Momčilo Đorgović


Polemike iz dnevnog lista Politika 2010/1011.

I ДЕО - У лакованим ципелама, а намигују на опанке

datum 26.02.2011 10:08 od mdjorgovic, kategorija: POLEMIKE U POLITICI pregledano 519 pregleda, komentari 0 komentara

У Ср­би­ји се да­нас су­о­ча­ва­мо са свим об­ли­ци­ма ни­хи­ли­зма и ва­ку­у­ма вред­но­сти. С јед­не стра­не је без­ду­шна и су­ро­ва тр­ка за бо­га­ће­њем и вла­шћу, с дру­ге – очај си­ро­ма­шне ве­ћи­не, а за­јед­нич­ко им је – ду­хов­на пу­стош и фа­сци­на­ци­ја про­ста­клу­ком . А све се од­и­гра­ва у јед­ном опе­рет­ском и ка­ба­рет­ском дру­штву спек­та­кла. Мо­жда ће­мо упра­во по­ве­зи­ва­њем са ду­нав­ским аква­то­ри­јем до­би­ти шан­су за спас и по­прав­ку на­ших ду­ша

У ПОТРАЗИ ЗА ДУНАВСКИМ ИДЕНТИТЕТОМ

Момчило Ђорговић

Срп­ски пи­сци и срп­ски по­ли­ти­ча­ри го­ди­на­ма су се пот­пу­но сла­га­ли у фан­та­зи­ји да Ср­би­ја и Ср­би мо­ра­ју да има­ју из­лаз на мо­ре. Шта би та­мо ра­ди­ли ни­је би­ло пре­ци­зи­ра­но, под­ра­зу­ме­ва­ло се да ве­ли­чи­ни и сла­ви др­жа­ве и на­ро­да сва­ка­ко при­па­да и – мо­ре. Сит­ни­це као што су срп­ске ре­ке ни­су их мно­го ин­те­ре­со­ва­ле, па су по­пла­ве рас­ку­ћи­ле мно­ге до­ма­ћи­не, а Ду­нав је био ту­ђа, „не­мач­ка”, ре­ка.

Хлад­но­ра­тов­ска гво­зде­на за­ве­са је пре­се­кла ду­нав­ски кул­тур­ни и по­ли­тич­ки про­стор, та­ко да су и срп­ским ко­му­ни­сти­ма би­ли бли­жи ти­хи Дон, Вол­га, Вол­га. Рај­на, Ду­нав, Ал­пи, сма­тра­ни су те­у­тон­ским ку­жним про­сто­ром из ко­га је из­мар­ши­рао на­ци­зам. И све док се Ју­го­сла­ви­ја ни­је отво­ри­ла сре­ди­ном сwе­ет сиx­ти­ес, у беч­ким ко­ми­си­о­ни­ма су уд­ба­ши кон­спи­ра­тив­но ку­по­ва­ли ен­гле­ске што­фо­ве, гра­мо­фо­не и фри­жи­де­ре за ви­со­ке ко­му­ни­стич­ке ру­ко­во­ди­о­це. На­кон рас­па­да Ју­го­сла­ви­је и од­ла­ска Цр­не Го­ре из за­јед­нич­ке др­жа­ве, сан о „на­шем мо­ру” је не­стао. Ср­би­ја се да­нас су­о­ча­ва са – Ду­на­вом.

Ба­ти­не за ком­по­зи­то­ра

Ако су Ви­је­на и Бу­дим­пе­шта би­ле уз­ди­за­не у две ду­нав­ске прин­це­зе, Бе­о­град се ни­је тру­дио да бу­де тре­ћа. Ду­го смо бе­жа­ли од те европ­ске ре­ке. У про­те­клих сто се­дам­де­сет го­ди­на Ср­би су се на­се­ља­ва­ли на сав­ској оба­ли и шу­ма­диј­ским бр­ди­ма, док су на оба­ли Ду­на­ва, на Ја­ли­ји и Дор­ћо­лу, би­ли Је­вре­ји и Ци­га­ни. Уто­ли­ко је иден­ти­тет гра­да остао кон­фу­зан, пре је ли­чио на бо­сан­ско-цр­но­гор­ско-шу­ма­диј­ски збег на ушћу Са­ве у Ду­нав, не­го на мо­де­ран европ­ски град. У Пер­ли, јед­ној од див­них при­ча из књи­ге Са Ја­ли­је, Ха­јим Да­ви­чо опи­су­је ка­ко су је­вреј­ска де­ца и же­не са ци­ган­ском до­че­ка­ли 1836. пр­ви па­ро­брод ко­ји је про­шао по­ред Бе­о­гра­да. Ме­ђу њи­ма ни­је би­ло Ср­ба. Ти­ја Де­ли­сја, ју­на­ки­ња ове при­че, у аустриј­ском па­ро­бро­ду је ви­де­ла за­мак Бал­ше­мо­то­ва чу­до­твор­ног ра­би­ја, а ти­ја Кла­ра је би­ла убе­ђе­на да је то па­кле­на рат­на спра­ва ко­ју су из­ми­сли­ли Мо­ско­ви да би ту­кли Тур­ке, док је ти­ја Па­сква про­ри­ца­ла вр­ло рђа­во пред­ска­за­ње…

Ка­ко су Тур­ци на­пу­шта­ли Бе­о­град и те­ри­то­ри­ју да­на­шње Ср­би­је, та­ко су имућ­ни­ји сло­је­ви, са бо­гат­стви­ма сте­че­ним на мо­но­по­ли­ма и зло­у­по­тре­ба­ма др­жав­не слу­жбе и др­жа­ве (што се да­нас на­зи­ва ко­руп­ци­јом – рет­ко да је би­ло ми­ни­стра, или бли­ског вла­сти, а да се ни­је со­лид­но ома­стио) по­че­ли да се окре­ћу од Ца­ри­гра­да и Бос­фо­ра пре­ма Ви­је­ни и да пу­ту­ју Ду­на­вом чак до Бад Га­штај­на, сте­ци­шту сред­њо­е­вроп­ске ели­те. Изу­ва­ли су опан­ке и ути­ски­ва­ли сто­па­ла у те­сне ци­пе­ле, ме­ња­ли су пер­је и из ори­јен­тал­них и ет­но-ха­љи­на ше­пу­ри­ли су се у сви­ли, фра­ко­ви­ма а под ци­лин­дри­ма. Али, то их ни­је чи­ни­ло европ­ском ели­том, ни­ти је зна­чи­ло да је у Бе­о­град до­шла Евро­па. Би­ло је то ба­нал­но по­мо­дар­ство ско­ро­је­ви­ћа.

У зо­ру пр­вог су­сре­та Ср­би­је са Евро­пом, та­ко­зва­ни и то­бо­жњи Уста­во­бра­ни­те­љи, об­у­че­ни у беч­ка оде­ла и ла­ко­ва­не ци­пе­ле, из­вр­ши­ли су пр­ви др­жав­ни удар у Ср­би­ји, ди­вљач­ки опљач­ка­ли и оте­ра­ли Обре­но­ви­ће, опу­сто­ши­ли др­жав­ну бла­гај­ну, сру­ши­ли др­жа­ву, про­те­ра­ли го­то­во све чи­нов­ни­ке и за­на­тли­је пре­ко Ду­на­ва у Зе­мун, по­ва­ли­ли на сто­ти­не же­на, де­во­ја­ка (так­ми­чи­ли су се хва­ли­са­во ме­ђу­соб­но у бро­ју и ко­ли­ко је ко не­ви­них де­фло­ри­сао) и ва­ра­ју­ћи он­да­шњи „на­род” (не­ко­ли­ко сто­ти­на при­ве­де­них, ку­пље­них, на­ма­мље­них пљач­ком) до­ву­кли на пре­сто Алек­сан­дра Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа да би се­бе ле­ги­ти­ми­зо­ва­ли пред згро­же­ним европ­ским дво­ро­ви­ма оним што се до­га­ђа­ло на де­сној оба­ли Ду­на­ва. Ови „Евро­пеј­ци” под­ста­кли су и па­три­от­ске мла­ди­ће да два пу­та ис­ту­ку Шле­зин­ге­ра, ком­по­зи­то­ра, са­мо за­то што је био ка­пел­мај­стор код њи­хо­вог по­ли­тич­ког про­тив­ни­ка, а за­чет­ник „озбиљ­не” срп­ске му­зи­ке на­ро­чи­то је ишао на жив­це и уши озло­гла­ше­ном „на­род­ња­ку, де­мо­кра­ти и во­ђи на­ро­да” То­ми Ву­чи­ћу Пе­ри­ши­ћу.

Ве­се­ла Апо­ка­лип­са


Алан Скед твр­ди да је у на­ци­о­нал­ном бу­ђе­њу Сло­ве­на кључ­ну уло­гу од­и­грао став Ме­тер­ни­ха да Ду­нав­ска мо­нар­хи­ја тре­ба да бу­де по­ли­тич­ки дом европ­ским Сло­ве­ни­ма

Све што је у беч­ком јав­ном жи­во­ту би­ло фри­вол­но, по­вр­шно, спек­та­ку­лар­но а пра­зно, вр­ло бр­зо се пре­не­ло и код нас. Ими­та­ци­ја је би­ла ве­се­ла, ма­да је зво­ни­ла као пра­зна кан­та, кре­ве­ље­ћи се до­ча­ра­ва­ла је ур­ба­ни­тет ко­ји ни­је по­сто­јао. Ни­као је ве­ли­ки број ка­фа­на, ра­ши­ри­ла се ка­фан­ска нон­ша­лан­ци­ја, на­пу­ни­ле су се ди­ле­тан­ти­ма, „го­спо­дом слу­жбе­ни­ци­ма”, пе­сни­ци­ма и уобра­же­ним, по­вре­ме­ним ли­те­ра­та­ма, се­де­ло се са­ти­ма и „озбиљ­но” раз­го­ва­ра­ло, па­да­ло у сев­дах и но­стал­ги­ју, би­ли су по­ни­зне слу­ге прин­ци­па цар­пе ди­ем, не ве­руј у бу­дућ­ност, та­ко је не­из­ве­сна, еј, крч­ма­ри­це још ви­на на­то­чи… обо­жа­ва­ле су се но­ви­не, пот­пр­ца­ва­ју­ћи на­чин пи­са­ња, олак и за­ба­ван, фељ­то­ни и афе­ре. Це­ре­ка­ло се од под­не до зо­ре. А игра­ло се на вул­ка­ну, по­сто­ја­ла је чуд­на ве­за ко­ја је у том ни­хи­ли­стич­ком пу­ста­хиј­ству по­ве­зи­ва­ла Беч и Бе­о­град, јер ће Аустри­јан­ци и Ср­би сур­ва­ти свет у је­дан од нај­кр­ва­ви­јих свет­ских ра­то­ва. На фа­сци­на­ци­ју пре­ма смр­ти код Ср­ба ука­зао је Ра­до­мир Кон­стан­ти­но­вић, а код Аустри­ја­на­ца Ви­ли­јам Џон­стон у из­ван­ред­ној сту­ди­ји Тхе Аустриан минд, ан ин­тел­лец­туал анд со­циал хи­сторy 1848-1938 (Уни­вер­ситy оф Ца­ли­фор­ниа пресс 2000). Аустриј­ска ин­те­ли­ген­ци­ја кра­ја 19. и по­чет­ка 20. ве­ка (Шниц­лер, Брох, Све­во, Цвајг, Еб­нер-Еше­бах, Вај­нин­гер, Му­зил) сла­до­стра­сно се пре­да­ва­ла обо­жа­ва­њу смр­ти, би­ла им је по­след­ња од­бра­на од про­ме­на, хте­ли су да за­у­ста­ве вре­ме – на све стра­не је кљу­ча­ла ат­мос­фе­ра, ка­ко је ка­сни­је на­зва­на – Ве­се­ле Апо­ка­лип­се.

Али оно што је био трај­ни и кон­сти­ту­тив­ни део европ­ске или беч­ке ци­ви­ли­за­ци­је као што су обра­зо­ва­ње, за­нат, ин­сти­ту­ци­је, гра­ђан­ски мир и ред, при­стој­ност – у Бе­о­град не са­мо да је те­шко ула­зи­ло, не­го је бој­ко­то­ва­но, или је про­гла­ша­ва­но ка­то­лич­ком, не­при­ја­тељ­ском, агре­си­јом и из­мо­та­ва­њем. Оту­да стал­на омра­за и за­зи­ра­ње ре­ци­мо од Ву­ка Ка­ра­џи­ћа, јед­ног од нај­ге­ни­јал­ни­јих љу­ди ко­јег је Ср­би­ја ика­да има­ла. И да­нас му се за­ме­ра што му је Ко­пи­тар по­ма­гао у пре­во­ђе­њу Но­вог за­ве­та, или што га је штам­пао у штам­па­ри­ји јер­мен­ских ме­хи­та­ри­ста. Го­то­во до смр­ти ни­је био хва­љен. Ни­ти се због за­ви­сти и за­ту­ца­но­сти мо­гло да пој­ми ка­ко је и ко­ли­ко вир­ту­о­зно је­дан се­љач­ки је­зик ди­гао у би­блиј­ску ми­сао и у – умет­ност. Да је са­мо жи­вео у Ср­би­ји ње­га не би би­ло. Уни­шти­ли би га. Спа­са­ва­ла су га бек­ства пре­ко Ду­на­ва. Ву­ка Ка­ра­џи­ћа је и уз­ди­гао ду­нав­ски аква­то­ри­јум. Ди­гла га је енер­ги­ја Ме­тер­ни­хо­ве то­ле­ран­ци­је аустро­сла­ви­зма и де­ви­зе не­мач­ке кул­ту­ре – „Је­зик је до­мо­ви­на (Ва­тер­ланд)”.

У про­ме­ње­ним окол­но­сти­ма и на осно­ву но­вих ис­тра­жи­ва­ња мо­ра­мо по­но­во вред­но­ва­ти ве­зе и од­но­се Аустри­је и Ср­би­је, Бе­ча и Бе­о­гра­да. У сво­јој сту­ди­ји Ве­ни­це анд Ве­не­тиа ун­дер тхе Хаб­сбургс 1815-1835 (Оx­форд Уни­вер­ситy пресс 2002), Да­вид Ла­вен ис­црп­но је по­ка­зао да је Аустри­ја, упр­кос то­ме што је би­ла оку­па­тор, де­ло­ва­ла про­гре­сив­но на те­ри­то­ри­ја­ма ко­је је за­у­зи­ма­ла око ду­нав­ског аква­то­ри­ја и сти­му­ли­са­ла при­вред­ни и кул­тур­ни раз­вој ра­зних на­ро­да – по­ди­жу­ћи шко­ле, за­на­те, ин­фра­струк­ту­ру, утвр­ђу­ју­ћи за­ко­не и обез­бе­ђу­ју­ћи сло­бо­ду ве­ро­и­спо­ве­сти, су­зби­ја­ју­ћи ло­кал­ну ко­руп­ци­ју. И Ла­вен се за­ла­же да јед­ном за сваг­да тре­ба сру­ши­ти мит о Хаб­збур­шкој ти­ра­ни­ји, ре­пре­си­ји и екс­пло­а­та­ци­ји. И Алан Скед у књи­зи Мет­тер­ницх анд Аустриа – АнЕ­ва­лу­а­тион (Пал­гра­ве Мац­мил­лан 2008) твр­ди да Ме­тер­ни­хо­ва Аустри­ја ни­је би­ла по­ли­циј­ска др­жа­ва и да је у уз­ди­за­њу сло­вен­ских ин­те­лек­ту­а­ла­ца, у на­ци­о­нал­ном бу­ђе­њу Сло­ве­на, у не­го­ва­њу на­ци­о­нал­них кул­ту­ра и је­зи­ка упра­во кључ­ну уло­гу од­и­грао став Ме­тер­ни­ха да Ду­нав­ска мо­нар­хи­ја тре­ба да бу­де по­ли­тич­ки дом европ­ским Сло­ве­ни­ма.

Ци­ви­ли­за­ци­ја у пи­сму и је­зи­ку

Окре­ну­ти Ко­со­ву као ду­хов­ној по­стој­би­ни не би тре­ба­ло да пре­не­бре­га­ва­мо чи­ње­ни­цу да нам је пи­сме­ност ис­ко­ва­на се­вер­но, у ду­нав­ском аква­то­ри­ју­му. Прет­ко­сов­ски и ко­сов­ски свет би иш­че­зао да Вук Ка­ра­џић ни­је му­ко­трп­но и не­мач­ки пе­дант­но ску­пљао и за­пи­сао го­то­во све срп­ске на­род­не пе­сме. Спа­сио је наш дух, про­ду­жио иден­ти­тет – пи­та­ње је ко­ли­ко би ура­дио да ни­је имао по­др­шку из сред­ње Евро­пе. Хе­гел је утвр­дио да је ал­фа­бет­ско пи­смо у се­би и за се­бе не­што нај­ин­те­ли­гент­ни­је. Без пи­сма не­ма ци­ви­ли­за­ци­је. Да­кле, ду­нав­ски свет је по­мо­гао да са­чу­ва­мо ко­сов­ски свет. Звук је пре­тво­рен у знак, мон­та­њар­ски еп­ски дах у сло­во и ру­ко­пис за сва вре­ме­на. И Беч је уче­ство­вао у срп­ској град­њи ко­сов­ског зи­да пла­ча, ми­та, пе­сме и исто­ри­је.

Да­ни­јел Веб­стер, ве­ли­ки аме­рич­ки др­жав­ник, на­гла­сио је ду­хов­ни и ду­шев­ни мо­ме­нат ан­гло­сак­сон­ских пре­да­ка у на­прет­ку Аме­ри­ке и об­ја­снио да су је ди­гли ма­сов­на же­ља за зна­њем, по­што­ва­ње пар­ла­мен­тар­не рас­пра­ве и сна­га ра­да. У Ср­би­ји се да­нас су­о­ча­ва­мо са свим об­ли­ци­ма ни­хи­ли­зма и ва­ку­у­ма вред­но­сти. С јед­не стра­не је без­ду­шна и су­ро­ва тр­ка за бо­га­ће­њем и вла­шћу, с дру­ге – очај си­ро­ма­шне ве­ћи­не, а за­јед­нич­ко им је – ду­хов­на пу­стош и фа­сци­на­ци­ја про­ста­клу­ком (та­ко­ђе ма­ни­фе­ста­ци­је на­го­на смр­ти). А све се од­и­гра­ва у јед­ном опе­рет­ском и ка­ба­рет­ском дру­штву спек­та­кла ко­је, ка­ко на­гла­ша­ва Ју­ли­ја Кри­сте­ва, фа­во­ри­зу­је хип­но­тич­ку ре­гре­си­ју и пи­јан­ство афе­ка­та.

Пре свих ин­ве­сти­ци­ја и ин­ве­сти­то­ра, ре­фор­ми, ов­де је по­треб­на по­прав­ка ду­ше и ди­за­ње ду­ха. Ни­јед­на ин­ве­сти­ци­ја не­ће ус­пе­ти уко­ли­ко се у сва­ку ду­шу не вра­ти ра­дост сми­сла оп­стан­ка и ства­ра­ла­штва, а дух не усме­ри ка ци­ље­ви­ма ко­ји ства­ра­ју за­јед­ни­цу оства­ре­них гра­ђа­на. Мо­жда ће­мо упра­во по­ве­зи­ва­њем са ду­нав­ским аква­то­ри­јем до­би­ти шан­су да се ме­ђу на­ма ан­га­жу­је онај по­ли­тич­ки и еко­ном­ски по­тен­ци­јал ко­ји се не­ће пла­ши­ти да уђе у бор­бу за спас и по­прав­ку на­ших ду­ша, и не­ће ин­фе­ри­ор­но за­зи­ра­ти од отва­ра­ња про­сто­ра за зна­ње, за ин­же­ње­ре и струч­ња­ке, по­ка­зу­ју­ћи да су Ср­би па­ме­тан на­род.

Не­дав­но је Ан­ге­ла Мер­кел тра­жи­ла да сви стран­ци ко­ји жи­ве у Не­мач­кој на­у­че не­мач­ки, да се обра­зу­ју, да се кул­тур­но уз­ди­жу јер се не­ће до­зво­ли­ти да не­мач­ко дру­штво бу­де – глу­по дру­штво. При том је на­гла­си­ла да су отво­ре­на вра­та струч­ња­ци­ма из це­лог све­та, али да мо­ра­ју да на­у­че не­мач­ки је­зик. Ср­би­ја је пред не­из­ве­сном бу­дућ­но­шћу, али се је­зик, осно­ва иден­ти­те­та, мо­ра чу­ва­ти, ка­ко по­ка­зу­је Мер­ке­ло­ва чак и ка­да је дру­штво хигх тецх мо­дер­ни­зо­ва­но. А је­зик се чу­ва и раз­ви­ја књи­га­ма, пи­са­њем и чи­та­њем, упо­тре­бом пи­сма, ја­сним го­во­ре­њем. Из­ван пи­сма је вар­вар­ство спек­та­кла, па­то­ло­ги­ја и нар­ко­ма­ни­ја, кри­ми­нал и ко­руп­ци­ја, ту­по под­ра­зу­ме­ва­ње, про­паст. Вук нам и да­ље оста­је иза­зов са сво­јим опу­сом из ду­нав­ског аква­то­ри­ја – Је­зик је до­мо­ви­на, у пи­сму је ци­ви­ли­за­ци­ја. На­ша др­жа­ва, ме­ђу­тим, наш је­зик да­нас не по­др­жа­ва. По­ли­ти­ча­ри се тру­де да оста­ве ути­сак, али ни­ти ства­ра­ју, ни­ти омо­гу­ћа­ва­ју ства­ра­ње ду­хов­них вред­но­сти. По­на­вља се при­ча од пре сто и ви­ше го­ди­на: са­мо­зва­не ели­те су ушле у ла­ко­ва­не ци­пе­ле, али и да­ље на­ми­гу­ју на опан­ке.

Tagovi: У лакованим ципелама, намигују на опанке, polemika, politika

 

Ostavite komentar

Ime:

Email:

Komentar:

Unesite kod sa slike: (antispam)
Prepišite ovaj kod

Komentari (0)

Dosadašnja izdanja

TRAGEDIJA JEDNOG NARODATRAGEDIJA JEDNOG NARODA

Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe...

kliknite za dalje >>>

 “USPON I PAD TITOVE JUGOSLAVIJE I RANKOVIĆA NA BRIONIMA” “USPON I PAD TITOVE JUGOSLAVIJE I RANKOVIĆA NA BRIONIMA”

Politički putopis u 30 dramskih slika...

kliknite za dalje >>>

SRPSKI VALCERSRPSKI VALCER

 Okret smrti, ljubavi, incesta, politike i korupcije, atentata, novina...

kliknite za dalje >>>

EAST OF WEST, WEST OF EASTEAST OF WEST, WEST OF EAST

Reports from the storm of Serbian politics...

kliknite za dalje >>>

ĐILAS: VERNIK I JERETIKĐILAS: VERNIK I JERETIK

Knjiga razgovora sa Milovanom Ðilasom...

kliknite za dalje >>>

Kategorije tekstova

Anketa

Design by draganmarkovic.net