Momčilo Đorgović

UZICA ZA PSE RATA

datum 27.01.2017 16:05 od mdjorgovic, kategorija: AKTUELNI MEMOARI pregledano 145 pregleda, komentari 0 komentara

HENRI KISINDŽER: SVETSKI POREDAK

Svetski poredak jeste nužnost. I tu za Kisindžera počinje bitna tema naše savremenosti: kakav svetski poredak i kako do njega?




Mudrost, elastičnost, hitrost, uz uvek spemnu strategiju za svaku priliku i vreme, Kisindžera neodoljivo čine sličnim veštom i iskusnom mačoru koji je paperjastim mačijim hodom izvodio diplomatski balet na usijanom nuklearnom krovu svetskog poretka. Izbegao je mnoge zamke, onemogućavao uljeze, lovio “miševe” i kada bi drugi najradije odustali.

U američkoj spoljnoj politici sa mnogo lica, Kisindžer je ustalio profil koji je Ameriku prikazivao kao moćnu uljudnu silu, za razliku od kaubojskih pokušaja da se ona pretvori u varvarski teror nad svetom. Zajedno sa Helmutom Šmitom je upozorio Zapad da je značajno doprineo sukobu u Ukrajini i da se ne igra previše sa Rusijom, da mu je više u interesu da joj ukaže poštovanje. Poređenja Putina sa Hitlerom, Rusije sa fašizmom, kakva je pravila Hilari Klinton, energično je odbacio kao netačna, besmislena i vrlo štetna.

Pre dve godine je objavio knjigu Svetski poredak – Razmišljanja o karakteru nacija i toku istorije ( World order – Reflections on the character of nations and the course of history) koja je u Londonu i Vašingtonu proglašena jednom od najboljih knjiga 2014. Pre mesec dana ju je objavio beogradski izdavač Klub plus (urednik Dragan Bisenić, novinar i diplomata).

Današnji državnici moraju istovremeno biti uzdržani pregovarači dignutog nosa i raspričani globalni komunikatori: moraju biti i uobraženi Taljerani i Taljerani koji tvituju. (Kisindžer je najavio dolazak Donalda Trampa na vlast).

Pisao je ovu knjigu upravo u vreme kada je gotovo svima postalo jasno da se pred tehnološkim razvojem, političkim i geostrateškim pomeranjima, obiljem roba, “baloniranjem” novca i dužničkim krizama i svetim ratovima, svet nezadrživo menja, da je izgubio dvomilenijumsku ravnotežu i da visi u procepu – ili trenutno potpuno uništenje ili otvaranje nezamislivih mogućnosti jednog potpuno drugog, novog života. Već aktuelni sudbonosni intermeco u kojem obitavamo, pomnogima dobija svojstva pakla. Iz neizvesnosti traži se izlaz i u masovnim verskim zanosima, ali i u surovom nehumanom pragmatizmu iznad svake dosadašnje moralne norme, nalik paganskom ritualu.


Opet su pred nama ona dva Kantova čuda, dva izazova: moralni zakon u nama i zvezdano nebo nad nama. Nikada bliži čovek nije bio zagonetki vasione, prodire teleskopima milionima svetlosnih godina u nju, sprema se za iskrcavanje na druge planete i pred tom potencijom izdeljenost ljudskog roda na države, nacije, rase u međusobnim sukobima deluje besmisleno. Pred zakoračivanjem u nebo jeste pitanje biti ili ne biti: da li će se svi narodi i rase ujediniti u jednu svetsku državu u svetskom miru, u nekoliko dobro temperiranih regionalnih saveza ili ćemo utonuti u stogodišnje ratove?

Ni u jednom kutu planete robinzonsko življenje van svetskog poretka neće biti moguće, nijednoj državi ili plemenskoj oblasti neće više dopustiti takav stepen suvereniteta i slobode da može da živi i ratuje kako hoće. A svetski poredak ne bi bio potreban da je svet sposoban da spontano živi u miru i u saglasnosti sa ostalima. Svetski poredak jeste nužnost. I tu za Kisindžera počinje bitna tema naše savremenosti: kakav svetski poredak i kako do njega? Jer za ovog iskusnog šatl-diplomatu prirodno stanje čoveka jesu– rat i borba. Jeste nebo izazovno, ali pohlepa na zemlji još nije namirila račune. Kisindžer se poziva na antičkog presokratskog mislioca Heraklita koji je tvrdio da “svet ovaj, isti za sve, nije stvorio nijedan bog i nijedan čovek, nego je uvek i jeste i biće vatra večno živa, koja se sa merom pali i s merom gasi”. Vatra u sebi sadrži stalno paljenje i gašenje, borbu i rat, pa je prema tome “rat otac svemu, svemu kralj: jedne je izneo kao bogove, druge kao ljude, jedne je učinio robovima, druge slobodnima”. Razvoj se odvija kroz borbu suprotnosti, a one se kroz borbu izmiruju i stvaraju harmoniju.

Cilj naše epohe jeste, smatra Kisindžer, da se postigne ekvilibrijum dok se na uzici drže psi rata. I državnici i diplomate moraju uspostaviti tu ravnotežu usred nepresušne bujice istorije. Kolaps Sovjetskog Saveza i opšte prihvatanje zapadnih vrednosti nisu okončali istoriju kako je to reklamirao Fukujama. Reka istorije teče dalje i zar upravo Heraklit nije rekao da se “ni u jednu reku ne može stupiti dva puta” i stoga će, podseća američki diplomata, svaka generacija biti vrednovana po tome da li se suočila sa najvećim i najznačajnijim događajima koji bitno utiču na život ljudi. Zadatak je državnika da na vreme donesu odluke i pre nego se zna kako će se ti događaji okončati, jer ako krenu ka katastrofi biće kasno. Pošto Kisindžer živi gotovo ceo jedan vek može mu se verovati na reč dasmo u prelomnom istorijskom vremenu. Ceo sistem življenja na planeti je ubačen u promene i moćni akteri promovišu razne alternativne sisteme poretka ne bi li svet organizovali – od teokratije do autokratskog kapitalizma, pa sve do ničim omeđene postmodernosti.

Cilj naše epohe jeste, smatra Kisindžer, da se postigne ekvilibrijum dok se na uzici drže psi rata. I državnici i diplomate moraju uspostaviti tu ravnotežu u sred nepresušne bujice istorije. Kolaps Sovjetskog Saveza i opšte prihvatanje zapadnih vrednosti nisu okončali istoriju kako je to reklamirao Fukujama.


Hegemonija jedne sile ne može se prihvatiti kao svetski poredak, opet upozorava Kisindžer i ustvrđuje da se svetski poredak uspostavlja kada “region ili civilizacija prihvataju takav koncept pravednih aranžmana i distribucije moći za koji se misli da je primenljiv na celi svet”. I ovakav sistem počiva na dve komponente:”na nizu opšte prihvaćenih pravila koji određuju granice dozvoljene akcije (legitimitet) i na ravnoteži moći koja kada se naruši nameće uzdržavanje i sprečava jednu političku grupu da potčini ostale”. Ove komponente ne mogu sprečiti sukobe, ali su šansa da se sukobljene strane prilagode poretku a ne da ga unište. Kao što ni ravnoteža moći sama po sebi ne obezbeđuje mir, ali ograničava mogućnosti da dođe do apokalipse. Po Kisindžeru su još uvek važeće tradicionalne norme suvereniteta i nemešanja koje su svetom vladale gotovo četiri veka i moraju se poštovati uprkos tome što ih današnji odnosi velikih sila dovode u pitanje. Sudbinski je važno za čovečanstvo, savetuje Kisindžer, da se ne odbacuje dosadašnji princip poretka dok se ne dođe do alternativnog koji obećava da će biti isto tako efikasan kao postojeći.

Svetu preti haos: širi se oružje za masovno uništavanje, države se dezintegrišu, klima se menja i uništava se ljudska i prirodna sredina, sve češći genocidi, stvara se tehnologija koja omogućava sukobe van ljudske kontrole i razumevanja. Razvoj komunikacija svet je učinio selom i najmanji događaj u istom trenutku dok se dešava postaje globalan i iziskuje trenutno reagovanje lidera što povećava mogućnost za kobne greške i otvaranje nezaustavljive eskalacije uništenja. Koliko smo bili blizu takve spirale dok je ceo svet bio u mogućnosti da gleda na you tubu kako američki vojni brod sa nuklearnim arsenalom Donald Kuk iznenada u borbenom poretku nadleću ruski nenaoružani lovci ispred ruske vojne baze u Kalinjingradu na Baltičkom moru? Američki brod je nazvan po imenu američkog veterana iz vijetnamskog rata, a pakao u džunglama Indokine je počeo sličnim incidentom u Tonkinškom zalivu.

Hegemonija jedne sile ne može se prihvatiti kao svetski poredak, opet upozorava Kisindžer i ustvrđuje da se svetski poredak uspostavlja kada “region ili civilizacija prihvataju takav koncept pravednih aranžmana i distribucije moći za koji se misli da je primenljiv na celi svet”


Da je istorija učiteljica života nije za Kisindžera prazna priča. Samo iz svestranog i ponovnog promišljanja njenog toka i stradanja mogu se pronaći rešenja za nove situacije. Konačno, u njoj je već i stvoren sistem odnosa sa kojim se ipak doguralo do savremenog sveta i izbegla apokalipsa. Po Kisindžeru do danas nije pronađen bolji “svetski poredak” od Vestfalskog mira iz sedamnaestog veka. Posle stogodišnjih verskih nemira i Tridesetogodišnjeg rata, posle jednog “totalnog rata” u kojem je stradala jedna četvrtina stanovništva Centralne Evrope, uništeni su bili svi učesnici sukoba i onaj jad što je ostao od njih, da bi obezbedio opstanak, dogovorio je mirovni pakt u Vestfaliji i uspostavio legimitete država i ravnotežu moći. Vestfalski mir je nadalje postao mustra za naredne sve globalnije svetske poretke. Već u vreme njegovog nastanka nije pokrivao veći deo planete. Rusija, Kina, Osmanlijsko carstvo i islamska univerzalna koncepcija sveta, SAD ne samo da su bili van Vestfalskog poretka već su počivali na principima sasvim suprotnim njemu. I svako od njih je mislio za one druge da su varvari. Kina je bila zadovoljna na svom džinovskom prostoru, dok su se Islam, Rusija i Amerika širili planetom smatrajući da bi i drugi trebalo da prihvate njihovevrednosti. Evropske države su preko kolonijalnih ratova i kolonija širili vestfalske principe i posle dva svetska rata oni i jesu prihvaćeni u međunarodnoj zajednici, mada ih se često ne pridržavaju ni velike sile, niti regioni sa drugačijom kulturom i istorijom od Zapada.

Svetu preti haos: širi se oružje za masovno uništavanje, države se dezintegrišu, klima se menja i uništava se ljudska i prirodna sredina, sve češći genocidi, stvara se tehnologija koja omogućava sukobe van ljudske kontrole i razumevanja.

Kisindžer je u knjizi blagonaklon i pun razumevanja za Ameriku i mada smatra da hegemonija jedne sile hazardno ruši ravnotežu moći, samim tim i svetski poredak, ipak je bio spreman da poveruje na reč predsedniku Hariju Trumanu. Naime, kao mladi akademac 1961. godine pitao je Trumana na šta je najviše ponosan kao predsednik i dobio je odgovor:”Na to što smo potpuno porazili svoje neprijatelje a zatim ih vratili natrag u zajednicu naroda. Voleo bih da se misli da je samo Amerika u stanju da učini tako nešto”. Ovaj pasus sa kojim počinje svoju knjigu mudri Kisindžer završava komentarom da je Truman iako svestan ogromne američke moći bio iznad svega ponosan na američke humane demokratske vrednosti. Želeo je, uverava nas Kisindžer, da se Amerika zapamti ne toliko po pobedamakoliko po pomirljivosti.

Kao i svaki drugi političar Truman je bio demagog, a njegove reči su zahvatale samo pola istine. Jer cela je istina, i to Kisindžer svakako zna, da je Amerika digla neprijatelje (pobedila ih je zajedno sa SSSR-om) i da ih je vratila u zajednicu naroda ne bi li se zajedno sa njima suprotstavila svom dotadašnjem ratnom savezniku – SSSR-u. Dakle, od zajedničkog neprijatelja napravila je svog prijatelja i dala mu snagu da nastavi, sada unilateralno neprijateljstvo protiv svog prijatelja. Takav zaokret se ne bi mogao nazvati ni humanim, ni pomirljivim. Ali, kao što fundamentalistički islam nema većeg neprijatelja od Zapada, tako su i fundamentalističkim kapitalistima u Americi (nazivaju ih još “vlada u senci”) najveći neprijatelji komunizam (društvena svojina) i ruski suverenitet nad 11,5 posto Zemljine kugle (resursi, sirovine). Svako ima svoj džihad. Pre neki dan je disonantno zazvučao u odnosu na američki Vilsonijevski idealizam ratni propagandista raznih lobija Danijel Server kada je na gostovanju u Beogradu izjavio da je “Russia is declining regional power…” i samo agitprop može tako da falsifikuje stvarnost i da najveću državu na svetu koja prolazi kroz devet vremenskih zona i zauzima površinu od 12 miliona kvadratnih kilometara nazove “regionalnom”. U zaletu mržnje Server je čak i njujorškom milijarderu, republikanskom kandidatu za američkog predsednika, Donaldu Trampu prebacio da u Ameriku unosi “rusofiliju”, samo zato što je izjavio da poštuje Putina i da bi vrlo rado sa njim razgovarao. Pre bi se reklo da Tramp upravo želi da (makar i u izbornoj kampanji) ispoštuje vestfalske principe da bi se uspostavio harmonični svetski poredak. Dok Hilari Klinton svojim antiruskim stavom u kampanji dovodi u pitanje vestfalske principe, odnosno svetski poredak, što je takođe, kako primećuje Kisindžer, u američkoj tradiciji i uverava čitaoce da i ostali centri moći koriste elemente vestfalskog poretka do određenog stepena, ali nijedan ne smatra sebe prirodnim i obaveznim braniocem tog sistema.

Suviše idealizma u spoljnoj politici može biti opasno: ”Ukoliko se ne vodi računa o ravnoteži, moralni recepti mogu da dovedu do krstaških ratova ili do impotentne politike pred zavodljivim izazovom”.

Kisindžer priznaje očiglednu američku izuzetnost u svetu i njenu bezgraničnu pomoć svim državama. Dostignuća u nauci i tehnologiji Amerika čini pristupačnim svima, njena globalizovana privreda i investicije i slobodno tržište izdigli su milione iz siromaštva, mada su i generisali nepodnošljiv stepen nejednakosti. Kisindžer je ličan kada u knjizi podržava politiku i proširivanja ratnih aktivnosti Džordža Buša Mlađeg, pravdajući ih njegovim dobrim namerama koje američka javnost nije razumela pa je gotovo listom na kraju njegovog mandata ustala protiv svega što je činio. Ali, mudri diplomata nadilazi tu svoju slabost i tvrdi da Amerika ne može odbacivati vestfalske principe i stavljati sebe u ulogu misionara koji svetu nameće svoje vrednosti i institucije. On podseća da je Amerika sve ratove koje je vodila u dvadesetom veku kroz dve generacije završila u nacionalnoj traumi, bez obzira što ih je započinjala sa idealizmom i sa širokom javnom podrškom.

Amerika ne bi bila Amerika, piše Kisindžer, ukoliko bi napustila svoj suštinski idealizam – liberalne vrednosti. Teoriju i praksu ljudskih prava, međutim, trebalo bi preispitati. Iskusni i karijerni diplomata je postao skeptičan prema nedavnim akcijama liberalnog internacionalizma. Doktrina o odgovornosti da se zaštiti (“responsibility to protect” - po kojoj država gubi suvereno pravo nemešanja ukoliko nije u stanju da zaštiti svoju populaciju od masovne svireposti pa je međunarodna zajednica primorana da interveniše i zaštiti je) mogla bi da destabilizuje svetski poredak. Suviše idealizma u spoljnoj politici može biti opasno: ”Ukoliko se ne vodi računa o ravnoteži, moralni recepti mogu da dovedu do krstaških ratova ili do impotentne politike pred zavodljivim izazovom”.

Da bi bio održiv svetski poredak mora biti pravedan, a to znači da ga moraju prihvatiti i lideri i građani. Nema dugoročne stabilnosti, samo je iluzija ukoliko se zasniva na ugnjetavanju. I to je najbolje pokazalo Arapsko proleće 2011. godine, svedoči Kisindžer. Poredak bez slobode postaje tamnica, ali ni sloboda se ne može obezbediti ukoliko nema poretka koji bi održavao mir. Drevna dilema ostaje i u 21. veku: koliko poretka, koliko slobode ili koliko mnogo je liberalizma previše, odnosno premalo? Ko će to odrediti? Ko je za to kvalifikovan? Kisindžer nema odgovora. Aporija je očigledna. S jedne strane, zahteva se intervencija da bi se svrgnuo i kaznio diktator, da bi se oslobodio narod, a s druge strane, Barak Obama se privatno poverava u šali: ”Sve što mi je potrebno na Srednjem istoku jeste nekoliko smart-autokrata”. Da li se šalio? Često se događalo da Amerika u borbi protiv “levih skretanja” podržava ekstremiste i kriminalce koji kada dođu na vlast suspenduju sva, a ne samo ljudska, prava građana. U Vašingtonuse to primećivalo, ali se nije reagovalo. Biznis je biznis, jurenje komercijalnih ugovora i geostrateška pozicija nadilaze u tim slučajevima interes za ljudskim pravima ili “slobodom naroda”.

Ko će uneti meru u današnji haotični svet? Kisindžer zna da je ona imperativno potrebna i da se do nje mora doći kroz menadžerisanje lidera velikih sila. Da li to mogu današnji državnici i diplomate koji žive u stvarnom, ali moraju da učestvuju i u virtuelnom prostoru savremenih medija i komunikacija koji od sveta, kako primećuje Kisindžer, prave cirkus? Oni moraju istovremeno biti uzdržani pregovarači dignutog nosa i raspričani globalni komunikatori: moraju biti i uobraženi Taljerani i Taljerani koji tvituju. A virtualni prostor je takođe postao bojno polje na kojem se moraju razviti taktike odvraćanja od napada i odbrane.

Ipak, savetuje Kisindžer, jedno je sigurno, a to je da ne bi trebalo čekati neki novi Tridesetogodišnji rat da bi uništeni došli do dogovora o Vestfalskim principima koji već četiristotina godina postoje.


Tagovi: Henri Kisindžer, Momčilo Đorgović

 

Ostavite komentar

Ime:

Email:

Komentar:

Unesite kod sa slike: (antispam)
Prepišite ovaj kod

Komentari (0)

Dosadašnja izdanja

TRAGEDIJA JEDNOG NARODATRAGEDIJA JEDNOG NARODA

Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe...

kliknite za dalje >>>

 “USPON I PAD TITOVE JUGOSLAVIJE I RANKOVIĆA NA BRIONIMA” “USPON I PAD TITOVE JUGOSLAVIJE I RANKOVIĆA NA BRIONIMA”

Politički putopis u 30 dramskih slika...

kliknite za dalje >>>

SRPSKI VALCERSRPSKI VALCER

 Okret smrti, ljubavi, incesta, politike i korupcije, atentata, novina...

kliknite za dalje >>>

EAST OF WEST, WEST OF EASTEAST OF WEST, WEST OF EAST

Reports from the storm of Serbian politics...

kliknite za dalje >>>

ĐILAS: VERNIK I JERETIKĐILAS: VERNIK I JERETIK

Knjiga razgovora sa Milovanom Ðilasom...

kliknite za dalje >>>

Kategorije tekstova

Anketa

Design by draganmarkovic.net