Momčilo Đorgović

PODIZANJE ŽENE

datum 25.01.2017 13:21 od mdjorgovic, kategorija: AKTUELNI MEMOARI pregledano 176 pregleda, komentari 0 komentara

Zrake iz sadašnjosti - Dimitrije Tucović (3)

Poster iz 1905: Ako se žena ranije izjednačavala sa muzama, anđelima, nimfama, boginjama, ili sa vešticama, prostitutkama, kučkama, sa modernim dobom postaje radnica.


Koju je ženu Tucović voleo? Teško da bi tako vatren u naponu mladosti mogao propustiti zagrljaj jinga i janga. Za porodicu nije imao novaca, bio je i neprestano na putu. Brinuo je o deci Srbije, do sopstvene nije stigao.
Nemam vremena za ženidbu, sećala se njegova sestra Dragica da je odgovarao roditeljima kada su ga opominjali da mu je vreme. Da li je bilo tajnih veza na mnogobrojnim putovanjima? Po smrti dva pisma su stigla sestri od slovenačke književnice Ljubljančanke Zofke Kveder. Pisala je “on mi je dao veru u život, bila sam u njega zaljubljena”. Poslala je sestri Dragici i svoj roman “Hanka” sa porukom “mislim da ćete na stranicama ove knjige prepoznati svoga brata”. Sestra je nepoznatoj poslala poslednju fotografiju i dobila odgovor:”Neobično sam srećna što imam sliku vašeg brata”. I to je sve, tajna je otišla u ponor vremena.

U Srbiji je 1900. godine na selu živelo 84 posto od ukupnog stanovništva, a najviše seljaka je bilo u beogradskom okrugu – 91 posto

Ipak, nije bio revolucionarni svetac, partijsko rukovodstvo se 1907. godine zabrinulo, jer je pre nego da krene u Nemačku da doktorira često odlazio kod mlade krojačice u Zemun. Predlagali su mu da se ženi, a ženskom članstvu partije zabranili su da “intrigari i o ovoj vezi širi tračeve”. Početkom šezdesetih prošlog veka je Ljubivoje Ršumović u Gostilju zabeležio sećanja dve Tucovićeve snaje koje su se i posle pedeset godina od njegove smrti uzbuđivale, jer je bio “ljepota božija”. Prva kao da je doživela prosvetljenje (“ko da me sunce ogrijalo”) kada je “đevera” ugledala kada se pojavio na bregu, na belom konju, pa pograva u mestu, “a meni sve srce poigrava. A kada je onako visok ko soko stao, ja pored njega kao ptičica, ništa drugo…”. Druga snaja se prisećala sa kakvom su lakoćom i sa koliko su radosti i smeha leti plastili, što je on naročito voleo. “A uveče ga bogami nestane iz kuće… Mi đevice i ne pitamo đe je… A posle čujemo, bio u Simovićima, bio u Mitrovićima, sve s ljudima nešto po svu noć…”
U pismima i govorima Tucović otkriva gotovo putenu strast za učenjem i čitanjem, sav je u čežnji da prodre u sve evropske jezike i da se u njihovim nedrima zagnjuri u njihovu bujnu literaturu. Tu se nadahnjuje, tu obnavlja energiju. Nestrpljiv je i hoće odmah. Sublimacija erotskog. Ali, žena, gde je tu nasušna žena? Bečki književnik Artur Šnicler prebrojava i zapisuje pedantno broj orgazama sa više žena u toku jednog dana. Marsel Prust može da opisuje kako se zadovoljava praljama i prodavačicima, Ibzen otkriva dimenzije ženskih strasti, ali, Tucović nije u tom duhu, uspešno krije intimu, jednog revolucionara nijedna žena ne može ni zaustaviti ni skrasiti. Kada bude odlučio da se sa ženom pozabavi, pretvoriće je u političko i revolucionarno “žensko pitanje”. Važan je njen položaj u društvu, a ne u krevetu. Ne, ne prostituiše se ona, već onaj ko ju je naterao da to čini. Njenu submisivnost u zagrljaju ne treba proširivati na submisivnost u društvu, privredi i plaćati je nekom crkavicom. Tucović je pre svega socijalista, pa onda muškarac. U misiji je da bedne i ponižene podigne na položaj dostojan čoveka. Tek tada može ljubav biti obostrana i čista. Nema civilizacije bez dostojanstva žene.
“Žensko pitanje” u Srbiji je prvi otvorio Svetozar Marković. Još uvek traje zabluda da je Tucović “potekao” od Markovića. U staroj Jugoslaviji su ih u isti koš strpali socijalisti, a posle rata u partijskim školama komunisti. Tucović je vrlo rano odao priznanje Markovićevom utopizmu, ali se i ogradio od njegove “srpske civilizacije” i njegovih nastavljača – radikala i liberala. Tucović je sa Markovićem u diskontinuitetu, ne u kontinuitetu. U našem mladom pokretu, govorio je, nema ni traga od Svetozara Markovića I njegovih naslednika. Latinka Perović je u istraživanjima o srpskim socijalistima jasno ukazala da su na Markovića uticali ruski narodnjaci P.L. Lavrov i Černiševski, a Tucović je formirao stranku po uzoru na nemačku socijaldemokratsku stranku Augusta Bebela i Internacionalu Karla Kauckog. Tucović se borio za zapadnoevropske i atlantske standarde i oštro je kritikovao uticaj slavenofila i ruskog apsolutizma.

Vođama socijalističkih pokreta su masovna prostituiranja bila snažan argument za kritiku svega postojećeg.

Nije još uvek sasvim jasno iz kojih su sve razloga baš u Zapadnoj Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama, pa i u Rusiji, nastali pokreti za emancipaciju žena. “Žensko pitanje” bilo je epicentar aktivnosti svih socijalističkih pokreta. Ako se žena ranije izjednačavala sa muzama, anđelima, nimfama, boginjama, u pozitivnom, ili sa vešticama, prostitutkama, kučkama, u negativnom kontekstu, i strogo separirala od muškarca, pri kraju 19. veka se izjednačava i sa njim i sa radnikom. Ona postaju “radnica” i “drugarica”, rame uz rame sa “drugom” i “radnikom”.
U Srbiji je 1900. godine na selu živelo 84 posto od ukupnog stanovništva, a najviše seljaka je bilo u beogradskom okrugu – 91 posto. Kako su te naše seljanke na selu živele u varvarskim uslovima pokazao je u detaljnom istraživanju Momčilo Isić. Dubravka Stojanović je zaključila da su žene ostajale nedirnute promenama u višim slojevima društva I da su u dubokoj unutrašnjosti Balkana čuvale patrijahalnost kao ključnu crtu identiteta koji nisu želeli da izgube. Običajno pravo nije dozvoljavalo da država zakonima reguliše bolji položaj žena, nije mogao da se dovede u pitanje povlašćeni i dominantni položaj muškarca, polovi su morali biti neravnopravni. Nepismene, bez naslednih prava, potcenjivane i maltretirane teškim rečima i teškim poslovima, “grdne i prljave” za ukućane zbog trudnoće i porođaja, bile su satirane pobačajima, infekcijama prilikom porođaja, bapskim lekovima, alkoholom. Njihov život se odvijao na principu “valja se – ne valja se”. Zbog velike smrtnosti devojaka, prosečni vek žena je bio 45, a muškaraca 47 godina. U mukotrpnoj svakodnevici preživljavanja ljubav muža i žene je bila luksuz – muž i žena, piše Momčilo Isić, sem seksualnih odnosa, gotovo ni nemaju jedno za drugo naklonosti i ljubavi. Pošto su živeli kao deca prirode, distribucija seksualnih usluga je bila slobodna – komšije, rođaci, kumovi, drugari, slučajni namernici delili su međusobno žene i žene muškarce, naravno “tajno, da ne vidi niko”. I u mnogim delovima Evrope bilo je slično.

U Beogradu pod uticajem Zapada nastaju pokreti za bolji i samostalniji položaj žena u društvu. Jedna od najobrazovanijih žena tog vremena, prečanka, Katarina Milovuk pokreće čitav niz raznih ženskih institucija – Viša ženska škola, Žensko radničko društvo, sirotišta za ratnu siročad “Sveta Jelena”, Srpski narodni ženski savez, redovni ženski list “Domaćica”. Slikarka Nadežda Petrović 1903. ustanovljuje Kolo srpskih sestara, a Tucović 1910. sa drugovima osniva Sekretarijat žena socijaldemokrata sa listom “Jednakost”.
U zapadnoj Evropi i Americi, ne svuda ravnomerno, počinje borba za, kako je to engleski istoričar Hobsbaum nazvao – Novu Ženu. Afirmišu se i velike rezultate postižu Roza Lukseburg, Klara Cetkin, Madam Kiri, francuska književnica Kolet, Lu Salome, švedska književnica Selma Langerlef je 1909. dobila Nobelovu nagradu, a pored Roze Luksemburg iz carističke Rusije se pojavljuju Vera Zasulić, Aleksanda Kolontaj, Ema Goldman I mnoge druge, a u američkim prerijama Kalamiti Džejn pokazuje koliko žena može biti ubojita. Ibzenova Nora, Floberova Madam Bovari, Šoove I Strindbergove heroine i antiheroine otvaraju nove profile. Austrijski, malo neuravnoteženi filozof Oto Vajninger objavljuje knjigu “Pol i karakter” koja će dugo biti bestseler. Žene, seks postaju javna preokupacija, uskoro će se pojaviti i Frojd.

Taj kontroverzni bestseler je izazivao polemike i odbacivanja na obe strane Atlantskog okeana

Kakav je bio “polni život” srpske prestonice?

Nušić pokazuje kako ženski pol u obliku supruga ministara, poslanika preuzima i distribuira moć u društvu. Simo Matavulj prati morfologiju seksa emancipovanih Beograđana i Beograđanki, bilo da su stanodavke, ili “vrlo vredne, vrlo pokvarene” šnajderke, bilo da razgolićenih grudi, vratova, mišica u ložama Narodnog pozorišta ljubiteljke Šekspirovog Hamleta hipnotiziraju okolinu, a oko njih “naši fićfirići, Parižani, budući naši državnici kojima oči sevahu od razdražene pohotljivosti”, tu su “šmizle” koje “onim hitrim ženskim pogledom u jedan mah obuhvata i celinu i pojedinosti nepoznatog čoveka” ili blazirane supruge skorojevića u biznisu i na vlasti koje u bračnim ložnicama ili u Opatiji na odmoru padaju u zagrljaj mladim ljubavnicima, a na periferiji štamparski radnik i prodavačica belog rublja pored odra umrle mlade komšinice strasno se ljube u gluvo doba noći dok korota drema, u gradskoj bolnicije bolničarka do besvesti zaljubljena u svoga šefa i premire od žudnje da joj grubo podvikne.

Iste godine kada i Bebelova “Žena” u Beogradu izlazi erotsko-pustolovni roman Dragutina J. Ilića “Hadži Diša” o “polnom životu” cincarsko-grčke trgovačke čaršije na dorćolskoj padini ulice Kralja Petra. Vatrena mlada udovica Anastasija za sobom ostavlja mrtve i slomljenih srdaca matore trgovce i na rukama ruskih matroza odbegne niz Dunav u Odesu, a mladoj Leposavi supruzi vremešnog Diše, dok je na hadžiluku u Jerusalimu da bi mu Bog pomogao oko potomstva, šegrt Janićije Bik napravi trojke, a odmah posle porođaja Leposava, kako je u Srbiji bio red, umire. O gospođe beogradske, torokuše svetske, žali se u dnevniku prvi srpski policajac Tasa, evo, ova milostiva gospođa napustila kuću, muža, decu, pa se odala špijunaži, provocira prijateljice pa trči i dostavlja Kraljici. Radnica se iz monopola otrovala, jer joj je kleveta u “Žurnalu” rasturila veridbu; najviše samoubistava je, pedantno izračunava Tasa, zbog bede i ljubavi, ređaju se tužni slučajevi “sluškinja” gospode koji ih izbacuju na ulicu kada zatrudne, a sokacima vitlaju i podvodačice dece. Psovke prašte mladom prestonicom otkrivajući mizoginiju i prezir prema seksu, polni organi su sredstva za vređanje, a najomiljenija psovka tera u p.m., pa se sveto mesto začeća pretvara u đubrište, pervertira u pakao.

Sa industrijalizacijom i urbanizmom, sa umnožavanjem radničke i srednje klase i buržoazije širi se i prostitucija. Ima u Beogradu užasnih pojava, piše Tasa u dnevniku, ima velikog razvrata gore, u gospodskim redovima, a razume se, ima toga i više dole, u nižim slojevima društva. Civilizacija nam jeste došla sa Zapada, ali i blud, konstatuje prvi srpski policajac. Od Slavije prema Kaleniću, po tzv. Englezovcu šetaju devojke dražesnog izgleda, sa kapama na glavi i smeškaju vam se. Tasa se teši da je u Parizu i Berlinu još i gore, a u Londonu najgore, jer tamo članovi parlamenta, lordovi engleski, vrše blud sa muškom i ženskom decom, a u nižim slojevima na tri poštene devojke dolazi jedna nepoštena – bludnica. Džejms Džojs u jednoj od najdužih glava u Uliksu virtuozno prikazuje sumporni pakao četvrti greha sa početka veka u dablinskoj Mabot street.
Vođama socijalističkih pokreta su masovna prostituiranja bila snažan argument za kritiku svega postojećeg. Još na ženevskom kongresu Međunarodnog radničkog udruženja 1866. godine zaključilo se da ako se svakom odraslom muškarcu omogući da osnuje porodicu, prostitucija će nestati sama od sebe. Samo je u socijalizmu moguć “proleterski brak” i samo se u njemu trajno sprečava da “gospodareva ruka poseže za telom nezaštićenih žena iz nižih slojeva naroda”. Dimitrije Tucović ni malo nije sumnjao da će u budućnosti tako biti. Ubedila ga je u to jedna knjiga.
Ta kultna knjiga je bila “Žena i socijalizam” Augusta Bebela, napisao ju je i izdao 1879. godine, a do početka veka je imala preko pedeset izdanja u mnogim zemljama. Taj kontroverzni bestseler je izazivao polemike i odbacivanja na obe strane Atlantskog okeana, a na srpski su ga preveli Dimitrije Tucović i Dušan Popović i objavili 1909. godine. Prevod je savršen, i danas moderan, što pokazuje veliko obrazovanje Tucovića i Popovića i savršeno vladanje i maternjim i nemačkim jezikom. U Beogradu je vrlo brzo postala jedna od najčitanijih knjiga. Bebelova “Žena”, prisećao se Dragoljub Jovanović, išla je iz ruku u ruke, i na mom sačuvanom primerku vide se mnoga podvlačenja i zanimljive primedbe. Uživali smo, dodaje još Jovanović, da pogađamo koje glave je preveo Tucović, a koje Dušan Popović. A poglavlja su zaista izazovna: Žena kao polno biće; Bračne smetnje i prepreke; Brojni odnosi polova; Prostitucija; Duhovne sposobnosti žene.
Ondašnjim čitaocima na Zapadu knjiga je bila revolucionarna i lascivna, a moralistima razorna za patrijahalne institucije. Stekli su se svi uslovi da bude hit. Svaki drugi Beograđanin, međutim, nije mogao da je čita, jer je bio nepismen. A i za pismene je bila izazov, jer je imala pet stotina strana. Tucović i Popović su smatrali da je ona “moćni arsenal agitacionog oružja, popularna enciklopedija socijalizma, ogromna zbirka životnih iskustava” i da je moraju pročitati svaki proleter i svaka proleterka. “Žena” je štampana još jednom između dva rata u Sarajevu i Beogradu, a poslednji put u Beogradu 1951. godine.

Bebel je napadao brak i monogamiju kao eksploatatorsku buržoasku instituciju i zatvor za ženu.

Bebel je napadao brak i monogamiju kao eksploatatorsku buržoasku instituciju i zatvor za ženu. Živela slobodna ljubav, razorimo brak, tu najlicemerniju tvrđavu našeg doba, uzvikivao je Bebel. Drugo lice braka jesu prostitucija, zelenaštvo, berza. Kapitalisti i desničari su socijaliste i komuniste tokom prve polovine dvadesetog veka stigmatizirali kao razvratnike, anarhiste, rušioce temelja društva - porodice i privatne svojine. Bebel i socijaldemokrate su se podsmevali buržoaskoj bajki koju je jedan nemački profesor opisao na sledeći način: ”Čovek hoće biće koje ga ne samo voli, već i razume. On hoće nekoga ne samo čije srce za njega kuca, već čija ga ruka i po čelu gladi, on hoće biće koje pojavom svojom prosipa zrake mira, spokojstva, reda, tihog gospodarstva nad samim sobom i nad hiljadu stvari koje mu svakodnevno trebaju, on hoće nekoga ko će sve to obasuti onim neopisivim mirisom ženske nežnosti koji je sunčana toplota za kućni život”. Ovo je mamac, smeje se nemački socijaldemokrata, za plameni oltar gde čorba ključa i na kome se prinosi žrtva mladosti i čednosti. Ko će poznati u staroj kuvarici grbavih leđa i upalih očiju, nekadašnju bujnu, veselu nevestu sa nakitom?

Bebel je, kao i Fridrih Engels, bio oduševljeni pristalica utopija francuskog nekonformističnog filozofa iz osamnaestog veka Šarla Furijea, koji je propovedao da se iz obećane zemlje Harmonije, u kojoj će biti ostvarena “ravnoteža naših želja”, svakako mora izbaciti brak u kome se muškarac i žena podmuklo i sebično varaju. Ljubav je, po njemu, središna strast i ona treba da prožme sve stepene našeg postojanja, zato treba skinuti maske, odbaciti licemernu Civilizaciju i prepustiti se prirodnim potrebama, kao što su orgije, svingeraj, poligamija, poliandrija, sve one kopulacije koje predstavljaju “transcendentnu ljubav”. Ta orgijastička Harmonija o kojoj je sanjao Furije, za Bebela se ostvaruje u socijalizmu, neminovnom budućem novom društvu. Žena novog društva biće socijalno i ekonomski potpuno nezavisna, a u izboru ljubavi biće sasvim slobodna kao i muškarac. Žena ne služi za parenje, nego za ljubav. Ona će studirati, raditi, uživati, zabavljati se sa sebi ravnima ili sa ljudima kako ona hoće i kako bude prilike imala, jer ne može “brak biti ustanova preko koje žena jedino može podmiriti svoj polni nagon”. Bez seksa je, apodiktičan je Bebel, pogubno živeti. Tone se u bolesna maštanja, masturbaciju, ludilo, histeriju, nimfomaniju, u sve nervne bolesti, pa se život okončava samoubistvom. Najviši imperativ jeste zadovoljiti seksualni nagon. Vrlo je važno poznavati osobine i ćud svojih polnih organa i pokloniti izuzetnu pažnju njihovoj nezi. Nikakav nas sram ne sme u tome sprečiti.
Možda je razlog što se Tucović nije ženio bio u očekivanju Nove Žene kakvu je najavljivao Bebel:”Mi još nemamo prave predstave o savršenstvu bića žene, one se lakše adaptiraju i brže primaju viši način života, i da imaju socijalne uslove daleko bi nadmašile muškarce”. Kritikovao je Ničea i njegov bič za žene, sa gnušanjem je odbacivao stavove Šopenhauera i Lambroza da je žena po prirodi zločinac i prostitutka, da je lažljiva, pritvorna, veliko dete, neverna i nesposobna za velika dela. Pod patrijahalnom represijom žena je bila prinuđena da razvije rđave odlike: brbljivost, sitničarstvo, robovanje budalaštinama (nakit, moda), laganje, pritvornost, zavist i surevnjivost.

Međunarodni socijalistički kongres žena, 1910., Kopenhagen: Dimitrije Tucović je oduševljen kako rade i kako su pametne žene socijalisti. Sa žaljenjem, međutim, konstatuje da smo mi u tom pogledu neverovatno zaostali

Kao i u Evropi, i u skupštinskim debatama u Beogradu početkom prošlog veka, kako je pokazala Dubravka Stojanović, egzerciralo se sa klasičnim predstavama o ženskoj fizičkoj i intelektualnoj inferiornosti, o njenom prirodnom mestu domaćice, supruge i majke, a sve bi se to, navodno, školovanjem moglo narušiti. Takve novotarije što dolaze sa Zapada, uzvikivali su rodoljubivo poslanici, protivne su duhu srpskom i slabe vojničke sposobnosti naroda potrebne za odsudno nacionalno oslobođenje. U svom izveštaju sa Međunarodnog socijalističkog kongresa žena 1910. iz Kopenhagena, a slušajući Klaru Cetkin, Dimitrije Tucović je oduševljen kako rade i kako su pametne žene socijalisti. Sa žaljenjem, međutim, konstatuje da smo mi u tom pogledu neverovatno zaostali. Partijski je bilo organizovano samo 86, a sindikalno pet stotina žena, dok je u Nemačkoj bilo u partiji 82.645, a u sindikatu 139.000 žena.
Vladajućim predrasudama u Evropi da “žena ima manje mozga nego čovek”, da je samo za kućnu upotrebu i da njena nadnica mora biti manja oštro se suprotstavio Bebel: ”Ako država ima pretenziju da bude kulturna država, ne može biti bez oslobođenja žena”. Onima koji su merenjima ustanovili da je ženski mozak lakši od muškog odgovarao je da se duhovne sposobnosti ne mogu ceniti kao fizička snaga po veličini tela. Hiljadama godina prema ženi je činjen greh, upozoravao je Bebel, i ona je bačena da radi najnapornije, najneprijatnije i najopasnije poslove – u tkačnice, mašinske predionice, fabrike, trukeraje, bojadžinice, livnice, u kafane da peva i igra kako bi primamila muški svet koji žudi za uživanjem. Licemerne su onda buržoaske sentimentalne budalaštine po pesmama i romanima koje žene nazivaju muzama, u kojima se slikaju kao nežno biće sa finim strukom.
Buržoaska civilizacija je od stotine hiljada žena napravila belo roblje, samo u Berlinu ih je bilo dvesta hiljada (sve su bile u dužničkom ropstvu). Trgovalo se ženskim mesom u centrima civilizacije i kulture, i Bebel sa velikim poznavanjem opisuje ondašnji gigantski seks trafiking koji je poput okeana obuhvatao celu planetu. Kretalo se iz Hamburga (Nemačka je bila pijaca za pola sveta) brodom u Južnu Ameriku, Baiju, Rio, Montevideo, Buenos Aires, kroz Magelanov prolaz do Valparaiza. Ili preko Engleske do Severne Amerike, Čikago, San Francisko, Nju Orleans, Teksas, Kalifornija, sve do Paname i Kube. Pod nazivom “Čehinje” prebacivane su preko Alpa u Italiju, pa Aleksandrija, Suec, turski haremi, Bombaj, Kalkuta, Singapur, Hongkong, Šangaj, Sibir. Iz Rusije je dolazilo belo roblje za Prusku, Pomeraniju i Poljsku.
Bebel je uveravao da su u Americi i Rusiji najviše napredovali u oslobađanju žene. Dimitrije Tucović se ozbiljno pripremao da otplovi za Ameriku, možda je nameravao da s druge strane Atlantika potraži Novu Ženu, svoju Ženu u Budućnosti. Braneći otadžbinu od okupatora ostao je, međutim, i bez žene i bez budućnosti. A proleterski brak u budućnosti koja je došla nije pobedio prostituciju.





Tagovi: Dimitrije Tucović, Momčilo Đorgović

 

Ostavite komentar

Ime:

Email:

Komentar:

Unesite kod sa slike: (antispam)
Prepišite ovaj kod

Komentari (0)

Dosadašnja izdanja

TRAGEDIJA JEDNOG NARODATRAGEDIJA JEDNOG NARODA

Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe...

kliknite za dalje >>>

 “USPON I PAD TITOVE JUGOSLAVIJE I RANKOVIĆA NA BRIONIMA” “USPON I PAD TITOVE JUGOSLAVIJE I RANKOVIĆA NA BRIONIMA”

Politički putopis u 30 dramskih slika...

kliknite za dalje >>>

SRPSKI VALCERSRPSKI VALCER

 Okret smrti, ljubavi, incesta, politike i korupcije, atentata, novina...

kliknite za dalje >>>

EAST OF WEST, WEST OF EASTEAST OF WEST, WEST OF EAST

Reports from the storm of Serbian politics...

kliknite za dalje >>>

ĐILAS: VERNIK I JERETIKĐILAS: VERNIK I JERETIK

Knjiga razgovora sa Milovanom Ðilasom...

kliknite za dalje >>>

Kategorije tekstova

Anketa

Design by draganmarkovic.net