сти­ту­ци­о­на­ли­за­ци­ја Ср­би­је по­чи­ње упра­во за вре­ме вла­да­ви­не уста­во­бра­ни­те­ља. За срп­ско дру­штво и др­жа­ву мно­го је зна­чај­ни­ји до­при­нос Јо­ва­на Ха­џи­ћа као пи­сца Срп­ског гра­ђан­ског за­ко­ни­ка, ко­ји је, уз­гред бу­ди ре­че­но, са­ста­вљен пре­ма Аустриј­ском гра­ђан­ском за­ко­ни­ку, не­го Ву­чи­ћа.

Ђор­го­вић твр­ди да је Ву­чић јед­на од нај­мрач­ни­јих фи­гу­ра у срп­ској исто­ри­ји. По че­му? То што је пре­ту­као мај­ку, што се су­ро­во об­ра­чу­на­вао са по­ли­тич­ким про­тив­ни­ци­ма? По тој ло­ги­ци, ка­кво ли је ме­сто у исто­ри­ји во­жда Ка­ра­ђор­ђа, ко­ји је убио оца и бра­та, о че­му је упра­во Ра­дош Љу­шић пр­ви у на­шој исто­ри­о­гра­фи­ји по­дроб­но пи­сао? Или, кне­за Ми­ло­ша? Ву­чић је био је­дан од нај­по­у­зда­ни­јих кнез Ми­ло­ше­вих чи­нов­ни­ка, али исто­вре­ме­но и нај­ви­ше ки­њен. Осе­ћа­ње по­тла­че­но­сти и са­мо­свест за услу­ге ко­је је учи­нио за кне­за (Ђа­ко­ва и Ми­ле­ти­на бу­на) ути­ца­ле су на ње­го­во по­ли­тич­ко опре­де­ље­ње. С истим жа­ром ко­јим је бра­нио кне­за Ми­ло­ша по­вео је бор­бу за Устав. Уче­шће у устан­ци­ма 1804-1815. го­ди­не, вој­нич­ке спо­соб­но­сти и по­пу­лар­ност у на­ро­ду, омо­гу­ћи­ле су му да по­ста­не истин­ски пред­вод­ник уста­во­бра­ни­те­ља. Три пу­та је имао ап­со­лут­ну власт у сво­јим ру­ка­ма: 1839. ка­да је угу­шио Јо­ва­но­ву бу­ну, 1842. ка­да је про­те­рао кне­за Ми­ха­и­ла са пре­сто­ла 1842. и ка­да је угу­шио Ка­тан­ску бу­ну 1844. го­ди­не. Ва­жно је ис­та­ћи да је Ву­чић 1839. и 1844. го­ди­не имао пи­сме­но пу­но­моћ­је за власт ко­ја му је да­та у ру­ке и да је од­лу­ке до­но­сио кон­сул­ту­ју­ћи се са Са­ве­том, нај­ви­шим за­ко­но­дав­ним те­лом у Ср­би­ји. Шле­зин­гер је, пре­ма то­ме, 1839. го­ди­не, фор­мал­но-прав­но, ка­жњен по за­ко­ну (Ви­де­ти: То­ма Ву­чић Пе­ри­шић, стр. 101-102). У Ву­чи­ће­вом по­ли­тич­ком про­гра­му стал­но је био ис­так­нут зах­тев за ре­дов­ним одр­жа­ва­њем На­род­не скуп­шти­не и еко­ном­ским рас­те­ре­ћи­ва­њем се­ља­ка. На­род је за ње­га био „из­вор и уто­ка” вла­сти, а вла­да­ри из­вр­ши­о­ци на­род­не во­ље. Из­во­ри­ште ње­го­вог по­јед­но­ста­вље­ног ре­пу­бли­ка­ни­зма и де­мо­кра­ти­зма, на­ла­зи­ло се у па­три­јар­хал­ном уре­ђе­њу срп­ског се­ла. Да­кле, Ву­чић је био по­ли­ти­чар, де­ма­гог, на­род­ни три­бун, ко­ји је по­пут ве­ћи­не по­ли­ти­ча­ра у Ср­би­ји, ко­ри­стио власт за сти­ца­ње лич­ног бо­гат­ства. Ниг­де у сво­јој књи­зи не пи­шем да је те­ро­ри­ста и дру­ге слич­не не­по­доп­шти­не ко­је Ђор­го­вић, па­у­шал­но, из­но­си. Зна­тан део сво­је имо­ви­не, ко­ју је сте­као за­хва­љу­ју­ћи по­ли­тич­кој мо­ћи, дао је у број­не за­ду­жби­не ко­је је осно­вао (цр­ква у За­ку­ти, по­клон од не­ко­ли­ко хи­ља­да ду­ка­та бол­ни­ца­ма у Бе­о­гра­ду и Кра­гу­јев­цу, фонд за по­мен из­ги­ну­лим бор­ци­ма у Пр­вом и Дру­гом срп­ском устан­ку, спо­ме­ник Ка­ра­ђор­ђу, итд.). Да­кле, Ву­чић је сло­же­на и за­ни­мљи­ва лич­ност, а не са­мо мрач­на фи­гу­ра, ка­квим га пред­ста­вља Ђор­го­вић.

Ђор­го­вић па­у­шал­но, не­у­те­ме­ље­но и чак увре­дљи­во за до­са­да­шњу исто­риј­ску на­у­ку у Ср­би­ји, из­но­си оце­ну да су уста­во­бра­ни­те­љи, ни­шта ма­ње, из­дај­ни­ци. Јав­ност Ср­би­је се у по­след­ње две де­це­ни­је на­слу­ша­ла при­ча о па­три­о­та­ма и из­дај­ни­ци­ма, па ће­мо ову Ђор­го­ви­ће­ву оце­ну сма­тра­ти као ре­ла­ти­ви­за­ци­ју исто­ри­је. У при­лог тој те­зи, ис­ти­че то што су уста­во­бра­ни­те­љи у бор­би за власт у Ср­би­ји са­ра­ђи­ва­ли са Тур­ци­ма. Ме­ђу­тим, у уну­тра­шње су­ко­бе у Ср­би­ји ни­је би­ла упле­те­на са­мо Тур­ска, већ и Ру­си­ја, Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја, Аустри­ја, па чак и Фран­цу­ска, пре­ко пред­став­ни­ка пољ­ске еми­гра­ци­је. Зби­ва­ња у Ср­би­ји 1842/43. го­ди­не има­ју знат­но ши­ри и ду­бљи оквир од уну­тра­шњо­по­ли­тич­ких об­ра­чу­на, ка­квим их Ђор­го­вић пред­ста­вља. Да су уста­во­бра­ни­те­љи из­дај­ни­ци, зар би Га­ра­ша­нин 1844. го­ди­не пи­сао На­чер­та­ни­је и за­по­чео ор­га­ни­зо­ва­ње мре­же аге­на­та у Тур­ској ра­ди при­пре­ма за осло­бо­ђе­ње?

Ђор­го­вић твр­ди да гру­пу љу­ди ко­ја је из­вр­ши­ла др­жав­ни удар про­па­ган­да Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа је ди­ви­ни­зо­ва­ла и на­зва­ла их „уста­во­бра­ни­те­љи­ма”, што ни­је тач­но. По­јам уста­во­бра­ни­те­љи, уста­вов­ци, по­чео је да се ко­ри­сти од про­ле­ћа 1840. го­ди­не, да­кле, две го­ди­не пре ди­на­стиј­ског пре­вра­та. Уста­во­бра­ни­те­ље су „сул­та­нов­ци­ма” на­зи­ва­ли њи­хо­ви про­тив­ни­ци, тј. при­ста­ли­це ди­на­сти­је Обре­но­вић.

Пи­са­ње и ту­ма­че­ње исто­ри­је од­вај­ка­да је ва­жан и од­го­во­ран по­сао. Та­ци­то­ва мак­си­ма Си­не ира ет сту­дио до да­нас је за мно­ге љу­би­те­ље исто­риј­ске на­у­ке, ипак, не­до­сти­жан иде­ал.

Tagovi: Beograd, Beč, polemike, politika

 

Ostavite komentar

Ime:

Email:

Komentar:

Unesite kod sa slike: (antispam)
Prepišite ovaj kod

Komentari (0)

Dosadašnja izdanja

TRAGEDIJA JEDNOG NARODATRAGEDIJA JEDNOG NARODA

Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe...

kliknite za dalje >>>

 “USPON I PAD TITOVE JUGOSLAVIJE I RANKOVIĆA NA BRIONIMA” “USPON I PAD TITOVE JUGOSLAVIJE I RANKOVIĆA NA BRIONIMA”

Politički putopis u 30 dramskih slika...

kliknite za dalje >>>

SRPSKI VALCERSRPSKI VALCER

 Okret smrti, ljubavi, incesta, politike i korupcije, atentata, novina...

kliknite za dalje >>>

EAST OF WEST, WEST OF EASTEAST OF WEST, WEST OF EAST

Reports from the storm of Serbian politics...

kliknite za dalje >>>

ĐILAS: VERNIK I JERETIKĐILAS: VERNIK I JERETIK

Knjiga razgovora sa Milovanom Ðilasom...

kliknite za dalje >>>

Kategorije tekstova

Anketa

Design by draganmarkovic.net