Momčilo Đorgović


Polemike iz dnevnog lista Politika 2010/1011.

II ДЕО - Рајетинске душе

datum 26.02.2011 09:48 od mdjorgovic, kategorija: POLEMIKE U POLITICI pregledano 486 pregleda, komentari 0 komentara

ПОЛЕМИКА

Радош Љушић

Да ли су Срби „бежали од те европске реке“? Да ли се пресељење државних институција из Крагујевца у Београд, из средишта државе на њене границе може назвати, по Ђорговићу, бекством од Дунава или доласком на Дунав?

У тексту објављеном у суботњем додатку – Култура, уметност, наука („Политика”, 11. децембар 2010, У лакованим ципелама, а намигују на опанке) Момчило Ђорговић је изнео низ нетачних података и произвољних тумачења. Ђорговићева намера била је да читаоцима представи политичку идеју Донау раум-а (Дунавског простора, Подунавља) после пропасти Хабзбуршке монархије, и повеже данашњицу с прошлошћу дугом два столећа или, како се сам изразио, лаковану ципелу с опанком. Како и зашто је он то урадио?

Дунав је дуго, али не увек истом дужином тока, делио два светска царства – Хабзбуршко и Османско. Оријент је почињао, према једној теорији, чим се из Беча закорача у прво предграђе према истоку или југу, а према другој теорији, чим се из Земуна пређе у Београд. Иако су обе теорије веома старе, Ђорговић нас уверава да је ова друга још увек валидна: „Србија се данас суочава са – Дунавом!” Надам се да овом тврдњом није хтео да нас врати у време борбе двеју монархија за ове просторе.

Три града симболишу Подунавље – Беч, Будимпешта и Београд. Да ли, заиста, Београд није хтео да буде трећа дунавска принцеза и да ли су Срби „бежали од те европске реке“, како тврди уважени новинар? Не упуштајући се у време сеоба и настањивања Срба уз саме обале Дунава, и знатно даље од њих, довољно је да наведем само један пример који недвосмислено обара ову произвољну мисао. Србијанци су своју престоницу преселили из Крагујевца у Београд, први пут 1839. и, коначно, 1841. године. Да ли се пресељење државних институција из средишта државе на њене границе може назвати, по Ђорговићу, бекством од Дунава или доласком на Дунав? И није постојала нигде у свету престоница на самом рубу државе, као што је био Београд, све до 1918. године. Да ли је потребно указати каквом је ратном паклу био изложен 1914. и 1915. године само зато што је био пограничан град у рату са Аустро-Угарском, двојном монархијом чије су престонице биле у Бечу и Будимпешти.

Зачуђујуће је кривотворење историјских чињеница које је учинио, не из незнања, већ ради тога да би подупро основну идеју о Донау раум-у. Он пише да је „зора првог сусрета Србије са Европом“ била 1842. године када су Срби „извршили први државни удар у Србији, дивљачки опљачкали и отерали Обреновиће, опустошили државну благајну, срушили државу, протерали готово све чиновнике и занатлије преко Дунава у Земун, повалили на стотине жена, девојака (такмичили су се хвалисаво међусобно у броју и колико је ко невиних дефлорисао), довукли на престо Александра Карађорђевића“, пребили два пута капел-мајстора Шлезингера итд, итд. Много неистина у ових неколико редака, искључиво зарад правдања поменуте идеје. Србија се није први пут сусрела са Европом 1842. године, то је, надам се, свима јасно. Те године није био први државни удар, већ други и смена на престолу после једне династијске побуне; први је био 1839. године, обарање кнеза Милоша са власти, такође после једне буне. Нису сви Обреновићи протерани, већ кнез Михаило и са њим његова мајка, кнегиња Љубица, и стриц Јован, док је други стриц Јеврем остао у Србији. Нису Обреновићи опљачкани, није опљачкана ни државна благајна, није ни држава срушена! Све се то могло и може лако проверити, као што није било ни силовања жена, а поготово није било хвалисања о дефлорисању девојака; то није познато у историографији, а ако је и било неког појединачног случаја, у шта сумњам, јер је непознато и мени и повесницима који су се овом буном бавили, то и није могло да послужи Ђорговићу као парадигма за овако прејак и неоснован суд.

Чему и коме служи овакво кривотворено писање, осим да се покаже да Србијанци нису били ништа бољи у међусобним обрачунима, као ни у обрачунима са суседним народима у последњем грађанском рату, у којем нас је медијски рат представио као највеће силоватеље на свету! Измишљотина о силовању само је због тога у овом тексту нашла место и сврху, те Ђорговић, ако и мало образа има, морао би се постидети. И није Шлезингер једини добио батине, добили су их и многи други Срби, али он је био Јевреј, те га само због тога новинар и помиње, а не наводи оне бројне несрећнике, обреновићевце, из Врачарске јаме. За сваки озбиљнији текст нормално би било истаћи да је то време једне династијске побуне, односно грађанског рата двеју династија које, не само код нас, већ и свуда у свету, прати насиље.

Потом Ђорговић представља читаоцима односе Беча и Београда, користећи се пробраном страном литературом, искључиво оном која служи као потпора његовој идеји. У његовој „Веселој Апокалипси“ нашао се несрећни и хроми Вук Караџић, „који до смрти није био хваљен“, и да је којим случајем остао да живи у Србији, а не у Бечу, „њега не би било“, али га је спасла „енергија Метернихове толеранције аустрославизма“. То је само увод у битну реченицу о Вуку: „Спасао је наш дух, продужио идентитет – питање је колико би урадио да није имао подршку из средње Европе.“ Да је Вук хваљен и за живота то једино неће да зна Ђорговић, можда недовољно, али је хваљен. Ђорговић је још и видовит, те зна да би Вук био убијен да је остао у Србији! А зна се да је Вук уживао подршку Обреновића, потом уставобранитеља, добијао материјалну помоћ и био један од првих србијанских пензионера. Са овим егзистенцијалним Вуковим проблемима не би требало бркати питање правописне реформе и њено коначно решење, повољно по Вука. Подршка Копитарева и Ранкеова су неспорне, али њих двојица, као и многи други мање значајни појединци, нису еквивалент за средњу Европу, која је толико прилегла на срцу Ђорговића. Зар је потребно објашњавати читаоцима колико је творац „Свете алијансе“ био толерантан и, да ли је ико, до Ђорговића, везивао аустрославизам, и још толерантан, за Метерниха!

Није нимало чудно што је посегао за двојицом страних повесника, Лавеном, да би уз подршку његових речи исказао и свој став – „да треба срушити мит о Хабзбуршкој тиранији“, и Скеда, „да Дунавска монархија треба да буде политички дом европским Словенима“. Да је Венецији било боље под Хабзбурзима, она не би била уједињена са Италијом и, питам се, како би се новинар провео са оваквим писањем у неком угледном италијанском листу. Врхунац поданства исказао је прихватањем тврдње да би сви европски Словени требало да живе у Дунавској монархији (Пољаци, Чеси, Словаци, Словенци, Хрвати, Срби и, наравно, „европски“ Руси). Ово превазилази мисао српске и плови у воде словенско-европске поданичке рајетинске душе.

У повезивању са „дунавским акваторијем“ је спас и једина могућност за „поправку наших душа“, каже Ђорговић, позвавши и Меркелову у помоћ и њено залагање да странци морају знати немачки језик. Не прихватам начин којим препоручује Србима да поправе своје душе, али прихватам једину неспорну тврдњу, да српска држава „наш језик данас не подржава“. Хвала Богу и госпођи Меркел, јер да она није захтевала од странаца познавање немачког језика, можда ни Ђорговић не би, у држави какву имамо, захтевао да Срби уважавају свој језик (могао је додати и писмо).

У повести Срба било је разних државотворних идеја, од мале Србије до велике Србије, од Јужнославије до Југославије, од Балканске федерације до Југословенске федерације, од Дунавске федерације до Дунавске конфедерације. Све поменуте идеје, па и последњу, може свако пропагирати и хвалити, подржавати и критиковати, али оно што је недопустиво и непотребно у тој пропаганди, јесте кривотворење сопствене повеснице и смештање њеног искривљеног и унакаженог лика у идеје измаглице државотворног дунавског обједињавања, и некада и сада.

Tagovi: polemike, politika, Рајетинске душе

 

Ostavite komentar

Ime:

Email:

Komentar:

Unesite kod sa slike: (antispam)
Prepišite ovaj kod

Komentari (0)

Dosadašnja izdanja

TRAGEDIJA JEDNOG NARODATRAGEDIJA JEDNOG NARODA

Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe...

kliknite za dalje >>>

 “USPON I PAD TITOVE JUGOSLAVIJE I RANKOVIĆA NA BRIONIMA” “USPON I PAD TITOVE JUGOSLAVIJE I RANKOVIĆA NA BRIONIMA”

Politički putopis u 30 dramskih slika...

kliknite za dalje >>>

SRPSKI VALCERSRPSKI VALCER

 Okret smrti, ljubavi, incesta, politike i korupcije, atentata, novina...

kliknite za dalje >>>

EAST OF WEST, WEST OF EASTEAST OF WEST, WEST OF EAST

Reports from the storm of Serbian politics...

kliknite za dalje >>>

ĐILAS: VERNIK I JERETIKĐILAS: VERNIK I JERETIK

Knjiga razgovora sa Milovanom Ðilasom...

kliknite za dalje >>>

Kategorije tekstova

Anketa

Design by draganmarkovic.net