Momčilo Đorgović

PUKOTINA ILI PROVALIJA

datum 22.03.2017 16:59 od mdjorgovic, kategorija: OKRUGLI STO pregledano 204 pregleda, komentari 0 komentara

„Tragedija jednog naroda” Momčila Đorgovića je knjiga publicistički jakog (marketinški prejakog?) naslova koji u velikoj meri određuje osnovni pravac njenog čitanja, a podnaslov („Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe”) tu jakost dodatno osnažuje. Momčilo Đorgović tumači pojam tragedije više sledom metonimijskog, dakle posrednog, nego doslovnog (eshatološkog) principa, nalazeći da je tragedija „to što ne razumemo prirodu i razloge onoga što nam se događa”. Takvo objašnjenje odmah zahteva odgovor na pitanje ko smo to pretpostavljeni „MI” koji ne razumemo, jer iz onoga što u knjizi sledi listom izlazi da svi o kojima se govori i čija dela bivaju tumačena i te kako dobro razumeju „ono što nam se događa” ili bar ne odustaju od nastojanja da to razumeju onoliko koliko im je dato, pa o tome i pišu.

Mihajlo Pantić


Nastavljajući ovu metonimijsku igru rekao bih da Đorgovićeva knjiga, sklopljena od tekstova koji su minulih godina objavljivani u „Danasu” (neke od njih sam posle čitanja odvajao u posebnu fasciklu), predstavlja nesvakidašnji čitalački i analitički napor da se, koliko je iz same stvari moguće, objasni ona pukotina (sa razmerama provalije) nastala između opštih predstava koje neka jezička, kulturna, tradicijom i etnicitetom određena (konkretno: srpska) zajednica stvara o sebi i „stvarnog stanja” te zajednice, naravno, ukoliko uopšte postoji egzaktan, a ne samo duboko ličan način da se do te korenske, identitetske predstave o „stvarnom sopstvu” nekako dođe. Jer, podsetiću, „interpretacije mita takođe ulaze u mit”, kako je to odavno rekao Klod Levi Stros, a i „sve društvene teorije su takođe narativi” određeni odgovarajućom ideologemskom pozicijom, sa pretendovanjem na svevremenost, kako je to, ne tako davno, rekao Žan Bodrijar.

Ma koliko ih uzdizali ili relativizovali, izlazi da, prema Momčilu Đorgoviću, i prema svakom ko o tome razložno misli, pisci sa svojim knjigama ostaju usamljenici, često i izopštenici, naročito onda kada plivaju protiv matice vremena i kada se ne uklapaju u kolektivističke predstave. Sve u svemu, njihov uticaj sveden je na odjek u mislima retkih zainteresovanih pojedinaca. Stanislava Krakova, Stanislava Vinavera ili Branka Lazarevića čitali su na prste ruku i nogu prebojivi čitaoci, a oni čija su dela imala širi odjek, poput Crnjanskog, Ćopića ili Ćosića tumačeni su, izvan akademskih krugova, mahom onako kako je nalagao određeni istorijski ili politički trenutak, daleko od teksta njihovih knjiga

Kako god, Momčilo Đorgović na jednom mestu probira i orkestrira glasove najrazličitijih tonaliteta i ideologemskih perspektiva koji nikako ne bi mogli pevati u jednom horu (šta spaja, recimo, Isidoru Sekulić, Marsela Rajha Ranickog, Tonija Blera i Žiku Minovića?), ali se, eto, nalaze u koricama jedne knjige, ne bi li stalno potvrđivali autorovu tezu da se osvešćujuće kritičko mišljenje na kolektivnom nivou nikada do kraja ne može prihvatiti, a nekmoli kreativno primiti i uposliti, budući da je kolektivni duh, kod svih naroda, pa se i „MI” u tome ne razlikujemo, predodređen za idealizaciju, romantizaciju, glorifikaciju i adoraciju. I tu se negde, barem kada je o mom viđenju reč, naslovom i podnaslovom zadato čitanje predočene, jedva obuhvatne građe, preusmerava prema onim poljima u kojima postoji i neki drugi vid povezanosti i uzajamnosti. Za mene je to polje književnosti.
Jednostavno rečeno, uvažavajući činjenicu da sam se iz knjige „Tragedija jednog naroda” obavestio o trista đavola, ponečega se podsetio, ponešto naučio, a i u ponečemu se sa autorom nisam saglasio (Vinaver nije nadrealista, Mihiz nije politički guru), mogu određenije govoriti o onome o čemu ponešto znam, o čemu sam i sâm pisao, i, najzad, o onome što me po vokaciji i po prirodi posla kojim se bavim najviše interesuje, a to je pokušaj odgovora na pitanje gde je književnost i gde su pisci u velikoj Đorgovićevoj priči. Najpre da kažem da je njegov izbor pisaca sasvim prihvatljiv, odreda je tu reč o imenima koja ne smete zaobići ako vas srpska književnost zanima, svejedno da li su njihova dela, u kolikoj meri i na koji način pročitana, mada bi, sledeći osnovni autorov naum, bilo dobro da u (nekoj budućoj?) knjizi vidimo i Đorgovićev komentar o dnevnicima i memoarskoj prozi Borislava Pekića ili Živojina Pavlovića, a svakako bi, kad je o spisateljicama reč, određen prostor valjalo posvetiti uspomenama Jelene Skerlić Ćorović iz kojih se može dosta saznati o ljudima i prilikama njenog vremena, sa rečima i sudovima izgovorenim često na neuvijen, direktan način. To bi Đorgoviću, poslovično sklonom otkrivanju indikativnih, publicistički intrigantnih i nimalo idealizujućih detalja, svakako bilo od koristi.
Nadalje, u „Tragediji jednog naroda” najviše me, i na početku i na posletku, privlači određivanje mesta i uloge književnosti u širem društvenom i istorijskom kontekstu, odnosno Đorgovićevim esejima implicirana rasprava o moći ili nemoći te umetnosti u nekadašnjem i sadašnjem okruženju. Insistiram na toj razlici nekadašnjeg i sadašnjeg vremena, jer, šta god mislili, i koliko god se premišljali, do prve polovine 20. veka književnost je postojala kao dominantna i reprezentativna simbolička forma ispoljavanja ljudske misli, a danas to naprosto i nipošto nije... Danas se neki jedva zamislivi Tomas Man, Miroslav Krleža ili Miloš Crnjanski došaptava sa svojim potencijalnim istomišljenicima na fejsbuku i drugim, sve rasprostranjenijim i stoga sadržajno sve efemernijim društvenim mrežama.
U nastojanju da koliko hotimično toliko i nehotično, a ta me nehotičnost najviše zanima, odredi šta zapravo može književnost, i koliko se njenim rečima zaista deluje na opštu sliku koju gradimo o sebi, Đorgovićeva knjiga otkriva, između ostalih detalja, i jednu važnu, rekao bih, presudno važnu, duboku protivrečnost. Opisaću je ovako: piscima se, bez obzira na meru njihove ostvarenosti, u „Tragediji jednog naroda” (a i drugde) po pravilu daje povlašćen društveni značaj, sledom autorovog apodiktičkog stava da su „umetnici najbolji deo srpskog društva”, a po obrnutoj analogiji „jake individualnosti – slab kolektiv”. Ostaje, međutim, otvoreno pitanje koliki je stvarni uticaj književnosti na širi društveni kontekst, na građenje predstava koje zajednica ima o sebi. Siguran sam, naime, da se individualna, kritički konstruisana slika društva koju imaginiraju pisci – a oni se svi odreda, refrenski, žale na nerazumevanje i zatucanost sredine u kojoj žive i stvaraju – u velikoj meri razlikuje od dominantnih stavova i raspoloženja nastalih razvijanjem i daljom reprodukcijom mitskih stereotipa, a ne, što treba ponoviti, radom personalizovanih kreacija i ostvarenjima neponovljivih spisateljskih imaginacija.

Đorgović na jednom mestu probira i orkestrira glasove najrazličitijih tonaliteta i ideologemskih perspektiva

Knjigom „Tragedija jednog naroda”, naime, ma koliko ona tematski ide na mnogo različitih strana, Momčilo Đorgović u osnovi rekonstruiše jedan imagološki mehanizam, stalno se vraćajući analizi misaonih procesa pomoću kojih se dolazi do određenih korporativnih stavova i uvida, ali i spisateljskih samouvida. Gde je polje predvajanja te dve perspektive, kako odrediti taj odnos? Kao pukotinu ili kao provaliju? Svakako da je reč o spojenim sudovima, o relaciji u kojoj misleći, kritički raspoloženi pojedinac stoji naspram opštih društvenih okolnosti, često se gnušajući prilika u kojima živi, lamentirajući nad stanjem sveta i stanjem veka. Kao neko ko na književnost gleda iz nešto određenije, rigoroznije, estetičke perspektive, rekao bih da me posebno interesuje upravo veza između nečije stvaralačke svesti i korporativnog mišljenja, drugim rečima, želeo bih da dođem do odgovara na pitanje kakve su reperkusije, kakve posledice književnog mišljenja na javno mnjenje. I da li na javno mnjenje više utiče sama figura pisca, drugi vidovi njegovog društvenog angažmana, njegova ideološka deklarativnost i sistem vrednosti koji on kao (ne)darovit pojedinac i kao društveno istaknuta ličnost zagovara, u šta sam na osnovu stečenog iskustva sklon da poverujem, ili to, u nekom prosvetiteljskom veličanju umetnosti, ipak čine njegove knjige, estetsko ozračje njegovih dela?
Rekao bih, svakako to prvo, jer za predloženo drugo nema previše argumenata. Knjigama se, sve u svemu, u opštijim društvenim i političkim procesima ne dobacuje daleko, i svaka analitička konstrukcija u tom smislu ostaje konstrukcija ili naknadna pamet. Ukoliko se setimo Milutina Garašanina, čije reči Đorgović parafrazira, da se i kod nas „knjiga slabo prima”, osnažuje se prva teza o piscu kao javnom radniku, a ne kao umetniku. Drugim rečima, važno je, danas koliko i juče, biti pisac, nije važno šta se piše, sâmo spisateljsko zanimanje ima neku neobjašnjivu socijalnu povlašćenost, za umetnost se to nipošto ne bi moglo reći. Po svemu, izlazi da pisci, viđeni kao umetnici, a ne kao javni radnici, nisu „opinion makers”-i. Opšte društvene predstave formiraju se izvan književnosti, raznim vidovima mitologizacija i manipulacija, u eri masovne komunikacije i novih medija svakako tako, a ne čitanjem memoara i fikcija, jer je uporno, moronsko piljenje u ekran već gotova slika, a čitanje je angažovanje kore velikog mozga. I na kraju, ma koliko ih uzdizali ili relativizovali, izlazi da, prema Momčilu Đorgoviću, i prema svakom ko o tome razložno misli, pisci sa svojim knjigama ostaju usamljenici, često i izopštenici, naročito onda kada plivaju protiv matice vremena i kada se ne uklapaju u kolektivističke predstave. Sve u svemu, njihov uticaj sveden je na odjek u mislima retkih zainteresovanih pojedinaca. Stanislava Krakova, Stanislava Vinavera ili Branka Lazarevića čitali su na prste ruku i nogu prebojivi čitaoci, a oni čija su dela imala širi odjek, poput Crnjanskog, Ćopića ili Ćosića tumačeni su, izvan akademskih krugova, mahom onako kako je nalagao određeni istorijski ili politički trenutak, daleko od teksta njihovih knjiga.
Na kraju, rekao bih da je „Tragedija jednog naroda” Momčila Đorgovića još jedan dokaz da se knjigama malo šta stvarno postiže. To treba shvatiti kao utehu, „malo šta” ipak nije Sterijino „ništa iz ništa”. I zato ih, najzad, i treba pisati. I najvažnije, ne odsutajati od takve rabote, upravo kao u Đorgovićevom slučaju.

Autor je profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, i pisac






Tagovi: Mihajlo Pantić, Momčilo Đorgović, Tragedija jednog naroda

 

Ostavite komentar

Ime:

Email:

Komentar:

Unesite kod sa slike: (antispam)
Prepišite ovaj kod

Komentari (0)

Dosadašnja izdanja

TRAGEDIJA JEDNOG NARODATRAGEDIJA JEDNOG NARODA

Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe...

kliknite za dalje >>>

 “USPON I PAD TITOVE JUGOSLAVIJE I RANKOVIĆA NA BRIONIMA” “USPON I PAD TITOVE JUGOSLAVIJE I RANKOVIĆA NA BRIONIMA”

Politički putopis u 30 dramskih slika...

kliknite za dalje >>>

SRPSKI VALCERSRPSKI VALCER

 Okret smrti, ljubavi, incesta, politike i korupcije, atentata, novina...

kliknite za dalje >>>

EAST OF WEST, WEST OF EASTEAST OF WEST, WEST OF EAST

Reports from the storm of Serbian politics...

kliknite za dalje >>>

ĐILAS: VERNIK I JERETIKĐILAS: VERNIK I JERETIK

Knjiga razgovora sa Milovanom Ðilasom...

kliknite za dalje >>>

Kategorije tekstova

Anketa

Design by draganmarkovic.net