Momčilo Đorgović

VAZNESENJE TUCOVIĆEVO

datum 25.01.2017 13:41 od mdjorgovic, kategorija: AKTUELNI MEMOARI pregledano 260 pregleda, komentari 0 komentara

ZRAKE IZ SADAŠNJOSTI - DIMITRIJE TUCOVIĆ (1)

Jugoslavija se na njegovom grobu zaklela na radnička, nacionalna i ljudska prava i na odbranu domovine i malih naroda od invazije velikih sila

Pred grobom na Trgu Dimitrija Tucovića


Zemne ostatke Dimitrija Tucovića je iz Lazarevca digla i u centar Beograda donela jugoslovenska revolucija. Pobednici iz Drugog svetskog rata su sa poštovanjem spustili glave pred borcem za onu Srbiju i onaj Balkan koji nikada nisu postojali. Tucović je imao ideale, oni su osvojili apsolutnu vlast. Njegovu smrt su hteli da ponište svojom pobedom, da ostvare zajedničke ideale i da ga učine besmrtnim.

Bez njih slava Tucovića lagano bi se gasila. Nisu želeli golu, već osmišljenu moć, bili su na misionarskom putu da preobraze život ljudi na zemlji, i morali su se ukoreniti, pronaći očeve utemeljivače. I otuda ta veličanstvena sahrana koja se odigravala tri dana u petak, subotu i nedelju, 18., 19. i 20. novembra 1949. godine. Majestetično se gradirala proslava najvećeg praznika - Dana Republike, 29. novembra. Angažovala se cela država, partija i masovne organizacije, događaj se preko radija prenosio diljem cele zemlje.

Odluku da se ostaci Dimitrija Tucovića, posle 35 godina od smrti, prenesu u Beograd i sahrane na Trgu Slavija, donela je vlada Narodne Republike Srbije. A nalog za odluku je stigao iz Politbiroa CK KPJ. Čin je imao veliku političku težinu. Kroz tanatološku inscenaciju slale su se važne poruke i Istoku i Zapadu, i politički se poravnavala domaća javnost. Gradila se vera, bili su potrebni i svetac i sveto mesto. Srpskog socijaldemokratu preobratili su u komunistu i komunističku federaciju povezali sa radničkom, ne monarhijskom Srbijom. Iz njene prošlosti oživeli su radničko-marksistički pokret i odbacili četničku i kvislinšku Srbiju.

Od petka su se, kako su novine zabeležile, “mase građana Lazarevca i naroda iz okolnih sela” okupljale da odaju poštu posmrtnim ostacima Dimitrija Tucovića. Kovčeg su sutradan ujutru uz zvuke posmrtnog marša iz Doma kulture, okićenog partijskim i državnim zastavama i slikama rukovodioca, izneli Dragi Stamenković, član CK KPJ, Mita Miljković, ministar prosvete Srbije, Živadin Simić, član Oblasnog komiteta i Živorad Mišić, sekretar Sreskog komiteta partije. Pre nego da krene na put slave prema Beogradu, nad kovčegom je govorio Dragi Stamenković i potencirao da Tucović nikada ne bi sarađivao sa “sitnoburžoaskim elementima”.


Mosa Pijade

Aneksionu krizu i aktere koristili su komunisti da bi građanima digli moral i da bi opomenuli velike sile, pre svega SSSR, da Jugoslaviju ne mogu kolonizovati a da ne dožive otpor.

Automobil sa kovčegom je i u Aranđelovcu dočekala “velika masa građana”. Pošto je sekretar Sreskog komiteta Partije Obrad Jakovljević završio govor, na kovčeg su položeni venci. I u Mladenovcu se automobil zaustavio i pred “velikom masom građana” govorio je član Sreskog komiteta partije Dobrivoje Obradović. Motorizovanu korotu su već na Avalskom drumu sačekali i prekrili je vencima rukovodioci jugoslovenskog i srpskog sindikata, ministri vlade Srbije i “grupa seljaka iz Belog Potoka”. Kovčeg su u Beogradu pred zgradom sindikata sačekali Đuro Salaj, Veljko Vlahović, Dušan Petrović-Šane, Mitra Mitrović, Čedomir Minderović i mnogi drugi. Posmrtne ostatke su uneli da prenoće u sali punoj venaca i dok je hor KUD Abrašević pevao Internacionalu položeni su još venci CK KPJ, CK KP Srbije, CK KP Hrvatske, CK KP Slovenije, CK KP Makedonije, CK KP Bosne i Hercegovine, CK KP Crne Gore, Vlade FNRJ, Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ, Centralnog odbora Saveza sindikata Jugoslavije, Generalštaba Jugoslovenske armije, Prezidijuma Narodne skupštine Srbije, Vlade Srbije i mnogih drugih ustanova.

To je bio tek početak. U tanatološkoj inscenaciji lagano je Haron u čamcu iz podzemnog sveta bez povratka vratio na svetlo dana u cvetu mladosti otrgnutog, ipak, “neumrlog” junaka. Iz dodira sa moštima varničila je energija revolucije, i Tucović je iz smrti prelazio u život, katapultiran i kooptiran u komunistički panteon najvišeg duhovnog reda najveće političke moći, među preteče, ali i među žive heroje. Zagrlili su ga patrijarsi Politbiroa. Bili su na magičnom letu šamana, postali su gospodari u oba sveta. Tito je mogao da kaže “Ja sam vaskrsenje i život” kao što je Hrist rekao Marti kada je posumnjala u njegovu sposobnost da vaskrsne Lazara, ali je imao i moć da mnoge “sahrani” još za života.

U tri novembarska dana Tucović je dobio pravu sahranu kakvu nije imao tokom 35 godina dok su ga tajno prebacivali iz rupe u rupu, a na nadgrobnim pločama krst je smenjivao srp i čekić. Sahranom se ispunjavala hilijastička pravda, pošto je vreme postalo “naše”.

Uveče je, u subotu, na Kolarčevom narodnom univerzitetu održana svečana akademija. Naglašeno je bilo u štampi da joj prisustvuje i – maršal Tito, kome je srpski socijaldemokrata bio spiritus movens. Maršal je bio okružen članovima Politbiroa Aleksandrom Rankovićem, Borisom Kidričem i Francom Leskošekom. Moša Pijade je, takođe član Politbiroa, podneo “referat o životu i radu Dimitrija Tucovića”. Odmah se ogradio da će u “skučenim potezima” prikazivati Tucovića i srpsku socijaldemokratiju jer postoje “praznine u poznavanju materijala”. U listu Borba, koji je tada štampan u sedamsto hiljada primeraka, preneli su ga na prve dve strane svog velikog, čaršavskog formata.

Bio je to, i sada i onda, jedan od onih dugih, zamornih, “epohalnih” referata sa kojima su komunisti počinjali i završavali svaku akciju. Za ovu tanatološku ceremoniju bilo je napisano jedno deset referata. Dok su se vadili posmrtni ostaci u Lazarevcu, u Borbi je u tri nastavka feljtonski 15., 16. i 17. novembra izašao danas gotovo nečitljivi tekst o Tucoviću koji je “napisao” član Politbiroa Jovan Veselinov. Galimatijas citata mu je bio potreban da bi na kraju kratko ustvrdio da je “Komunistička partija Jugoslavije, naoružana marksizmom-lenjinizmom, očišćena od oportunističkih i drugih neprijateljskih elemenata, nasledila sve ono što je bilo revolucionarno u srpskoj socijalnoj demokratiji i pod rukovodstvom druga Tita je ostvarila ideale za koje su se borili Tucović, Dragović i mnogi drugi…”. Retorika od čije se militantnosti i skučenosti i danas ježi koža.

Moša Pijade je, međutim, te subotnje večeri akademiji otkrio Tucovićev kosmopolitizam i da su on i srpska socijaldemokratija, kao nijedna druga stranka u Beogradu, povezali Srbiju sa Evropom i svetom, jer su bili nerazdvojni deo istorije međunarodnog radničkog pokreta u prve dve decenije dvadesetog veka. Podsetio je takođe da je srpska socijaldemokratija činila stalne napore da ujedinjujući balkanske socijaldemokrate zbliži balkanske narode i tako ih spasi ratnih avantura u koje ih guraju imperijalističke sile. Takvu mudru politiku skrajnule su nacionalne megalomanije, ratne i tranzicione pljačke.

Današnji srpski nacionalisti nisu svesni koliko u svojoj ikonografiji duguju komunistima. Uzdizanje Gavrila Principa u heroja slobode, Apisa u revolucionara, optuživanje Austro-Ugarske za aneksiju Bosne i Hercegovine jesu delo propagande komunističkog Politbiroa u prvih deset godina posle Drugog svetskog rata. Ta apologija i martirologija, generacije između dva rata nije interesovala, živeli su na egidi solunskog trijumfa.

Aneksionu krizu i aktere koristili su komunisti da bi građanima digli moral i da bi opomenuli velike sile, pre svega SSSR, da Jugoslaviju ne mogu kolonizovati a da ne dožive otpor. Moša Pijade je te večeri na Kolarcu upozorio da “zavojevači koji pod štiklom vrte male i slabe narode jesu rušioci svetskog mira” I mogu izazvati planetarni rat kao što su I 1914. godine. Čiča-Janko je naglasio Tucovićevu ideju da mali narodi imaju prava na odbranu od “ratničkog napada I nasilničkog ugnjetavanja”. Ali, posebno je zatim istakao da Tucović nije zagovarao, kao što su to oficiri, radikali i srpska buržoazija, da bi vojska Srbije trebalo da oslobađa prekodrinsku braću, već da “sam narod u Bosni i Hercegovini putem slobodnog plebiscita treba da reši o daljoj sudbini svojoj I svoje otadžbine”. Pijade je citirao Tucovića:”Mi smo imali da razbijemo militarističku megalomaniju i ratni zanos u jednom narodu koji je faktički zbog teškog položaja gotov i na politiku va bank; mi smo imali da suzbijemo rusku hipnozu u jednom narodu koji se je okretao za pomoć ma sa koje strane i u jednom trenutku kada su interesi ruske diplomatije bili otpočeli svoj posao…”.

Da bi se partija mogla odbraniti od napada stranih sila, po Moši je morala očistiti svoje redove od intelektualaca, sitnih sopstvenika, oportunista, anarhista i sporazumaša, morala je biti čista, baš kao što je, po njemu, tražio Tucović. Zar se nije Tito na Petom kongresu KPJ prethodne godine upravo pozvao na Tucovića zahtevajući “čistotu” KPJ?!


Dragoljub Jovanović

Nedaleko odatle na robiji u Sremskoj Mitrovici, utamničen u samici, Dragoljub Jovanović je sa ironijom čitao na pocepanim stranicama Borbe izlaganje bivšeg starog robijaša Moše Pijade.

Nedaleko odatle na robiji u Sremskoj Mitrovici, utamničen u samici, Dragoljub Jovanović je sa ironijom čitao na pocepanim stranicama Borbe izlaganje bivšeg starog robijaša Moše Pijade. I robijaš robijašu nije verovao da bi Tucović posle Ruske revolucije 1917. postao komunista. Iako i sam doktrinaran, nikada ne bi prihvatio, bio je ubeđen Jovanović, njihove staljinističke metode.

Na sam dan sahrane, u nedelju, štampa i radio su pozivali građane na odavanje pošte “neumrlom borcu za prava radničke klase”.

Nešto posle deset časova povorka je krenula ka Slaviji. Nizali su se prizori kao na slikama renesansnih majstora – svečane dvorske i crkvene ceremonije sa ukrućenim u dostojanstvu velikodostojnicima najvišeg zemaljskog i nebeskog ranga. Sve funkcije mlade države su se ispreplele oko kovčega koji je kroz cveće, vence i masu putovao ka, smatralo se, večnom svetom mestu svog spokojstva.

Kovčeg su iz zgrade na ramenima izneli Slobodan Penezić-Krcun, član Politbiroa CK KP Srbije, Rato Dugonjić, sekretar GK KPS za Beograd, Grga Jankez, sekretar CO SSJ, I Desimir Jovović, potpredsednik GO SS za Srbiju. Za kovčegom su, pored porodice, išli članovi Politbiroa CK KPJ Moša Pijade i Blagoje Nešković, sekretar Politbiroa CK KPS Petar Stambolić, član CK KPJ pretsednik CO SSJ Đuro Salaj, članovi CK KPJ i vlade FRNRJ Rodoljub Čolaković, Dobrivoje Radosavljević, Osman Karabegović i Božidar Maslarić, zatim članovi CK KPS i vlade Srbije, pretstavnici centralnih komiteta Partije narodnih republika, general-pukovnik Koča Popović, član CK KPJ i pretsednica AFŽ Vida Tomšič, sekretar CK Narodne omladine Jugoslavije Milijan Neoričić i pretstavnici masovnih organizacija i Jugoslovenske armije.

Kod spomenika na Slaviji povorku su dočekali član Politbiroa CK KPJ Franc Leskošek, pretsednik Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ dr Ivan Ribar sa potpretsednicima članovi vlade FNRJ Vlada Zečević, Jakov Blažević, Stanoje Simić i drugi. Kovčeg je spušten kraj spomenika i hor “Abrašević” otpevao je Internacionalu. Svi su bili tako tužni i izgledali satrveni bolom kao da je iznenada, juče umro.

Nad, međutim, “neumrlim” Tucovićem, besedio je član Politbiroa CK KPS Dušan Petrović-Šane. Govor je bio dug i sa čudnim, pastuvskim asocijacijama, pa je ovaj 35-godišnjak ustvrdio pred prepunim trgom i nad posmrtnim ostacima da je “zahvaljujući u prvom redu Tucoviću radnički pokret bio duboko oplođen revolucionarnom teorijom”.

I on je podsetio, pozivajući se na Tita i Tucovića, na imperativ “unutrašnjeg pročišćavanja partije”. Trebalo je opravdati Goli otok, jednopartijsku hegemoniju i odbacivanje građanske demokratije. I on je podsetio na Austro-Ugarsku aneksiju BiH, i na to kako je Tucović taj bečki pokušaj “usrećivanja jednog primitivnog naroda” oštro napao kao “razbojničku igru imperijalista na račun malih naroda”. Istakao je da je Tucović bio dosledan svojim uverenjima pa je branio mali albanski narod od zavojevačke politike srpske buržoazije.

Nosač Kovčega: Slobodan Penezić Krcun

U prethodnim referatima pažljivo se balansiralo prema Rusima, Šane je, međutim, dobio zadatak da na samom kraju tanataloške inscenacije, sa groba u centru glavnog grada, najoštrije i najotvorenije raspali po SSSR-u. I on je optužio rukovodioce SSSR i rukovodioce zemalja narodne demokratije za tuđa, nazadna, kontrarevolucionarna I revizionistička shvatanja. Oni protiv nas I protiv druga Tita, vikao je na trgu Slavija, prosipaju najraznovrsnije klevete i laži, i upotrebljavaju najprljavija sredstva koja nemaju ničeg zajedničkog sa socijalističkim moralom. Zatim je otkrio, inače ružni i mračni spomenik Dimitriju Tucoviću na kojem je zgrudvan i zdudan u crnu neprepoznatljivu masu. Bez ikakve sličnosti sa likom koji predstavlja. Stevan Bodnarov je tada imao pune ruke posla, pa je u serijama štancovao biste za grobnice narodnih heroja.

Poslednji ovozemaljski oproštaj sa “neumrlim” Tucovićem pripao je omladincu Milijanu Neoričiću (27 godina). Visokoparno je obavestio korotu da omladina “ponavlja zakletvu koju su već izrekli milioni radnih ljudi naše zemlje, da nećemo dozvoliti nikome i nikada da se igra našom nacionalnom nezavisnošću, da ćemo čuvati tekovine naše velike revolucije…”. I obećao je da će “pokoljenja mladih čuvati svetlu uspomenu na plamenog borca radničke klase Dimitrija Tucovića, vaspitavati se na njegovom životu i radu kako se treba boriti za ostvarenje svojih ideala”. Ironično zvuče ove reči danas kada gledamo prepune kafiće od jutra do mraka I kako generacija za generacijom mladih beži iz zemlje upravo na kapitalistički Zapad koji je Tucović vehementno napadao i osuđivao za eksploataciju.

Zatim je oko osamdeset hiljada ljudi minutom ćutanja odalo poštu, pa su posmrtni ostaci spušteni u grobnicu. Počasna četa je ispalila tri plotuna I na grobnicu su položeni venci.

U novinama se nije pitalo, niti se objašnjavalo od čega se sastoji relikvija zakopana na kružnom toku nad kojom su cirkularno “hodočastili” točkovi automobila, škripali i zvonili autobusi i tramvaji. Tek je posle trinaest godina stari opančar iz Lazarevca, Aleksandar Ivanović, ispričao kako je Tucovića dva puta pred Drugi svetski rat sa strahom, tajno (da ne primete žandarmi) “selio” iz jednog groba pa u drugi, pa iz drugog u crkvu. Prvi put je noću u potpunom mraku, jedva se video prst pred okom, udarao budakom i levo i desno i neočekivano je našao na dva metara dubine: kosti, vojničku metalnu pločicu sa imenom, epolete i svileni gajtan za sat (ali, bez sata). Posle pet godina ih je opet noću otkopao, očistio ih i “stavio u jedno džače i na prstima” odneo do crkve.

Sa groba u centru glavnog grada, najoštrije je i glasno raspalio po SSSR-u Dušan petrović Šane

Tucoviću nije dozvoljavano sto godina da se vrati u prašinu, niti da se preda nebesima, mrtav čovek je i dalje “hodao” sa “budalama vremena”, kao kod Šekspira utvara Hamletovog oca. Naizmenično su ga grobari sahranjivali, ali bili su i njegove babice, pa ga ponovo iz gline “porađali”, čemu se ni Hamlet sklon razmišljanjima sa one strane groba ne bi mogao dovoljno načuditi. Da li su to bili vampirski festivali ili je jedna zemlja u stalnom haosu pa se ni mrtvi ne ostavljaju na miru!?

Na grobovima Dimitrija Tucovića nikada nije bilo mirno. Na deset godina od njegove smrti, 1924., radnici i radnice su vozovima doputovali iz cele zemlje (dobili su popust za karte) na vojničko groblje u Lazarevcu. Preko hiljadu njih je preko grudi imalo crvenu traku na kojoj je pisalo “Slava Dimitriju Tucoviću”. U jugoslovenskom sindikatu su odlučili da se ceremonija otvaranja kongresa radničkih komora izvrši na grobu. Svirala je bleh-muzika, a udruženi horovi Abrašević i tipografsko Jedinstvo otpevali su “Mirno spavaj” i “Svjati Bože” i položeno je 18 venaca. U toku svečanosti prisutni su se posvađali, jer socijalisti nisu dozvoljavali Triši Kaclerovićuda u ime Nezavisne radničke partije govori, navodno nije ga bilo u programu. Nastalo je koškanje itučuje sprečiopenzionisani pukovnik Vladimir, brat Tucovićev.Za života njegovog brata radnički pokret nije bio pocepan, prema tome, pozvao ih je, treba čuti obe strane. Kaclerović je održao kraći govor, ali su socijalisti napustili groblje.

Komunisti su sahrane istaknutih rukovodilaca i heroja koristili za postizanje jedinstva u bolu i žalosti naroda i partije, gotovo kao, u religiji dobro poznato, mistično sjedinjavanje. Upotreba smrti za akciono jedinstvo. Sahrane su bile masovne, sa preciznim protokolom u mnogo detalja, uz teške žalobne korake, tužnih lica i oborene glave,u taktu posmrtnih marševa, sa dugim referatskim inkantacijama za padanje u trans, sakapelskim mirisima cveća i venaca, a završavale su sa počasnim plotunima. Tako je bilo i sa ispraćajem posmrtnih ostataka Borisa Kidriča iz Beograda, a i na sahrani Moše Pijade.

Na kraju je i cela Jugoslavija završila na planetarnoj sahrani Josipa Broza Tita, trideset i jednu godinu posle sahrane Tucovića na Slaviji. Kovanje u zvezde i jednog i drugog je ubrzo prestalo. NIN je u vreme antikomunističke i nacionalističke euforije promenio ime nagradi za publicistiku – obrisali su Dimitrija Tucovića a upisali su Slobodana Jovanovića. Gradska skupština je početkom veka odlučila da se izmeste posmrtni ostaci, dase rasturi relikvija sa bistom na kojoj se cela jedna država, mnogo veća od sadašnje, zaklela na radnička i ljudska prava i na odbranu domovine malih naroda od invazija velikih sila. Tanatološka komunikacija oblikuje naš život i ne prestajemo na grobovima da igramo, mi, “budale vremena”.

Tagovi: Dimitrije Tucović, Momčilo Đorgović

 

Ostavite komentar

Ime:

Email:

Komentar:

Unesite kod sa slike: (antispam)
Prepišite ovaj kod

Komentari (0)

Dosadašnja izdanja

TRAGEDIJA JEDNOG NARODATRAGEDIJA JEDNOG NARODA

Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe...

kliknite za dalje >>>

 “USPON I PAD TITOVE JUGOSLAVIJE I RANKOVIĆA NA BRIONIMA” “USPON I PAD TITOVE JUGOSLAVIJE I RANKOVIĆA NA BRIONIMA”

Politički putopis u 30 dramskih slika...

kliknite za dalje >>>

SRPSKI VALCERSRPSKI VALCER

 Okret smrti, ljubavi, incesta, politike i korupcije, atentata, novina...

kliknite za dalje >>>

EAST OF WEST, WEST OF EASTEAST OF WEST, WEST OF EAST

Reports from the storm of Serbian politics...

kliknite za dalje >>>

ĐILAS: VERNIK I JERETIKĐILAS: VERNIK I JERETIK

Knjiga razgovora sa Milovanom Ðilasom...

kliknite za dalje >>>

Kategorije tekstova

Anketa

Design by draganmarkovic.net