Momčilo Đorgović

IGRANJA SA AUTOGENOCIDOM

datum 22.03.2017 17:57 od mdjorgovic, kategorija: OKRUGLI STO pregledano 608 pregleda, komentari 0 komentara

U najčitanije književne žanrove spadaju memoari, dnevnici, autobiografije. U njima je lično iskustvo, i kada nije fabulirano, kada je iskreno, ono je autentični deo stvarnosti, neponovljivo.

Memoaristi i dnevničari su neugodni svedoci: Momčilo Đorgović

Mi smo, međutim, žrtve glorifikacija dugog trajanja, a glorifikacija ne trpi i odbacuje ličnu sudbinu. Ličnost i pojedinac nisu važni, šta su oni prema svetim ciljevima partije ili nacije, prema ideologizovanim rajevima i carstvima nebeskim? Živimo u autističkom identitetu, koji se u našoj izolovanosti i neprosvećenosti iskivao niz godina.
Svaki od dnevničara i memoarista u ovoj knjizi odgovara iz svog iskustva na pitanje koje sam postavio u podnaslovu: Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe? Da bi se svestranije odgovorilo na ovo pitanje u istraživanje sam uvrstio i strane državnike i pisce kao nužnu komparaciju sa svetom u kome živimo, jer nismo planeta za sebe.
Pitanje poštovanja dostojanstva, talenta, prava i slobode ličnosti nikako se nije rešavalo tokom naše kratke i haotične moderne istorije. Na takvom stepenu nerazvijenosti privrede i društva, u dominaciji montanjarsko-rodovskog mentaliteta, nije bilo ni moguće dati prednost kreativnom preduzetništvu, niti osloboditi pojedinca od plemena. Opskurne grupe su u tom materijalnom i duhovnom siromaštvu koristili svoju šansu. Isidora Sekulić se u „Zapisima o mom narodu“ zapitala „dokle će patriotizam u svima nama biti nemoral i ubica“? A Milutin Milanković u svojim ispovestima naglašava koliko su ga poštovali u Beču i podsticajno mu otvarali vrata uspeha, a kako su ga saplitali ovdašnji uticajni mediokriteti i marginalizovali, ova sredina nije htela ni da čuje, ni da zna za njega.

Tekst o Borislavu Mihajloviću Mihizu izazvao je reakcije u javnosti. Štaviše u jednim novinama se tvrdilo da sam napao Mihiza, mada nisam, pa su organizovali „Odbranu Mihiza“, a uopšte nisu pročitali moj tekst, a čini mi se da nisu ni Mihizove memoare „Autobiografija – o drugima“. Na memoare se ne pozivaju ni njegovi „prijatelji“, jer saopštava neprijatne istine i o sebi i o njima. Iskovali su od njegove elokvencije zlatnu ikonu, digli ga u nebesa, sahranili kao patrijarha, i nadali su se da njegove memoare niko neće ozbiljno da čita. On, međutim, pošteno otkriva moćni bekgraund samozvanih disidenata

Vrlo su olako i gotovo bez otpora vladajuće ekipe raspolagale sa sudbinama svih. Pozivajući se stalno na ideološki konstrukt „narod“ i „mase“, one su obeshrabrivali individualnost, a ukoliko bi im se suprotstavila, žigosali su je kao otpadništvo I izdaju. Vitlao je ovim prostorima neki perverzni nagon, hajde da napravim pomodnu parafrazu i da ga nazovem – autogenocidom. Poput ludačke košulje sašivena je stalno dežurna ratna euforija koja se oblači svakom uz pesmu „Rado Srbin ide u vojnike“ i „Ne znamo da radimo, ali znamo da ratujemo“.
Lakomisleno su se čitave generacije bacale u ratove, ili su se kockarski servirale apetitima velikih sila. Sve svoje greške, nesposobnosti i pljačke su vladajuće ekipe pokrivale izmišljanjem trijumfa. Dnevnici i memoari o tim nesrećama se marginaliizuju do danas. O preziru prema ličnosti dovoljno govori da do danas ne znamo ni broj ni imena žrtava od srpsko-bugarskog rata, preko balkanskih i svetskih ratova do raspada Jugoslavije, a one su ravne genocidu. Nema istraživanja kako su i koliko stradali žene i deca. Sa druge strane, vrlo lako ustanovljavamo da je neko drugi nad nama izvršio genocid, kao što je „milion Srba u Jasenovcu“, ili kao što su se računom verovatnoće ustanovile „stotine hiljada“ žrtava, samo u Srbiji, likvidiranih posle rata od strane „Titovih komunista“ – nešto što bi trebalo da liči na kambodžanska „killing fields“. Ali, nema imena, niti drugih ličnih podataka. Rehabilituju se, međutim, pripadnici državnog vrha koji ne samo da je 1941. kapitulirao, prepustio narode i sve pojedince u njima genocidu, već i, unapred pripremljen, dezertirao koristeći besplatno sva državna sredstva. U danu su odneli i državni trezor i tako prvi opljačkali sve tekovine i žrtve koje su bile položene za stvaranje te države.
Mnogi od dnevnika i memoara su bekstvo od savremenika i savremenosti – ljudi su se u noćnim satima jadali i pisali ono što nisu smeli da govore, jer ih niko ne bi ni čuo ili bi ih otkucali „tamo gde treba“ u zadatom duhu vremena. Na javi se mnogo i masovno lagalo. Da li preterujem? General Nedić se, recimo, 1938. godine žalio Milanu Jovanoviću Stojimiroviću kako mu vojni cenzori ne dozvoljavaju da objavi knjigu o Prvom svetskom ratu, jer nije odgovarala oficijelnoj, solunskoj idolatriji. Gotovo pola veka, od 1903. do 1941., Beogradom i Srbijom je vladala gomila asasina i njihovih simpatizera maskirana u oficirske uniforme i političke frakove. Izmislili su svoju istoriju koja ih je sakrila i dala legitimitet. Bez provera ili širih i potpunijih ispitivanja preneo se taj obrazac u udžbenike, a prihvatili su ga i komunisti (kvazirevolucionarni i antimonarhistički momenat) i antikomunisti (karađorđevići). Cela se naša istorija od 1804. mora nanovo istraživati i pisati u svetlu novih izvora i novih naučnih disciplina, pošto se zapravo i nije istraživala, već nametala.
Memoari, dnevnici svedoče da je nasilje konstitutivni deo srpske političke scene. Od 1804. godine razne grupe se otimaju oko vlasti i državnih bisaga i privilegija, protivnici se bacaju u tamnice, preti im se, ubijaju se hladnim i vatrenim oružjem, truju. Vladajuće garniture su zahvaljujući bednom nivou društvene komunikacije proizvodile neupitnu lažnu svest o sebi i društvu. Ništa manje Srbija nije bila tabloidna onda, nego što je i danas. O kakvoj „našoj zlatnoj demokratiji“ može biti reč kada je Pašić sa radikalima držao vlast preko dvadeset godina? U njegovim pismima mitropolitu Mihailu on zastupa manihejizam: ili on na vlasti ili građanski rat u Srbiji. Kult vođe, tada Baje ili Brade, spontano je i sa velikim oduševljenjem prenesen na „maršala Tita“. Kragujevčani su smislili i podržali „štafetu mladosti“ - Starom. Memoari Aleksandra i Slavke Ranković, te slučaj Marka Nikezića, otkrivaju strašno, krvoločno i porazno podaništvo Srba i Crnogoraca vrhovnom vođi, koji jedva čekaju da im uz tabloidnu paranoju (prisluškivanje) prstom pokaže na žrtvenog jarca pa da ga raskomadaju i – i „izedu“. Većina Srba više voli jednopartijski sistem i da svi budu na vlasti, u milosti nekakvog „Baje“.
Memoaristi i dnevničari su neugodni svedoci. Tekst o Borislavu Mihajloviću Mihizu izazvao je reakcije u javnosti. Štaviše u jednoj novini se tvrdilo da sam napao Mihiza, mada nisam, pa su organizovali „Odbranu Mihiza“, a uopšte nisu pročitali moj tekst, a čini mi se da nisu ni Mihizove memoare „Autobiografija – o drugima“. Na memoare se ne pozivaju ni njegovi „prijatelji“, jer saopštava neprijatne istine i o sebi i o njima. Iskovali su od njegove elokvencije zlatnu ikonu, digli ga u nebesa, sahranili kao patrijarha, i nadali su se da njegove memoare niko neće ozbiljno da čita. On, međutim, pošteno otkriva moćni bekgraund samozvanih disidenata – da su u kontinuitetu imali prijateljsku naklonost, zaštitu i podršku rukovodilaca i srpske i vojvođanske Udbe. Razvoj kulture u Beogradu nisu inicirali samo nadrealisti, već su obezbeđivali i šefovi Udbe. Mihiz je pokazao na trag, trebalo bi istraživati dalje.
Memoari i dnevnici su vrlo značajni za celovitiju rekonstrikciju našeg novovekovnog bivstvovanja, čije su mnoge dimenzije cenzurisane, iskrivljene, falsifikovane, sakrivene. Svaka promena režima je bila i infarkt za arhive i biblioteke, one su uništavane, filtrirane i pljačkane. Ako su izvori uništavani, makar su ostali lični doživljaji o, kako bi to neki pisci patetično nazvali, sudaru pojedinaca sa istorijom.

Autor je novinar i publicista iz Beograda


Tagovi: Momčilo Đorgović, Tragedija jednog naroda

 

Ostavite komentar

Ime:

Email:

Komentar:

Unesite kod sa slike: (antispam)
Prepišite ovaj kod

Komentari (0)

Dosadašnja izdanja

TRAGEDIJA JEDNOG NARODATRAGEDIJA JEDNOG NARODA

Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe...

kliknite za dalje >>>

 “USPON I PAD TITOVE JUGOSLAVIJE I RANKOVIĆA NA BRIONIMA” “USPON I PAD TITOVE JUGOSLAVIJE I RANKOVIĆA NA BRIONIMA”

Politički putopis u 30 dramskih slika...

kliknite za dalje >>>

SRPSKI VALCERSRPSKI VALCER

 Okret smrti, ljubavi, incesta, politike i korupcije, atentata, novina...

kliknite za dalje >>>

EAST OF WEST, WEST OF EASTEAST OF WEST, WEST OF EAST

Reports from the storm of Serbian politics...

kliknite za dalje >>>

ĐILAS: VERNIK I JERETIKĐILAS: VERNIK I JERETIK

Knjiga razgovora sa Milovanom Ðilasom...

kliknite za dalje >>>

Kategorije tekstova

Anketa

Design by draganmarkovic.net