Momčilo Đorgović


Polemike iz dnevnog lista Politika 2010/1011.

III ДЕО - Полемичар, ужеглог знања

datum 25.02.2011 10:15 od mdjorgovic, kategorija: POLEMIKE U POLITICI pregledano 470 pregleda, komentari 0 komentara

Нездраво је бити јатак зликовцима из прошлости и од науке правити скровиште за њихова недела

ПОЛЕМИКА

Момчило Ђорговић

Не­вољ­но од­го­ва­рам на текст ко­ји се гу­ши у мр­жњи и чи­ји је аутор не­спо­со­бан да по­шту­је дру­гог и дру­га­чи­је ми­шље­ње. Он не ува­жа­ва ни чи­ње­ни­це, цен­зу­ри­ше их, и а при­о­ри пот­це­њу­је све што ње­му ни­је по­зна­то

Не по­сто­ји „на­уч­на те­о­ри­ја” да Ори­јент по­чи­ње чим се за­ко­ра­чи из Бе­ча. По­сто­ји са­мо офу­ца­на анег­до­та о Ме­тер­ни­ху и Рен­ве­гу и ни­је „ве­о­ма ста­ра”. Не по­сто­ји ни дру­га „те­о­ри­ја”, по­го­то­ву не „вр­ло ста­ра”, да Ори­јент по­чи­ње чим се из Зе­му­на пре­ђе у Бе­о­град. Тач­но се зна где је Ори­јент и где је би­ла гра­ни­ца из­ме­ђу Хаб­збур­шке и Ото­ман­ске им­пе­ри­је, Љу­шић мо­же то да ви­ди, ре­ци­мо, у Ла­ру­со­вом Атла­су Хи­сто­ри­qуе Мон­диал (аутор Ге­ор­гес Дубy).

Ка­ко су Ср­би „бе­жа­ли” од Ду­на­ва, не­ка се Љу­шић осве­до­чи по­гле­дом на град­ске пла­но­ве Бе­о­гра­да из 19. и по­чет­ка 20. ве­ка. Не­ма ни тра­га би­ло ка­квој при­вред­ној, стам­бе­ној, кул­тур­ној ин­фра­струк­ту­ри на оба­ла­ма.

Сме­шно је го­во­ри­ти да је Бе­о­град 1839. и 1841, та­да бе­дан и ја­дан, био „пре­сто­ни­ца на Ду­на­ву”, ни­ти је Ср­би­ја би­ла „не­за­ви­сна др­жа­ва”. Су­ве­ре­ни­тет јој је ме­ђу­на­род­но при­знат тек на Бер­лин­ском кон­гре­су 1878.

Бе­о­град ни­је био из­ло­жен рат­ном па­клу 1914. и 1915. „са­мо за­то што је био по­гра­ни­чан град у ра­ту са Аустро-Угар­ском”, већ због уби­ства аустриј­ског над­вој­во­де Фер­ди­нан­да и су­пру­ге Со­фи­је ко­је су ор­га­ни­зо­ва­ли срп­ски офи­ци­ри са Апи­сом на че­лу и ко­ји су пре то­га у са­мој Ср­би­ји ли­кви­ди­ра­ли мно­ге про­тив­ни­ке.

Др­жав­ни удар на Обре­но­ви­ће ни­је био 1839, већ по­чи­ње 1834–1835. са Ми­ле­ти­ном бу­ном и окон­ча­ва се 1842.

Љу­шић твр­ди да ни ње­му ни „по­ве­сни­ци­ма” ни­је по­знат и је­дан слу­чај хва­ли­са­ња „уста­во­бра­ни­те­ља” о си­ло­ва­њу же­на и де­фло­ри­са­њу (на­пи­сао сам по­ва­љи­ва­ње, али Љу­шић то пре­тва­ра у си­ло­ва­ње да би по­ве­зао са до­га­ђа­ји­ма у Бо­сни де­ве­де­се­тих), да по­да­та­ка о то­ме у срп­ској исто­ри­о­гра­фи­ји не­ма. У чу­ве­ним Ме­мо­а­ри­ма Сте­фа­на Стев­че Ми­ха­и­ло­ви­ћа по­ве­сни­чар мо­же да про­чи­та: „Ви­ка­ли су на Кња­за Ми­ло­ша због жен­ских, али је М. (је­дан од са­вет­ни­ка) том при­ли­ком ре­као: да је он обеш­ча­стио 7 де­во­ја­ка, Р. (дру­ги са­вет­ник) ви­ше од 50, дру­ги­ма се (са­вет­ни­ци­ма) ни бро­ја не зна, са­мо је та раз­ли­ка, што је Књаз да­вао на­гра­де и сва­ку усре­ћио, а они су са­мо беш­ча­сти­ли без па­ре и ди­на­ра (као Тур­ци). Р. је кћер слав­ног вој­во­де Сте­ва­на Син­ђе­ли­ћа – сво­ју же­ну – удао за пан­ду­ра.”

Љу­шић пр­во не­ги­ра да је Јо­сиф Шле­зин­гер два пу­та пре­ту­чен, а за­тим твр­ди да је­сте, али да ни­је до­био ба­ти­не са­мо он, „до­би­ли су их и мно­ги дру­ги Ср­би, али он је био Је­вреј, те га са­мо због то­га но­ви­нар и по­ми­ње...” Не де­лим ра­сну и на­ци­о­нал­ну оп­сед­ну­тост и не­тр­пе­љи­вост са овим про­фе­со­ром. За ко­га је и због че­га је ва­жно ко­је је на­ци­о­нал­но­сти жр­тва фи­зич­ког и по­ли­тич­ког на­си­ља? Шле­зин­ге­ра сам по­ме­нуо не као Је­вре­ји­на, не­го као ком­по­зи­то­ра. Или Љу­шић сма­тра да је Го­спо­дар Ву­чић био у пра­ву ка­да је ту­као Је­вре­ји­на, али не и ка­да је ту­као и „мно­ге дру­ге Ср­бе”? До­бро је што Љу­шић ма­кар при­зна­је да је Ву­чић ту­као мно­го и мно­ге. Тај је ту­као и мај­ку, и то та­ко да се цр­на и мо­дра од ба­ти­на, про­кли­њу­ћи га да му је Тур­чин отац, је­два кре­та­ла че­тво­ро­но­шке. То­ма Ву­чић Пе­ри­шић је јед­на од нај­мрач­ни­јих фи­гу­ра у срп­ској мо­дер­ној исто­ри­ји – на­сил­ник, пљач­каш, те­ро­ри­ста, за­ве­ре­ник, узур­па­тор, из­дај­ник. Од при­ста­ли­ца ди­на­сти­је Ка­ра­ђор­ђе­вић про­гла­шен је срп­ским хе­ро­јем и на­жа­лост јед­на од нај­ду­жих ули­ца у Бе­о­гра­ду но­си ње­го­во име. Али не­ма ули­це са име­ном Шле­зин­ге­ра.

Гру­пу љу­ди ко­ја је из­вр­ши­ла др­жав­ни удар про­па­ган­да Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа је ди­ви­ни­зо­ва­ла и на­зва­ла их „уста­во­бра­ни­те­љи­ма”. Марк­си­стич­ки исто­ри­ча­ри су ка­сни­је про­да­ва­ли бе­сми­сле­ну те­зу да се ра­ди­ло о су­ко­бу ка­пи­та­ли­ста са фе­у­дал­ци­ма. Та­ко­зва­ни уста­во­бра­ни­те­љи су, што је нај­те­же, би­ли из­дај­ни­ци и њи­хо­ви са­вре­ме­ни­ци су их на­зи­ва­ли „сул­та­нов­ци­ма”. Це­лу та­да­шњу по­бу­ну су под­ста­кли, по­др­жа­ли, да­ли ло­ги­сти­ку, при­зна­ли је – Тур­ци са Ка­ле­мег­дан­ске твр­ђа­ве и Пор­те. Ву­чић је ми­тио са хи­ља­да­ма злат­ни­ка из др­жав­не ка­се тур­ског па­шу, ве­зи­ра и сул­та­на. Ко­ли­ко су но­ва­ца опљач­ка­ли из др­жав­не ка­се, да­ли на ми­то и ме­ђу­соб­не на­гра­де мо­же се ви­де­ти у ис­црп­ној и из­ван­ред­ној сту­ди­ји Ра­до­ми­ра Ј. По­по­ви­ћа „То­ма Ву­чић Пе­ри­шић” (ре­цен­зи­ју упра­во пи­сао Ра­дош Љу­шић). Ка­ко су Обре­но­ви­ћи опљач­ка­ни мо­же про­фе­сор про­чи­та­ти у књи­зи „Жи­вот и рад ге­не­ра­ла Ран­ка Алим­пи­ћа” ње­го­ве удо­ви­це Ми­ле­ве. У др­жав­ном Ар­хи­ву Ср­би­је у фа­сци­кла­ма МУД-а има без­број до­ку­ме­на­та о на­си­љу и пљач­ки сул­та­но­ва­ца, о про­го­ну др­жав­них слу­жбе­ни­ка и за­на­тли­ја стра­на­ца, тзв. нем­чка­ра, пре­ко Са­ве у Зе­мун. Тра­жио се из­гон свих стра­на­ца, свих ко­ји ни­су из Ср­би­је (чак и Бо­са­на­ца), да би се на­пра­ви­ло ме­ста за „на­ше”. Узур­па­то­ри су под­ми­ћи­ва­ли др­жав­ним нов­цем „на­род” на Вра­ча­ру не­ко­ли­ко ме­се­ци, све док им Чар­то­риј­ски у Па­ри­зу ни­је ис­по­сло­вао при­зна­ње, по­сле ко­јег су мо­ра­ли и дру­ги пут, ор­га­ни­зо­ва­ни­је, да „би­ра­ју” Алек­сан­дра Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа.

Све то Љу­шић хо­ће да ре­ла­ти­ви­зи­ра ста­вом да је то би­ло нор­мал­но јер се ра­ди­ло о „јед­ној ди­на­стиј­ској по­бу­ни, од­но­сно гра­ђан­ском ра­ту две­ју ди­на­сти­ја, ко­је сву­да у све­ту пра­ти на­си­ље”. Пу­но из­ми­шљо­ти­на у по­лу­ре­че­ни­ци. Та­да ни­су по­сто­ја­ле две ди­на­сти­је. Ни­је би­ло ни­јед­не. Ни­је би­ло ни гра­ђан­ског ра­та. По­сто­ја­ло је са­мо на­си­ље сул­та­но­ва­ца. Ми­лош је од Пор­те тек до­био пра­во да бу­де на­след­ни кнез, а Алек­сан­дар Ка­ра­ђор­ђе­вић пре по­бу­не ни­је био „ди­на­сти­ја”. Мо­ти­ви по­бу­не су би­ли у лич­ним ин­те­ре­си­ма не­ко­ли­ци­не ско­ро­је­ви­ћа из Ми­ло­ше­ве бли­зи­не ко­ји су се ко­руп­ци­јом обо­га­ти­ли и ко­ји­ма је за­сме­тао кнез јер су хте­ли да бу­ду још моћ­ни­ји и да ру­ко­во­де зе­мљом.

У на­по­ру да са­кри­је све што је ди­вље и ру­жно у на­шој про­шло­сти Љу­шић по­ку­ша­ва ци­нич­но да уве­се­ли и жи­вот­не при­ли­ке Ву­ка Ка­ра­џи­ћа, па та­ко раз­дра­га­но твр­ди да је Вук био „је­дан од пр­вих ср­би­јан­ских пен­зи­о­не­ра” и да је ње­го­во де­ло, на кра­ју кра­је­ва, при­зна­то. Пре­по­ру­чу­јем про­фе­со­ру Љу­ши­ћу да про­чи­та сту­ди­ју Ми­о­дра­га По­по­ви­ћа „Вук Стеф. Ка­ра­џић”, као и мно­го­број­на пи­сма са­мог Ву­ка па да ви­ди да ли је и ко­ли­ко у Ср­би­ји био хва­љен и да му је по­сле сва­ке ма­ле по­мо­ћи увек сле­ди­ло ве­ли­ко по­ни­жа­ва­ње. Вук је по­бе­гао из Бе­о­гра­да да умре у Бе­чу, озло­је­ђен мал­тре­ти­ра­њем Или­је Га­ра­ша­ни­на и мно­гих дру­гих. Умро је у бе­ди при­пре­ма­ју­ћи лич­ну би­бли­о­те­ку за про­да­ју, да би по­ро­ди­ца по­сле ње­го­ве смр­ти мо­гла да се пре­хра­ни. Ње­го­ве ко­сти из Бе­ча су у Бе­о­град пре­не­те тек 1897, 33 го­ди­не по­сле ње­го­ве смр­ти.

Пот­це­њи­ва­ња и ин­си­ну­а­ци­је

Пре не­го што поч­не да пот­це­њу­је Ала­на Ске­да и Да­ви­да Ла­ве­на Љу­шић би тре­ба­ло да на­ба­ви њи­хо­ве књи­ге, ма­кар их про­чи­та, ако не­ће да их про­у­чи. Спи­сак њи­хо­вих из­во­ра је ду­га­чак, би­бли­о­гра­фи­ја ма­сов­на и озбиљ­на. Алан Скед је ђак чу­ве­ног бри­тан­ског исто­ри­ча­ра А. Ј. П. Теј­ло­ра и при­зна­ти свет­ски ауто­ри­тет за исто­ри­ју Хаб­збур­га. Да­вид Ла­вен пре­да­је ита­ли­јан­ску исто­ри­ју (спе­ци­јал­ност му је Ри­зор­ђи­мен­то) на Уни­вер­зи­те­ту у Ман­че­сте­ру и ита­ли­јан­ским и аме­рич­ким уни­вер­зи­те­ти­ма. Ни они, ни­ти ја, ци­ти­ра­ју­ћи њих, ни­смо на­пи­са­ли, ка­ко нам Љу­шић под­ме­ће, да је „Ве­не­ци­ји би­ло бо­ље под Хаб­збур­зи­ма”. О кул­тур­ном и про­све­ти­тељ­ском ути­ца­ју Аустри­је у Ита­ли­ји Љу­шић мо­же про­чи­та­ти за сво­ју не­тр­пе­љи­вост из­не­на­ђу­ју­ће ста­во­ве са­мих Ита­ли­ја­на – Ита­ла Зве­ва и Кла­у­ди­ја Ма­гри­са. Ни Скед, ни Ла­вен, а ни ја ни­смо твр­ди­ли, ка­ко под­ме­ће овај про­фе­сор, да би сви европ­ски Сло­ве­ни тре­ба­ло да жи­ве у ду­нав­ској мо­нар­хи­ји. Пр­во, она не по­сто­ји. Дру­го, сви европ­ски Сло­ве­ни има­ју сво­је др­жа­ве. При­ча се од­но­си­ла на ста­во­ве Ме­тер­ни­ха, а о Ме­тер­ни­ху и аустро­сла­ви­зму и на­ци­о­нал­ним је­зи­ци­ма за­мо­лио бих Љу­ши­ћа да про­чи­та по­ред Ала­на Ске­да и тро­том­но де­ло Ду­ша­на По­по­ви­ћа „Ср­би у Вој­во­ди­ни”, као и пољ­ског исто­ри­ча­ра То­масз Ка­му­сел­ла „Тхе по­ли­тицс оф лан­гу­а­ге анд на­ти­о­на­лисм ин мо­дерн цен­трал Еуро­пе”.

Љу­шић ин­си­ну­и­ра, јер је нео­ба­ве­штен, јер је зло­на­ме­ран по­ле­ми­чар и уже­глих зна­ња. Зло­на­ме­ран пре­ма зе­мљи у ко­јој жи­ви јер је гу­ра у про­вин­ци­ја­ли­зам и изо­ла­ци­ју. Не­здра­во је би­ти ја­так зли­ков­ци­ма из про­шло­сти, и од на­у­ке пра­ви­ти скро­ви­ште за њи­хо­ва не­де­ла.

Европ­ска ко­ми­си­ја упра­во усва­ја Ду­нав­ску стра­те­ги­ју ко­ја је од ве­ли­ке ва­жно­сти за раз­вој Ср­би­је. О то­ме мо­же про­фе­сор ви­ше да про­чи­та у спе­ци­јал­ном до­дат­ку днев­ног ли­ста „Да­нас” од 4-5. де­цем­бра ове го­ди­не. У том до­дат­ку се на­ла­зи есеј Де­ја­на Ме­да­ко­ви­ћа „Ре­ка је­дин­ства Евро­пе”. Пре не­го што Де­ја­на Ме­да­ко­ви­ћа оп­ту­жи и про­гла­си за „ра­је­тин­ску ду­шу”, не­ка Љу­шић про­чи­та и овај текст. Ме­да­ко­вић пи­ше: „У свим тим про­це­си­ма, пре­пле­ти­ма раз­ли­чи­тих кул­ту­ра, Ду­нав се пре­тво­рио у кра­ља свих европ­ских ре­ка и жи­лу ку­ца­ви­цу европ­ског кр­во­то­ка, а ту сво­ју уло­гу са­чу­ва­ће ве­ко­ви­ма.” Са­мо је о то­ме би­ло ре­чи у мом тек­сту, а ци­ти­рао сам Ан­ге­лу Мер­кел да бих код нас осна­жио угле­да­ње на озбиљ­не и ве­ли­ке на­ци­је у Евро­пи, а не на па­ла­нач­ке ба­ши­бо­зу­ке и ко­руп­ци­о­на­ше чи­ји је је­зик „бра­те, овоо-оноо” и на­ми­ги­ва­ње, ка­кве би Љу­шић да пре­тво­ри у на­ци­о­нал­не ли­ко­ве и са њи­ма пле­те срп­ску исто­ри­ју. Та­ко ис­пле­те­на би­ла је али­би за оне ко­ји су нас уве­ли у рат и санк­ци­је де­ве­де­се­тих и да­нас је срп­ска при­вре­да на дну, а у Бе­чу и ши­рој око­ли­ни, не пла­ше­ћи се, као Љу­шић, об­но­ве ду­нав­ске мо­нар­хи­је, жи­ви ви­ше Ср­ба не­го у ис­точ­ној и ју­жној Ср­би­ји.

 

Ostavite komentar

Ime:

Email:

Komentar:

Unesite kod sa slike: (antispam)
Prepišite ovaj kod

Komentari (0)

Dosadašnja izdanja

TRAGEDIJA JEDNOG NARODATRAGEDIJA JEDNOG NARODA

Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe...

kliknite za dalje >>>

 “USPON I PAD TITOVE JUGOSLAVIJE I RANKOVIĆA NA BRIONIMA” “USPON I PAD TITOVE JUGOSLAVIJE I RANKOVIĆA NA BRIONIMA”

Politički putopis u 30 dramskih slika...

kliknite za dalje >>>

SRPSKI VALCERSRPSKI VALCER

 Okret smrti, ljubavi, incesta, politike i korupcije, atentata, novina...

kliknite za dalje >>>

EAST OF WEST, WEST OF EASTEAST OF WEST, WEST OF EAST

Reports from the storm of Serbian politics...

kliknite za dalje >>>

ĐILAS: VERNIK I JERETIKĐILAS: VERNIK I JERETIK

Knjiga razgovora sa Milovanom Ðilasom...

kliknite za dalje >>>

Kategorije tekstova

Anketa

Design by draganmarkovic.net